НАСА

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лого агенције НАСА.

Национална ваздухопловна и свемирска администрација (НАСА) је основана 1958. године и одговорна је за цивилни део свемирског програма САД. Агенција је такође одговорна за дугорочна цивилна и војна истраживања у области ваздухопловства.

Садржај

Историја [уреди]

Трка за свемир [уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Свемирска трка
5. мај 1961 Лансирање ракете Редстоун и НАСА-ине капсуле Меркур 3 Слобода 7 са Аланом Шепардом Јуниором, у првој мисији САД, са људском посадом. (За лансирање Меркурових мисија у орбити, коришћене су ракете Атлас.)

Када је совјетски свемирски програм лансирао први вештачки сателит (Спутњик 1) 4. октобра 1957. године, одмах је на себе скренуо пажњу САД и убрзао њихове напоре ка освајању свемира. Конгрес САД овај успех Совјетског Савеза доживео је као велику претњу за сигурност САД (ово је познато као енгл. Sputnik Shock) и одмах је затражио хитну и брзу акцију.

Председик Двајт Ајзенхауер и његови саветници пажљиво су размотрили више промишљених акција и после вишемесечне дебате донета је одлука да се створи нова федерална агенција за све цивилне активности у свемиру. Председник Ајзенхауер 29. јула 1958. потписује Национални аеро-наутички и свемирски акт (енгл. National Aeronautics and Space Act) којим је 1. октобра 1958. године основана Национална Ваздухопловна и Свемирска Администрација (НАСА).

НАСА почиње са радом и тада је њу сачињавало четири лабораторије са око 8.000 запослених које је она наследила од 46 година старе истраживачке агенције за аеро-наутику (енгл. National Advisory Committee for Aeronautics (NACA)). Можда најважнији допринос развоју рактетног програма имали су корене у нацистичкој Немачкој, у виду немачког научника Вернера вон Брауна, који се данас сматра оцем ракетног програма САД и који је у то време био један од вођа ракетног програма у оквиру војне агенције за пројектиле и ракете (енгл. Army Ballistic Missile Agency), која је била придружена НАСА-и.

Рани истраживачки програм о слању човека у свемир били су покренути под утицајем Хладног рата и конкуренције између САД и СССР-а и трајала је све до завршетка Хладног рата. Меркури програм покренут је 1958. године са циљем истраживања човековог лета у свемир. Астронаут Алан Шепард постао је 5. маја 1961. године први Американац у свемиру пилотирајући летелицом Слобода 7 (енгл. Freedom 7), којом је 15 минута провео у суборбити Земље. Џон Глен постао је први Американац у Земљиној орбити, 20. фебруара 1962. године, када је 5 сати летео у Пријатељству 7 (ен: Friendship 7).

Пројекат Џемини је покренут када је пројекат Меркури доказао да је могућ човеков лет у свемир, са циљем вршења низа експеримената невезаних за мисију на Месец. Први лет Џеминија са људском посадом био је у Џеминију 3. У осталим мисијама Џеминија доказано је да је могућ дужи останак човека у свемиру, као и могућности спајања летелица у свемиру. Овај пројекат је прикупио и пуно медицинских података о утицају бестежинског стања на човека.

Програм Аполо [уреди]

Баз Олдрин шета површином Месеца током мисије Аполо 11.

Поведени успехом Меркури и Џемини програма, покренут је програм Аполо са циљем истраживања Месеца, али не и слањем човека на Месец. Смернице Аполо програма су радикално измењене за време председника Џона Кенедија, када је он 25. маја 1961. године објавио да САД желе послати човека на Месец и потом га успешно вратити на Земљу, и као годину до које би то Американци постигли узео 1970. Тако је Аполо постао програм који ће послати човека на Месец. Пројекат Џемини је недуго затим стартовао и за време тог програма креиране су технике које су омогућиле безбедно извршавање мисије Аполо.

