Елеодоро Дамјановић
| елеодоро дамјановић | |
|---|---|
 др Елеодоро Дамјановић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 10. мај 1843. |
| Место рођења | Буенос Ајрес, Аргентина |
| Датум смрти | 17. новембар 1925. (82 год.) |
| Место смрти | Буенос Ајрес, Аргентина |
| Професија | лекар |
| Породица | |
| Супружник | Хосефа Кујас |
| Деловање | |
| Учешће у ратовима | Парагвајски рат |
| Служба | Војска Аргентине 1857 – 1905. |
| Чин | генерал |
Елеодоро Дамјановић (шп. Eleodoro Damianovich; Буенос Ајрес, 10. мај 1843 — Буенос Ајрес, 17. новембар 1925), је аргентински лекар и генерал санитетске службе аргентинске војске српског порекла.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Елеодоро Дамјановић је рођен 10. маја 1843. године у Буенос Ајресу, од оца Мигела Дамјановића и мајке Кармен Спиро. Своје студије је започео на колеџу Уругвај (Colegio del Uruguay), али је прекинуо припремне курсеве и отишао у Буенос Ајрес где је уписао Медицински факултет на Универзитету Буенос Ајрес. Његове студије су убрзо биле прекинуте због рата између државе Буенос Ајрес и Аргентинске конфедерације.[2]
Парагвајски рат[уреди | уреди извор]
Избијањем Парагвајског рата 1865. године, Војска Аргентине није имала довољно медицинског особља због чега им је прикључена група студената волонтера и послата на фронт. Међу њима је био Дамјановић, на другој години студија[3], који је формирао највећи део санитетске службе аргентинске војске на почетку сукоба.[4] Дамјановић је постављен 11. маја 1865. године за главног помоћника у санитетској служби доктора Хоакина Дијаза де Бедоје, која је била при Првој армији под командом генерала Венцеслаа Паунера.
У септембру 1866. године се вратио у Буенос Ајрес јер се разболео од дизентерије, али се после неког времена вратио на ратиште где је јануара 1867. године постављен за хирурга. Средином године се враћа у Буенос Ајрес по медицинску дозволу, која је обновљена тако да се јула месеца вратио на фронт. Промовисан је у војног хирурга априла 1869. године. Током рата радио је у болницама у местима Конкордија, Бела Виста, Коријентес и Асунсион.
Послератна каријера[уреди | уреди извор]
Почео је да ради као хирург 1870. године у војној болници у Буенос Ајресу. Наредне године Буенос Ајрес је погодила епидемија жуте грознице. Због заслуга у сузбијању опаке болести добио је златну медаљу од стране града.
Докторирао је новембра 1872. године са тезом Студије о неким повредама рањених током Парагвајског рата под менторством доктора Сантијага Ларосе и одобрено од стране угледног професора и доктора Теодора Алвареза. Аутор је Закона о организацији војне санитетске службе који је усвојен 1888. године, и октобра месеца исте године је промовисан у бригадног генерала. 1891. године основана је Инспекција за војну медицину са задатком да координира и организује здравствене услуге у војсци, а јануара 1892. године је одобрен Пропис о организацији војне санитетске службе. Дамјановић је именован као први директор за здравство и истовремено је обављао функцију генералног инспектора за здравство. У јануару 1897. године је замењен у Инспекцији и на његово место је постављен главни хирург доктор Алберто Коста а он је постао уредник у Листа главних службеника. Тамо је остао до 1905. године када одлази у војну пензију после 48 година службе. Међутим, остао је професионално активан и именован је за председника војне здравствене секције Међународног конгреса медицине 1910. године. На конференцији је представио своје ауторско дело под називом Неке чињенице о организацији санитета у операцији Парагвај, у грађанским ратовима и пограничним сукобима између 1865 и 1895.
Дамјановић је припадао масонској ложи. Био је ожењен Хосефом Кујас, са којом се венчао 25. јануара 1873. године у Буенос Ајресу. Умро је у свом родном граду 17. новембра 1925. године.
Признања[уреди | уреди извор]
Добио је одликовања за заслуге у Парагвајском рату и операцији Рио Негро (Освајање Патагоније), али је одбио да прими штит Курупајтија јер није учествовао у бици због одласка у Буенос Ајрес по медицинску дозволу.[2]
Од 1960. године један пролаз у Буенос Ајресу носи назив у његову част.[5] Регионална војна болница у Кордоби је 16. јуна 1952. године названа по њему. Болница је 1966. и 1999. године мењала назив али јој је 2005. године враћено име.[6]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Observatorio de colectividades: Serbia y Montenegrina buenosaires.gob.ar
- ^ а б Eleodoro Damianovich revisionistas.com.ar
- ^ La Sanidad Militar Argentina durante la Guerra de la Triple Alianza. Enfouqe, Medico y Social Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016) w1021202.ferozo.com
- ^ Zenequelli 1997, стр. 158.
- ^ Calle Eleodoro Damianovich[мртва веза] dn11.com.ar
- ^ Aniversario de la creacion del Hospital Militar Regional Cordoba "Cirujano Mayor Dr. Eleodoro Damianovich” ejercitonacional.blogspot.com
Литература[уреди | уреди извор]
- Zenequelli, Lilia (1997). Crónica de una guerra: la Triple Alianza, 1865-1870. Buenos Aires.
