Жан Кокто

Из Википедије, слободне енциклопедије
Жан Кокто

Portrait of Jean Cocteau.jpg
Жан Кокто

Информације
Пуно име Жан Кокто
Датум рођења 5. јул 1889.
Место рођења Мезон Лафит (Француска)
Датум смрти 11. октобар 1963.
Место смрти Ми ла Форе (Француска)
Дела
Најважнија дела Les enfantes terribles
La Machine infernale
Потпис

Jean Cocteau signature.svg

Жан Кокто (фр. Jean Cocteau; 5. јул 188911. октобар 1963) је био француски песник, романописац, драматичар, сликар, дизајнер, режисер и боксерски тренер. Као експериментатор прошао је кроз све фазе модерне уметности - кубизам, дадаизам, надреализам, а по разноликости опуса сматра се корифејем француског духа ("Орфеј“, „Страшна деца“, „Петао и Арлекин“). Члан Француске академије постао је 1955, на позицији бр. 31. у периоду 1955-1963.

Биографија[уреди]

Родио се у месту Мезон Лафит, малом градићу близу Париза, од оца Жоржа и мајке Ежени. Његова породица била је угледна у паришким круговима. Отац му је био адвокат и аматерски сликар који је починио самоубиство кад је Жан имао само 9 година. Упркос својим достигнућима на готово свим књижевним и уметничким пољима, Кокто је увек истицао да је првенствено песник те да је његов опус поезија. О њему је похвално говорила и америчка списатељица Едит Вартон. Са 19 година, Жан је објавио прву збирку песама насловљену "Аладинова светиљка".

Кућа Жана Коктоа, данас претворена у музеј

Био је цењен члан заједнице авангардних уметника на Монпарнасу, посебно јер је водио боемски живот. У својим раним двадесетим годинама, био је јако продуктиван. Руски импресарио Сергеј Дјагилев изазвао га је да напише нешто за позориште. Изјавом "Изненади ме!" бацио је рукавицу Жану. Он је изазов прихватио, а резултат је био балет "Парада": Дјагилев је био продуцент, костиме и сценографију урадио је Пабло Пикасо, а музику је компоновао Ерик Сати. Дело није било добро прихваћено, а у самој радњи осећао се надреализам. Име правца надреализам сковао је писац Гијом Аполинер.

Касније је Кокто писао:

Викицитати „Да се није појавио Аполинер, са својом обријаном лобањом, ожиљком на свом храму и завојем око главе, даме би нам биле ископале очи укосницама.”
({{{2}}})
Жан Кокто 1923. године

Снимио је 6 надреалистичких филмова: „Крв песника“, „Орфеј“, „Орфејев тестамент“, „Лепотица и звер“, и други. Репутација филмског ствараоца донела му је касније и пријатељство са глумцем под именом Жан Маре. Ти филмови касније су утицали на филмски жанр познат као Француски нови талас. Писао је дела и за Едит Пјаф, с којом је био и велики пријатељ.

Упознао је младог писца именом Рајмон Радиге, којег је ослободио војне службе, и помогао му издати прва дела. Често су се дружили, ишли на путовања и одморе. Данас се сумња да је између њих двоје постојала некаква хомосексуална веза, иако за те тврдње нема доказа. Рејмондова изненадна смрт 1923. године, схрвала га је па се одао опијуму.

Његова најпознатија књига, „Les enfantes terribles“, написана је у једној недељи.

Био је бисексуалац. Имао је неколико пролазних веза са женама. Деце није имао, иако је касније једног дечака усвојио. Наводно је, од 1918. до своје смрти 1963., био Велики мајстор Сионског приората.

У збирци мeмоара „The White Book“, за коју јe написао прeдговор и урадио илустрацијe, пeсник опширно приповeда своју сeксуалну аутобиографију призивајући слику која му сe урeзала у сeћањe још док јe био дeтe: три тамна младeжа на поцрнeлом, смeђeм, нагом тeлу Циганчића који сeди у крошњи дрвeта. Ова слика мушког анђeла дивљих очију који лeбди над зeмљом, стално га јe пратила и од самог почeтка конституисала њeгову жeљу. Он описујe сусрeтe са морнарима; ти инцидeнти датирају из тајанствeног пeриода у комe јe, тада још увeк малолeтни Кокто, заплашeн својим лако стeчeним раним успeсима, побeгао у Вију Порт, сиротињску чeтврт на доковима Марсeља, и живeо тамо нeко врeмe као пропалица лаког морала.

Био је члан Француске академије од 1955. до смрти, а током живота је добио још низ признања. Умро је у свом дворцу од срчаног удара 11. октобра 1963. године, припремајући радио-емисију у знак сећања на Едит Пјаф. Када је чуо да је она тога дана издахнула, ускликнуо је: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Пјаф је мртва, ја могу да умрем!”). Сахрањен је у свом врту.

Дела[уреди]

Поезија[уреди]

  • 1909 : La Lampe d'Aladin
  • 1910 : Le Prince frivole
  • 1912 : La Danse de Sophocle
  • 1919 : Ode à Picasso - Le Cap de Bonne-Espérance
  • 1920 : Escale - Poésies (1917-1920)
  • 1922 : Vocabulaire
  • 1923 : La Rose de François - Plain-Chant
  • 1925 : Cri écrit
  • 1926 : L'Ange Heurtebise
  • 1927 : Opéra
  • 1934 : Mythologie (објављено са десет литографија Ђорђоа де Кирикоа)
  • 1939 : Énigmes
  • 1941 : Allégories
  • 1945 : Léone
  • 1946 : La Crucifixion
  • 1948 : Poèmes
  • 1952 : Le Chiffre sept - La Nappe du Catalan (у сарадњи са Жоржом Уњеом)
  • 1953 : Dentelles d'éternité - Appoggiatures
  • 1954 : Clair-obscur
  • 1958 : Paraprosodies
  • 1961 : Cérémonial espagnol du Phénix - La Partie d'échecs
  • 1962 : Le Requiem
  • 1968 : Faire-Part (постхумно)

Романи и приче[уреди]

  • 1919 : Le Potomak (коначно издање 1924.)
  • 1923 : Le Grand Écart - Thomas l'imposteur (роман)
  • 1928 : Le Livre blanc
  • 1929 : Les Enfants terribles
  • 1940 : La Fin du Potomak
  • 2012 : La Croisière aux émeraudes (постхумно)

Позориште, музика и балет[уреди]

Плакат за балет Парада

Спољашње везе[уреди]