Антисемитизам на Олимпијским играма

С Википедије, слободне енциклопедије

Модерне Олимпијске игре или Олимпијске игре су водећи међународни спортски догађаји који обухватају летња и зимска спортска такмичења у којима хиљаде спортиста из целог света учествују у разним такмичењима. Олимпијске игре се сматрају најважнијим светским спортским такмичењем у којем учествује више од 200 земаља. Олимпијске игре се одржавају сваке четири године, а Летње и Зимске игре се смењују сваке четири године, али у размаку од две године.[1] На Олимпијским играма било је, упркос њиховом приступу „миру кроз спорт“, навода о антисемитизму, посебно на догађајима у Минхену 1972, који су се завршили смрћу једанаест израелских спортиста. Прва званична комеморација од стране Међународног олимпијског комитета у знак обележавања овог догађаја била је 2016. године.[2]

Олимпијске игре[уреди | уреди извор]

Берлин – 1936.[уреди | уреди извор]

Атлетика, 5000 m, Берлин 1936.
  • Летње олимпијске игре 1936, одржане у Берлину, у Немачкој, убрзо након доласка Адолфа Хитлера на власт, су у приступу и организацији имале расној дискриминацији.[3] Јеврејима је забрањено настаупање за немачки тим. Критичари су тврдили да је Хитлер користио олимпијску позорницу да пропагира сопствене политичке идеологије. Хитлер је такође био жестоко критикован због свог расистичког става према јеврејским учесницима игара. Признајући да је Хитлер искористио Олимпијске игре у политичке сврхе, бројне организације и водећи политичари позвали су на бојкот игара.[3]

Минхен – 1972.[уреди | уреди извор]

Један од минхенских терориста
  • Током Летњих олимпијских игара 1972. у Минхену, Западна Немачка, једанаест чланова израелског олимпијског тима је узела за таоце палестинска терористичка група Црни септембар која их је на крају убила заједно са немачким полицајцем.[4][5][6] Убрзо након што је криза почела, тражили су да се 234 затвореника у израелснким затворима и оснивачи Црвене армије под контролом Немачке (Андреас Бадер и Улрике Мајнхоф) ослободе.[7][8] Напад је мотивисан секуларним национализмом, а командант терористичке групе Лутиф Афиф тврдио је да је дете јеврејских и хришћанских родитеља.[9] Немачки неонацисти су нападачима пружили логистичку помоћ.[10] Полицајци су убили пет од осам припадника Црног септембра током неуспелог покушаја спасавања. Заробили су тројицу преживелих, које је Западна Немачка касније ослободила након отимања авиона 615 Луфтханзе у октобру. Мосад је на ослобађање одговорио израелским нападом на Либан 1973. и операцијом Гнев Божји, проналазећи и убијајући Палестинце осумњичене за умешаност у масакр. Дана 3. августа 2016, два дана пре почетка Летњих олимпијских игара 2016, Међународни олимпијски комитет је по први пут званично одао почаст једанаесторици убијених Израелаца.[11]

Москва - 1980.[уреди | уреди извор]

  • Израел је био једна од земаља која је бојкотовала Олимпијске игре у Москви у знак протеста против совјетске инвазије на Авганистан, али и због перципиране совјетске антисемитске и антиизраелске политике.[12]

Атина – 2004.[уреди | уреди извор]

  • Ирански џудиста Араш Миресмаили требало је да се бори против Израелца Ехуда Вакса, али је дисквалификован због прекорачења дозвољене тежине. Да би избегао имплицитно признање Израела, Иран забрањује својим спортистима да се такмиче против израелских спортиста. Портпарол Иранског националног олимпијског комитета рекао је да је иранска општа политика да се не суочава са израелским спортистима. Добио је јавну похвалу иранске владе.[13] У уводнику, The Jerusalem Post је писао да се Миресмаеили дисквалификовао и навео да је то антисемитски инцидент.[14]

Лондон - 2012.[уреди | уреди извор]

Сећање на масакр у Минхену, током Лондона 2012
  • На церемонији сећања на 11 израелских спортиста и тренера који су погинули на Летњим олимпијским играма 1972. године, високи званичник ОИ Жак Рог наишао је на критике због одбијања да се ода почаст мртвима минутом ћутања на церемонији отварања у Лондону 2012.[15] Уместо тога, недељу дана пре званичног отварања Игара, Рог је одржао минут ћутања током мање церемоније у олимпијском селу.[16]

