Артур Ч. Кларк

Из Википедије, слободне енциклопедије
Артур Кларк

Clarke.jpg
Артур Ч. Кларк

Информације
Пуно име Артур Чарлс Кларк
Датум рођења 16. децембар 1917.
Место рођења Мајнхед (Уједињено Краљевство)
Датум смрти 19. март 2008.
Место смрти Коломбо (Шри Ланка)
Дела
Потпис

Сер Артур Чарлс Кларк (енгл. Sir Arthur Charles Clarke; Мајнхед, 16. децембар 1917Коломбо, 19. март 2008) је био британски писац и проналазач. Уз Ајзака Асимова сматра се најпознатијим писцем научне фантастике али за разлику од њега Кларк се чврсто држи науке и њених реалних домета и хипотеза. Главне теме његових романа и прича су истраживање космоса, мора и времена, место човека у васиони и последице људских контаката са ванземаљским интелигенцијама.

Рођен је у Мајнхеду у Самерсету у Енглеској. После средње школе, пошто није имао пара да плати универзитетско образовање, запослио се као ревизор у једном министарству. Током Другог светског рата служио је у РАФ-у као специјалиста за радаре и учествовао је у изградњи првих система за рано узбуњивање и аутоматско навођење пилота са земље. Његова једина не-научно-фантастична књига Glide Path базирана је на том раду. После рата завршио је Краљевски Колеџ у Лондону и магистрирао математику и физику 1948.

Оженио се Американком Мерилин Мејфилд (Marilyn Mayfield) у јуну 1953. али су се већ у децембру исте године развели. Како је сам касније рекао "То је био кључни доказ да ја нисам за брак. Али мислим да сваки човек то мора да проба барем једном у животу".

Његов највећи допринос науци је идеја да би геостационарни сателити могли да се користе као комуникациони релеји. У његову част, Међународна астрономска унија назвала је геостационарну орбиту (42.000 km) Кларковом орбитом.

Године 1951. написао је кратку причу Стражар (енгл. The Sentinel) коју је послао на једно БиБиСи-јево такмичење. Прича је одбијена на том такмичењу и комисија ју је оценила веома лошом. Међутим, 1964. ће та прича постати главна инспирација за његово вероватно најпознатије дело и филм које је написао заједно са Стенлијем Кјубриком - 2001: Одисеја у свемиру (премијерно приказан 1968). Иако се на корицама књиге не налази Кјубриково име а на шпици филма под редитељ не стоји и Кларково, сам Кларк је често говорио да би на књизи морало да стоји: "Написали Артур Кларк и Стенли Кјубрик“ а на филму „Режирали Стенли Кјубрик и Артур Кларк“.

Од 1956. године живи у Коломбу у Шри Ланки. 1988. константовано је да болује од пост поли синдрома и од тада је везан за инвалидска колица. Британска краљица Елизабета II га је 1998. године прогласила витезом. Преминуо је 19. марта 2008.[1]


Погледи[уреди]

О религији[уреди]

Тема религиозности и духовности се појављује у многим списима Артура Кларка. Говорио је: „Сваки пут до знања је пут до Бога – или Стварности, која год реч вам је дража“.[2] О себи је говорио да је „фасциниран концептом Бога“. Ј. Б. С. Халдане је, нешто пре своје смрти, нагласио Кларку у приватном писму да би Кларк требало да добије награду из теологије јер је тек један од неколицине који су написали нешто ново у том пољу, и у наставку је чак написао да би Кларк представљао претњу, да његови списи нису садржали више контрадикторних теолошких становишта.[3] Када је ступио у британско Краљевско ратно ваздухопловство, Кларк је инсистирао да на (војним идентификацијским) плочицама ипак буде обележен као пантеиста, а не као што је уобичајено – Енглеска црква.[4] У есеју „Кредо“ из 1991. је написао за себе да је логички позитивиста још од десете године.[3] За шриланчанске новине „Острво“ је 2000. изјавио „Не верујем у Бога нити у загробни живот"[5] и изјаснио се као атеиста.[6] Био је почасни лауреат хуманиста на Међународној академији за хуманизам.[7] Такође се изјашњавао као „крипто-будиста“, инсистирајући на томе да будизам није религија.[8] У ранијем животу је показао мало интересовања за религију, нпр, неколико месеци након венчања је открио да му је супруга презвитеријанац.

Чувена Кларкова реченица, која се често цитира је „Једна од највећих трагедија човечанства је што је религија киднаповала морал“.[8] Такође су цитиране његове речи у вези са религијом 2004. у часопису „Популарна наука“ „Најзлокобнији и најупорнији од свих умних вируса. Треба да га се отарасимо што пре."[9] У тродневним „дијалозима о човеку и његовом свету“ са Аланом Вотсом је навео да је био пристрасан у борби против религије и да није могао да опрости религијама неспособност да временом спрече зверства и ратове.[10] У осврту на дијалог, у ком је још јасније нагласио „човечанство“, у претпоследњој епизоди емисије „Мистериозни свет“ имена „Чудна небеса“, рекао је: „Понекад помислим да је универзум заправо машина направљена да непрестано изненађује астрономе“. При крају те исте епизоде, у последњем сегменту, у ком се говорило о Витлејемској звезди, Кларк је навео да је његова најомиљенија теорија[11] да би то могао бити пулсар. С обзиром на то да су пулзари откривени у временском интервалу између писања кратке приче „Звезда“ 1995. и прављења „Мистериозног света“ 1980. и с обзиром на најновије откриће пулсара ПСР Б1913+16, Кларк је рекао „Како романтично, ако и сада можемо да чујемо умирући глас звезде који је најавио хришћанску еру."[11]