После осам година пробних мисија, где су се десиле прве људске жртве у мисији Апола 1 као и мисија кружења летелице око Месеца у Аполу 8, Аполо програм достиже циљ са мисијом Апола 11 када су астронаути Нил Армстронг и Баз Олдрин слетели на месечеву површину 20. јула 1969. и безбедно се вратили на Земљу 24. јула. Армстронгове прве речи после силаска из летелице су "Ово је мали корак за човека, али велики за човечанство". Само је 12 астронаута слетело на Месец, када је програм Аполо угашен у децембру 1972.

Програм Аполо је био успешан у освајању Месеца и постојали су врло амбициозни планови освајања Марса до 1990. године али је губљењем интерсовања јавности за овако скупе пројекте и скретњем интерсовања на друге проблеме који су се у то време појавили у САД (Вијетнамски рат), дошло је до смањења буџета и нових планова ка креирању јефтинијег путовања у свемир. Мисија Апола 13 била је упамћена по инциденту који је некако успешно преброђен, када је експлодирао резервоар са кисеоником и претила је опасност да сва три члана посаде страдају. Мисија Апола 17 је била последња мисија у којој је човек слетео на Месец.

Друге раније мисије [уреди]

Поред више мисија са људском посадом где је НАСА построшила огромна средства, било је и више мисија без људске посаде, која су започета од стране свемирске агенције. 1962. лансиран је Маринер 2, ово је била прва летелица која је пролетела поред неке планете, тачније поред Венере. Ренџер, Сурвејор и Лунарни орбитер су биле важне мисије које претходиле програму Аполо, и биле су неопходне за испитивање услова на Месецу пре коначног спуштања човека. У пројектима који су касније уследили били су слање две Викниг сонде на површину Марса одакле су оне послале прве колор снимке његове површине назад на Земљу, мисије Војаџера и Пионира су биле веома импресивне, они су посетили Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун и одатле су послали врло важне информације и снимке.

Како су изгубили трку за Месец, Совјетски Савез је заједно са САД променио свој присуп у свемирској политици. 17. јула 1975. године, летелица Аполо се спојила са совјетском летелицом Сојуз 19 у Аполо-Сојуз тест пројекту. Иако ће Хладни рат трајати још дуго година, ово је била важан тренутак како за историју НАСА-е тако и за међународну сарадњу у истраживањима свемира.

Ера шатлова [уреди]

Лансирна рампа Колумбија, 12. април 1981. године

Касних 70-их и почетком 80-их НАСА је сву пажњу сконцентрисала на идеју шатла. Планиран да спејс шатл буде употребљаван у више мисија и лансирања, до 1985. направљено их је четири. Први лансирани шатл био је Колумбија који је полетео 12. априла 1981. године. Спејс шатл је од почетка био проблематичан за НАСА-у – летови су били скупљи него што је планирано, а несрећа Челенџера 1986. године је донела додатна одлагања и поскупљења. Спејс шатл је коришћен у лансирању многих пројеката као на пример Хабл, свемирски телескоп. Буџет пројекта свемирског телескопа Хабл био је веома скроман, износио је свега 2 милијарде долара, и овај пројекат је здушно прихваћен и од стране научника и од јавности. Пројекат Хабл телескопа је заједнички пројекат НАСА и ЕСА (Европске Свемирске Агенције), којим покренута будућа заједничка сарадња ових агенција.

Сарадња између САД и Русије у свемиру је 1995. године поново настављена пројектом Шатл–Мир, када је дошло до спајања шатла са руском свемирском станицом. Ова сарадња настављена је до данашњих дана и данас су Руси и Американци најважнији и највећи партнери у изградњи највеће свемирске станице које до данас саграђена – Међународне Свемирске Станице. Један од доказа успешности ове сарадње може се огледати и у одлуци НАСА да се користи руским лансирним системом за потребе Међународне свемирске станице, после несреће њиховог шатла Колумбија 2003. после чега је приземљена америчка флота шатлова на више од две године. Трошковима од преко 100 милијарди долара за изградњу Међународне свемирске станице, службеницима НАСА-e било је тешко да нађу оправдање. Јавност и новинари нису импесионирани експерименатима у свемиру, јер их више интересују грандиозни пројекти на егзотичним локацијама. Чак и данас Међународна свемирска станица не може да угости све научнике који су били планирани.

