Експериментални аутоимуни енцефаломијелитис

С Википедије, слободне енциклопедије
Микрофотографија демијелинизирајуће лезије код мултипле склерозе. Имунохистохемијско бојење истиче бројне макрофаге (браон).

Експериментални аутоимуни енцефаломијелитис или експериментални алергијски енцефаломијелитис (акроним ЕАЕ) је животињски модел запаљења мозга. То је инфламаторна демијелинизирајућа болест централног нервног система (ЦНС), која се углавном користи код глодара и широко се проучава као животињски модел демијелинизирајућих поремећаја ЦНС код људи, укључујући мултиплу склерозу (МС) и акутни дисеминовани енцефаломијелитис (АДЕМ). Експериментални аутоимуни енцефаломијелитис је такође прототип за аутоимуну болест посредовану Т-ћелијама уопште.

Историја[уреди | уреди извор]

Експериментални аутоимуни енцефаломијелитис је настао након запажања Thomas M. Rivers, D. H. Sprunt-а и G. P. Berry-а 1933. године током опоравка од вирусних болести, Њихови налази о преносу запаљеног ткива пацијента на примате објављени су у Journal of Experimental Medicine.[1][2] Као акутна монофазна болест, наводи се да је ЕАЕ много сличнији АДЕМ-у него МС.[3]

Опште информације[уреди | уреди извор]

Мултипла склероза (МС) је мултифокална демијелинизирајућа болест централног нервног система (ЦНС) која доводи до прогресивног уништавања мијелинског омотача који окружује аксоне. Може се показати различитим клиничким и патолошким манифестацијама, које могу одражавати укључивање различитих патогених процеса. Иако механизми који доводе до развоја болести нису у потпуности схваћени, бројни докази указују на то да је МС аутоимуна болест, чије почетак и прогресија зависе од аутоимуног одговора на мијелинске антигене. Поред тога, генетска осетљивост и еколошки окидачи вероватно доприносе започињању болести. У овом тренутку не постоји лек за МС, али постоји неколико терапија које модификују болест (ДМТ) за контролу и успоравање прогресије болести. Добар број ових ДМТ-а је идентификован и тестиран коришћењем животињских модела МС који се назива експериментални аутоимуни енцефаломијелитис (ЕАЕ).

Примена[уреди | уреди извор]

ЕАЕ се може индуковати код неколико врста животиња, укључујући мишеве, пацове, заморце, зечеве и примате. Најчешће коришћени антигени код глодара су они присутни у кичменој мождини, пречишћеном мијелину, мијелинском протеину или пептидима из ових протеина, што све резултује различитим моделима са различитим како имунолошким тако и патолошким карактеристикама болести.[4][5]

ЕАЕ се такође може индуковати пасивним трансфером Т ћелија које су специфично реактивне на ове мијелинске антигене.[6]

У зависности од коришћеног антигена и генетскогсастава животиње, глодар може имати монофазни напад ЕАЕ, релапсно-ремитентни облик или хронични ЕАЕ.

Типични осетљиви глодари ће показати клиничке симптоме око две недеље након имунизације и показаће се болешћу која се понавља. Први архетипски клинички симптом је слабост репа која напредује до парализе репа, након чега следи напредовање ка телу које утиче на задње удове и на крају на предње удове. Међутим, слично мултиплој склерози, симптоми болести одражавају анатомску локацију инфламаторних лезија и могу такође укључивати измењену емоционалну стабилност, губитак сензора, оптички неуритис, потешкоће са координацијом и равнотежом (атаксија) и слабост мишића и грчеве.

Опоравак од симптома може бити потпун или делимичан, а време варира у зависности од симптома и тежине болести. У зависности од интервала ремисије и релапса, испитаници могу имати до 3 избијања болести у току експерименталног периода.

Значај[уреди | уреди извор]

Патофизиологија мултипле склерозе је сложена, укључује различите типове ћелија, аутоантигене повезане са мијелином и модификујући генетске факторе и факторе животне средине. Стога је нереално очекивати да један животињски модел рекапитулира све карактеристике патофизиологије мултипле склерозе и да обухвати генетску разноликост популације пацијената и низ елемената животне средине који могу утицати на почетак и прогресију болести. Уместо тога, сваки ЕАЕ модел опонаша одређени аспект мултипле склерозе а разноликост модела пружа значајну снагу.[7]

Важно је да су ЕАЕ модели показали изузетно корисним за откривање и тестирање ефикасности ДМТ-а.

