Едит Пјаф

Из Википедије, слободне енциклопедије
Едит Пјаф
фр. Édith Piaf

{{{опис_слике}}}

Подаци
Пуно име Едит Ђована Гасион
Датум рођења 19. децембар 1915.
Место рођења Париз (Француска Француска)
Датум смрти 11. октобар 1963.
Место смрти Пласкасје (Француска Француска)
Активан период 19351963
Инструмент Вокал
Жанр кабаре, шансона
Занимање певачица, текстописац
Званични веб-сајт www.edithpiaf.com

Едит Пјаф (фр. Édith Piaf, 19. децембра 1915 — 10. (званично 11.) октобра 1963) је француска чувена певачица шансона и национална музичка икона. Њена музика је често повезана са њеним трагичним животом а изводила је углавном баладе које су је и прославиле. Њене најпознатије песме су „La Vie en rose“ (1946), „Hymne à l'amour“ (1949), „Milord“ (1959), „Non, je ne regrette rien“ (1960). Њена песма Hymne à l'amour постала је инспирација за филм Toutes ces belles promesses француског режисера Jean-Paul Civeyrac. Песма Hymne à l'amour се такође може у виду одраде наћи на албуму Songs To No One 1991-1992 извиђача Џеф Барклија и Гари Лукаса.

Детињство[уреди]

Упркос безбројним објављиваним биографијама, многе чињенице и догађаји Едитиног живота су још увек обавијени велом мистерије. Рођена је под пуним именом Едит Ђована Гасион (фр. Édith Giovanna Gassion) у Белевилу у Паризу, у имиграционом одељењу како је касније сазнао и објавио Данијел Пенак. Названа је Едит по погубљеној енглеској сестри Едит Кавел, а презиме Пјаф, што на француском значи врабац, добила је захваљујући надимку 20 година касније).

Њена мајка, Анета Ђована Мајар (1898—1945), била је Италијанка, тада седамнестогодишња девојка, пореклом из Ливорна, радила је певачица у кафеу под псеудонимом Line Marsa, а од ње је Едит узела средње име Ђована. Отац, Луј Алфонс Гасијон (1881—1944), био је улични акробат и позоришни извођач. Мала Едит је најпре била остављена накратко код баке са мајчине стране. Касније, Едитин отац долази и одводи је код његове мајке која је водила бордел у Нормандији, и онда се пријављује у француску војску (1916). Тада је Едит била у контакту са проституткама и најразличитијим људима који су утицали на њену личност и променили су њен начин виђења живота.

Од своје треће до седме године живота Едит је била слепа. По једној од легенди, Едит је опет прогледала када је једна од бабиних проститутки отишла на ходочашће до сада већ канонизоване светице Терез де Лисије. Године 1929. придружила се оцу у његовим уличним акробацијама. Касније је изнајмила собу у хотелу Клермон и одвојила се од њега, идући својим путем као улична певачица у Паризу. Имала је око 16 година када се заљубила у достављача Луј Дипона, са којим је добила дете, малу девојчицу по имену Марсела. Марсела је убрзо умрла од менингитиса.

Певачка каријера[уреди]

Године 1935, Едит открива власник ноћног клуба Луј Лепле (Louis Leplée), чији су клуб посећивали слојеви како ниже тако и више класе. Он ју је форсирао да пева упркос њеним нервозама и тремама. Њена висина (142 cm) инспирисала га је да је назове именом који ће је пратити целог живота и бити њено уметничко име: Мали врабац (La Môme Piaf). Њена прва плоча појавила се исте године. Недуго затим, Лепле је убијен а Едит оптужују да је била саучесник у његовом убиству, али је ослобођена оптужбе.

Године 1940, Жан Кокто пише успешан комад Le Bel Indifférent у коме Едит глуми. Спријатељила са познатим људима, као што је глумац Морис Шеваље и песник Жак Боржеа. Сама је писала текстове за већину својих песама, и удружује се са композиторима због мелодија.

Њена песма која јој постаје заштитни знак, "La Vie en rose" писана је усред немачке окупације Париза током Другог светског рата. У то време, она је постајала све успешнија. Певајући за високе немачке официре у пар клубова, Едит је зарадила право да се слика са француским ратним заробљеницима, под изговором да би им дигла морал. Када би те слике дошле у посед затвореницима, они би исецали своје ликове на фотографији, и користили их да направе лажне документе за бег из затвора. Данас, Едитина повезаност са Француским покретом отпора је позната и многи јој и данас дугују животе. После рата путовала је на турнеје по Европи и Америци (јужној и северној), где је постала интернационално позната личност. Њена попуралност у САД је била толика да се појавила осам пута у емисији Шоу Ед Саливана и два пута у Карнеги холу (1956 и 1957). Помогла је успону каријере Шарла Азнавура, водећи га на турнеју са њом по Француској и САД.

Велика љубав Едит Пјаф, боксер Марсел Сердан, погинуо је 1949. у авионској несрећи. Пјаф се удавала два пута. Њен први муж био је Жак Пил, певач; венчали су се 1952. и развели 1956, а други, Тео Сарапо (фр. Théo Sarapo), био је фризер, певач и глумац, 20 година млађи од ње. Венчали су се 1962.

Године 1951. доживела је саобраћајну несрећу после које је постала зависник од морфијума, од кога се касније одвикла.

Дворана Олимпија у Паризу је место где је Пјаф последњи пут одржала серију популарних концерата. Ту је држала рецитале од јануара 1955. до октобра 1962. Одломци пет рецитала (1955, 1956, 1958, 1961, 1962) су сакупљени и издати на плочи. У априлу 1963, Пјаф снима своју последњу песму: "L'homme de Berlin".

Смрт и заоставштина[уреди]

Гроб Едит Пјаф, на гробљу у Паризу

У својој 47. години, Пјаф умире од рака на Француској ривијери, 10. октобра 1963, један дан раније од свог пријатеља Жан Коктоа. Њено тело враћено је у Париз и тада је и њена смрт је објављена 11. октобра. Тај датум је постао званични датум њене смрти. Говори се да је њено тело враћено у Париз у тајности, да би њени фанови мислили да је умрла у свом родном граду. Та информација и дан данас остаје мистерија о којој се још увек спекулише. Сахрањена је на чувеном гробљу Пер Лашез у Паризу. Упркос томе што је париски надбискуп католичке цркве забранио маси да се окупља на гробљу због начина на који је живела, њена сахрана је окупила неколико хиљада људи на улице Париза. Убрзо је гробље било претрпано са више од 40.000 обожавалаца и поштовалаца. Шарл Азнавур је помињао сахрану Едит Пјаф као догађај који је први пут комплетно зауставио саобраћај у Паризу, још од времена Другог светског рата. Данас постоји музеј посвећен Едит Пјаф у Паризу, а она се памти као једна од најбољих Француских певачица.

Песме[уреди]

Филмови[уреди]

Спољашње везе[уреди]