Током 90 -их дошло је до смањења буџета НАСА-е одлукама Конгреса САД. Као одговор на то, девети администратор НАСА-e Даниел Голдин смислио је нови приступ "брже, боље, јефтиније", који је омогућио да смањи трошкове, а притом сачува што више програма.

Флота шатлова је два пута доживела катастрофу. Шатл Колумбија је страдао при полетању 1986. године, а летелица Челенџер је уништена при повратку у атмосферу 2003. године. Цео програм је обухватио лет 135 мисија а последњи шатл, Атлантис, је приземљен 21. јула 2011. године. За 30 година трајања више од 300 астронаута је превезено у свемир овим летелицама.

Планови за будућност [уреди]

Слева на десно: Ракета Сатурн V, која је последња носила човека на месец, спејс шатл и две предложене ракете за лансирање шатлова

Мисија која је у поседњих пар година највише узбуркала јавност је слање робота на Марс (Mars Pathfinder) 1997. Скоро сви светски медији су објављивали фотографије, које је са површине црвене планете слао малени ровер. Боравак ровера и истраживање површине Марса је прва мисија која је изведена на овако недоступним лоакацијама. Мање пажње јавности привукла је мисија Марсовог глобалног претраживача (ен: Mars Global Surveyor orbiter). Од 2001. у орбити Марса кружи Марсова Одисеја са циљем тражења доказа постојања вода и вулканских активности на црвеној планети. НАСА планира да настави истраживање Марса слањем већег броја летелица, као што је Марсов Извиђач, који је ушао у орбиту Марса марта 2006. Несрећа шатла Колумбија у 2003., у којој је страдала посада од 6 Американаца и једног Израелца, изазвала је 29-месечни застој у летовима шатла и довело до преиспитивања приотитета у агенцији. Америчка влада, неколицина научника и јавност су разматрали будућност свемирског програма. 14. јануара 2004. године, десет дана након слетања Mars Exploration Rover Spirit, председник Џорџ В. Буш објавио је нове планове за будућност, план је назван Визија за Свемирска Истраживања. Према овом плану човечанство ће се вратити на Месец до 2020., и ту саградити прве постаје за будуће мисије. По овом плану шатл одлази у пензију 2010. и биће замењен са Crew Exploration Vehicle до 2014. Ова нова летелица имаће моћности да се спаја са Међународном свемирском станицом као и способност да напусти земљину орбиту. Будућност Мећународне свемирске станице је неизвесна. Она ће највероватније бити довршена али шта ће бити после тога је нејасно. Мада је план дочекан са скептицизом од стране Конгреса, крајем 2004. он ипак одаобрава почетна средства за реализацију овог плана.

У нади да ће подстаћи иновације у приватном сектору, НАСА 2004. креира програм Вековних изазова (ен: Centennial Challenges), за које ће додељивати награде невладиним тимовима за успешну реализацију неких од изазова свемирских технологија. Ти изазови укључују задатке који би се могли успешно имплементриати у владином плану Визије за свемирска истраживања, као на пример прављење бољих астронаутских рукавица.

Критика [уреди]

Флорида, САД, сликано из Спејс шатла, током мисије СТС-95, 31. октобара, 1998.

Неки критичари, као Марк Вејд, приметили су да НАСА пати од "стани – крени“ приступа у летовима са људском посадом. Аполо летелице и ракете из класе Сатурн су прихваћене 1970. после милијарди долара уложених у њихов развој. 2004. Америчка влада предлаже план замене шатла са Crew Exploration Vehicle, што би требало да омогући поновно слање човека на Месец. Смањење буџета агенцију прати од пројекта Аполо, али ту исту агенцију води бирократија која јој новим плановима прави нове додатне трошкове и ограничава је средствима.

Тренутно се Међународна свемирска станица ослања на флоту шатлова за испоруку конструкционих делова. Флота је имала два губитка 1986. и 2003. у којима је страдало 14 астронаута. Када је 1986. изгубљен шатл, врло брзо је направљен нови са циљем да замени изгубљени, али НАСА не намерава да направи нови шатл који ће заменити други изгубљени шатл.