Рио де Жанеиро - 2016.[уреди | уреди извор]

  • Либански олимпијци одбили су да се возе аутобусом са израелским спортистима да би стигли на церемонију отварања Летњих олимпијских игара 2016.[17] Када је израелска делегација спортиста и тренера покушала да се укрца у аутобус за стадион Маракана, шеф либанске делегације је блокирао улаз.[18]

Пјонгчанг - 2018.[уреди | уреди извор]

  • IBSF је за антисемитизам оптужио израелски спортиста који је тврдио да је званичник који је дисквалификовао део опреме своју одлуку објаснио са „ви људи доносите сва правила, али не данас“.[19]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Olympic Games”. 
  2. ^ „First official IOC ceremony in memory of Munich victims”. The Jerusalem Post. Приступљено 2020-05-18. 
  3. ^ а б „Most Controversial Summer Olympic Games In History”. 14. 3. 2019. 
  4. ^ Aubrey, Stefan M. (11. 9. 2001). The new dimension of international ... vdf Hochschulverlag AG. ISBN 9783728129499. Приступљено 22. 6. 2010. 
  5. ^ Kushner, Harvey W. (2003). Encyclopedia of terrorism. SAGE Publications. ISBN 9780761924081. Приступљено 22. 6. 2010. 
  6. ^ Simon, Jeffrey David (18. 7. 1976). The terrorist trap: America's ... Indiana University Press. ISBN 0253214777. Приступљено 22. 6. 2010. 
  7. ^ Reeve, Simon (22. 1. 2006), „Olympics Massacre: Munich – The real story”, The Independent, Архивирано из оригинала 16. 3. 2012. г., Приступљено 3. 3. 2012 
  8. ^ Fleisher, Malkah (22. 7. 2012). „"Baffled" Bob Costas to Call Own Minute of Silence During Olympic Broadcast for Slain Israeli Team”. Приступљено 23. 7. 2012. 
  9. ^ Ciment, James (20. 3. 2015). Encyclopedia of Conflicts Since World War II. Routledge. стр. 57. ISBN 978-1-317-47186-8. „Early acts at Palestinian terrorism were geared toward drawing international attention to the plight of Arabs living under Israeli occupation and to secure the release of Palestinian prisoners. Unlike much later terrorism in the Arab Muslim world, these acts, which ranged from plane hijackings to targeted attacks on Israeli civilians, were motivated largely by a secular brand of nationalism. In fact, Luttif "Issa" Afif, the leader of the PLO-affiliated Black September group that captured and killed 11 Israeli athletes at the 1972 Munich Olympics, was born to a Jewish mother and a Christian father.” 
  10. ^ Latsch, Gunther; Wiegrefe, Klaus (18. 6. 2012), „Files Reveal Neo-Nazis Helped Palestinian Terrorists”, Spiegel Online 
  11. ^ „First official Olympic ceremony held in memory of Munich victims”. 
  12. ^ „TIMELINE: Jews in the Summer Olympics”. 20. 7. 2012. 
  13. ^ „BBC NEWS - Europe - Mystery over Iran judo 'protest'”. 15. 8. 2004. 
  14. ^ „Unsportsmanlike conduct”. The Jerusalem Post. Приступљено 2021-04-24. 
  15. ^ Johnston, Ian (6. 8. 2012). „Olympics officials accused of anti-Semitism over Munich remembrance”. NBC News. Архивирано из оригинала 8. 8. 2012. г. 
  16. ^ „London 2012: Silence held for 1972 Munich victims at athletes village”. The Guardian (на језику: енглески). Press Association. 2012-07-23. ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-10-06. 
  17. ^ „Rio 2016 Olympics: Lebanese athletes refuse to travel with Israel team”. BBC Sport. 6. 8. 2016. 
  18. ^ „Anti-Semitism at Olympics by Muslim nations keeps age-old animosities alive”. 11. 8. 2016. 
  19. ^ „A.J. Edelman: A Jewish Pittsburgher meets antisemitism at the Olympics, and here”. Pittsburgh Post-Gazette (на језику: енглески). Приступљено 2023-01-15. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антисемитизам_на_Олимпијским_играма&oldid=27684410”