Кларк је оставио писане инструкције за сахрану, које гласе: „Апсолутно ниједан религијски ритуал било које врсте који се односи на било коју религијску веру не сме да има везе са мојом сахраном“.[12]

О паранормалним феноменима[уреди]

Кларк је раније у својој каријери био опчињен паранормалним и навео је да је то била инспирација за његов роман „Крај детињства“. Цитирајући гомилу обећавајућих тврдњи о паранормалном које су касније оповргнуте, Кларк је описао како је његова ранија отвореност према паранормалном прерасла у „готово апсолутни скептицизам“ до његове биографије из 1992. године.[4] Током интервјуа, и 1993. и 2004 – 2005., говорио је да не верује у реинкарнацију, јер не постоји механизам који би то омогућио, мада је често и наводио ."Увек парафразирам Џ. Б. С. Халдана: Универзум није само чуднији више него што замишљамо, чуднији је више него што можемо да замислимо.".[13][14] Назвао је идеју о реинкарнацији фасцинантном, али је преферирао коначност у постојању.[15]

Кларк је веома познат и по тв серијама које су се бавиле истраживањем паранормалних феномена –Артур Кларков мистериозни свет- (1980.), -Артур Кларков мистериозни универзум- (1985.) и -Артур Кларков свет чудесних моћи- (1994.) – што је резултирало пародијом у једној од епизода серије "The Goodies", у којој је Кларков шоу отказан након тврдње да Кларк - не постоји.


Библиографија[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ „Writer Arthur C Clarke dies at 90“. news.bbc.co.uk. 
  2. ^ Mintowt-Czyz, Lech (19. 3. 2008.). „Sir Arthur C. Clarke: The Times obituary“. The Times (London) Приступљено 6. 8. 2008.. 
  3. ^ а б Clarke, Arthur C. (1999) [1991]. „Credo“. Greetings, Carbon-Based Bipeds!. First appearing in Living Philosophies, Clifton Fadiman, ed. (Doubleday). New York: St. Martin's Griffin. стр. 358–363. ISBN 978-0-312-26745-2 Приступљено 8. 1. 2010.. 
  4. ^ а б McAleer, Neil (1992). Arthur C. Clarke: The Authorized Biography. Chicago: Contemporary Books. ISBN 978-0-8092-3720-3. 
  5. ^ Midwee01
  6. ^ "... Stanley [Kubrick] is a Jew and I'm an atheist". Clarke quoted in Jeromy Agel (Ed.) (1970). The Making of Kubrick's 2001: p.306
  7. ^ The International Academy Of Humanism at the web site of the Council for Secular Humanism. Retrieved 18 October 2007.
  8. ^ а б Cherry, Matt (1999). „God, Science, and Delusion: A Chat With Arthur C. Clarke“. Free Inquiry (Amherst, New York: Council for Secular Humanism) 19 (2). ISSN 0272-0701. Archived from the original on 3. 4. 2008. Приступљено 16 April 2008. 
  9. ^ Matthew, Teague (1. 8. 2004.). „Childhood's End: A too-brief encounter with Arthur C. Clarke, the grand old man of science-fiction visionaries“. Popular Science. ISSN 0161-7370. Archived from the original on 1. 8. 2004. Приступљено 29. 12. 2010.Шаблон:Inconsistent citations 
  10. ^ Clarke, Arthur C.; Watts, Alan (January 1972). At the Interface: Technology and Mysticism. 19. Chicago, Ill.: HMH Publishing. стр. 94. ISSN 0032-1478. OCLC 3534353. 
  11. ^ а б „Mysterious world strange skies 3 of 3“. YouTube Приступљено 6. 8. 2008.. 
  12. ^ „TIME Quotes of the Day“. Time. 19. 3. 2008.. Archived from the original on 24. 3. 2008. Приступљено 20. 3. 2008.. 
  13. ^ Jeff Greenwald (July–August 1993). „Arthur C. Clarke on Life“. Wired (San Francisco: Condé Nast) 1.03. ISSN 1059-1028 Приступљено 17. 8. 2009. 
  14. ^ José Cordeiro (July–August 2008). The Futurist Interviews Sir. Arthur C. Clarke. 42. Bethesda, Maryland: World Future Society. ISSN 0016-3317. Archived from the original on 15. 7. 2011. Приступљено 16. 8. 2009. 
  15. ^ Andrew Robinson (10. 10. 1997.). „The cosmic godfather“. Times Higher Education (London: TSL Education Ltd.). ISSN 0049-3929 Приступљено 17. 8. 2009. 

Литература[уреди]

  • McAleer, Neil (1992). Arthur C. Clarke: The Authorized Biography. Chicago: Contemporary Books. ISBN 978-0-8092-3720-3. 
  • Clarke, Arthur C. (1999) [1991]. „Credo“. Greetings, Carbon-Based Bipeds!. First appearing in Living Philosophies, Clifton Fadiman, ed. (Doubleday). New York: St. Martin's Griffin. стр. 358–363. ISBN 978-0-312-26745-2 Приступљено 8. 1. 2010.. 

Спољашње везе[уреди]