Спонтани ЕАЕ модели посебно обећавају као систем за проучавање патогенезе мултипле склерозеи биће изузетно корисни за тестирање једињења која могу побољшати или спречити болест.

Напредак у циљању гена код мишева сада омогућава истраживачима да условно изразе или избришу ген од интереса на начин специфичан за тип ћелије. Ово у великој мери истраживачима убрзава процес идентификације механизама који стоје иза развоја, одржавања и регулације патогеног имуног одговора током аутоимуности ЦНС.[7]

Напредак у циљању гена код мишева нам сада омогућава да условно изразимо или избришемо ген од интереса на начин специфичан за тип ћелије. Ово у великој мери убрзава процес идентификације механизама који стоје иза развоја, одржавања и регулације патогеног имуног одговора током аутоимуности ЦНС.[7]

Међутим, потребни су додатни модели који би опонашали прогресивну мултиплу склерозу и прогресивно оштећење ткива које се јавља код примарно прогресивне мултипле склерозе. [7]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rivers, Thomas M.; Sprunt, D. H.; Berry, G. P. (1933). „Observations on Attempts to Produce Acute Disseminated Encephalomyelitis in Monkeys”. Journal of Experimental Medicine. 58 (1): 39—53. PMC 2132279 Слободан приступ. PMID 19870180. doi:10.1084/jem.58.1.39. .
  2. ^ Rivers, Thomas M.; Schwentker, Francis F. (1935). „Encephalomyelitis Accompanied by Myelin Destruction Experimentally Produced in Monkeys”. Journal of Experimental Medicine. 61 (5): 689—702. PMC 2133246 Слободан приступ. PMID 19870385. doi:10.1084/jem.61.5.689. .
  3. ^ Sriram, Subramaniam; Steiner, Israel (2005). „Experimental allergic encephalomyelitis: A misleading model of multiple sclerosis”. Annals of Neurology. 58 (6): 939—945. PMID 16315280. S2CID 12141651. doi:10.1002/ana.20743. 
  4. ^ MANNIE, M., R. H. SWANBORG and J. A. STEPANIAK, 2009,"Experimental autoimmune encephalomyelitis in the rat." Curr Protoc Immunol, Chapter 15: Unit 15 12
  5. ^ MILLER, S. D., and W. J. KARPUS, 2007. "Experimental autoimmune encephalomyelitis in the mouse." Curr Protoc Immunol, Chapter 15: Unit 15 11
  6. ^ Ellwardt, Erik; Zipp, Frauke (2014). „Molecular mechanisms linking neuroinflammation and neurodegeneration in MS”. Experimental Neurology. 262: 8—17. PMID 24530639. S2CID 34157793. doi:10.1016/j.expneurol.2014.02.006. 
  7. ^ а б в г Glatigny, Simon; Bettelli, Estelle (2018-11-01). „Experimental Autoimmune Encephalomyelitis (EAE) as Animal Models of Multiple Sclerosis (MS)”. Cold Spring Harbor Perspectives in Medicine (на језику: енглески). 8 (11): a028977. ISSN 2157-1422. PMC 6211376 Слободан приступ. PMID 29311122. doi:10.1101/cshperspect.a028977. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Eilhard Mix, Hans Meyer-Rienecker, Hans-Peter Hartung, Uwe K. Zettl: Animal Models of Multiple Sclerosis – Potentials and Limitations. In: Progress in Neurobiology. 92(3)/2010. Elsevier, S. 386–404, ISSN 0301-0082
  • Andrew L. Croxford, Florian C. Kurschus, Ari Waisman: Mouse Models for Multiple Sclerosis: Historical Facts and Future Implications. In: Biochimica et Biophysica Acta – Molecular Basis of Disease. 1812(2)/2011. Elsevier, S. 177–183, ISSN 0925-4439

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Експериментални_аутоимуни_енцефаломијелитис&oldid=27442336”