На Међународној свемирској станици планирано је да од 2005. на њој буде седам чланова посаде, међутим данас на њему стално бораве само два члана, што ће узроковати кашњењем великог броја планираних пројеката. Анатолиј Перимнов, директор Роскосмос-а, изјавио је руској новинској агенцији Итер-Тас, да ће од 2009. године на свемирској станици бити шест сталних чланова посаде. Од несреће шатла Колумбија 2003. сталну посаду на станици чине по један Рус и Американац, који ту проводе по шест месеци, ово значи да европски и јапански астронаути не могу проводити више времена на станице. Смањење броја чланова посаде може се довести у директну везу са кашњењима узрокованих несрећом шатла Колумбија 2003. Многе земље су уложиле велика средства у изградњу свемирске станице, као на пример земље чланице Европске свемирске агенције и без обзира на то постоји велика могућност да међународну станицу задеси иста судбина која задесила америчку станицу Скајлаб.

Мисије у свемир [уреди]

Мисије са људском посадом [уреди]

Мисије без људске посаде [уреди]

  • Систем надгледаља Земље
    • Истраживање горњих словеја атмосфере
    • Термосфера Јоносфера Мезосфера Енергија и Динамика (TIMED (Thermosphere Ionosphere Mesosphere Energetics and Dynamics))
  • Отказане мисије
    • Марсов телекомуникациони орбитер
    • ЏИМО
    • ЦРАФ
    • Нетлендер
    • Плуто Купер експрес
  • Предложене мисије
    • Глори
  • Мисије посматрања Сунца
    • СОХО – у сарадњи са ЕСА
    • Улисис – у сарадњи са ЕСА
    • СТЕРЕО (Планирано за 2006.)
  • Остале обсерваторије
    • COBE
    • FUSE
    • IRAS
    • Џејмс Веб Свемирски Телескоп – у сарадњи са ЕСА (Планирано за 2013.)
    • WMAP

Листа директора [уреди]

  1. Кејт Гленан (1958–1961)
  2. Џејмс Веб (1961–1968)
  3. Томас Пејн (1969–1970)
  4. Џејмс Флечер (1971–1977)
  5. Роберт Фрош (1977–1981)
  6. Џејмс Бегс (1981–1985)
  7. Џејмс Флечер (1986–1989)
  8. Ричард Трули (1989–1992)
  9. Даниел Голдин (1992–2001)
  10. Шон O'Киф (2001–2005)
  11. Мајкл Грифин (2005–2009)
  12. Чарлс Болден (2009-)

Инсталације [уреди]

Штаб агенције налази се у Вашингтону.

Истраживачки центри [уреди]

  • Годард Институт за истраживање свемира, Ну Јорк
  • Лабораторија за млазни и ракетни погон, Пасадена, Калифорнија
  • Лангли истраживачки центар, Хамптон, Вирџинија

Пробни центри [уреди]

  • Ејмс истраживачки центар, Калифорнија
  • Драјден, центар за испитивање лета, Калифорнија
  • Глен истраживачки центар, Кливленд, Охајо
  • Годард, центар за испитивање свемирског лета, Гринбелт, Мериленд
  • Независно постројење за верификацију и валидацију, Фермонт, Западна Вирџинија
  • Лангли истраживачки центар, Хамптон, Вирџинија
  • Валопс летачко постројење, Острво Валопс, Вирџинија

Конструкције и лансирне рампе [уреди]

Мрежа дубоки свемир [уреди]

Мрежа дубоки свемир Станица

  1. Голдстон Дубоки свемир комуникациони коплекс, Бартсов, Калифорнија
  2. Мадрид Дубоки свемир комуникациони коплекс, Мадрид, Шпанија
  3. Канбера Дубоки свемир комуникациони коплекс, Канбера, Аустралија

Туризам и музеји [уреди]

Спољашње везе [уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Опште [уреди]

Додатна истраживања [уреди]


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=НАСА&oldid=7144203“