Геостационарна орбита

Из Википедије, слободне енциклопедије
Геостационарна орбита

Геостационарна орбита је специјални случај геосинхроне орбите. То је кружна орбита око планете Земље са инклинацијом 0° (тело је изнад Земљиног екватора) и при чему је период орбите тела једнак сидеричком периоду ротације планете Земље. Тело на оваквој орбити за посматрача на Земљи ће стално имати исти положај на небу, тј. његове координате у хоризонтском координатном систему су константне.[1]

Велика полуоса геостационарних орбита износи 42.164 km (напомена да се рачуна од центра Земље).

Велики број вештачких сателита, најчешће телекомуникационих и навигационих, се налази на оваквој орбити.[1]

Овакву орбиту је први предложио Херман Поточник 1929. године у свом делу "Der Raketenmotor". Касније је Артур Кларк, 1945. године, у свом делу "Extra-Terrestrial Relays" такође описао ову врсту путање око Земље. Понекад се у његову част ова врста орбита назива Кларкова орбита.

Извори[уреди]

  1. ^ а б „Synchronous Orbit“. У Encyclopedia of Astronomy & Astrophysics, Nature Publishing Group, 2001

Види још[уреди]