Парагвајски рат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Парагвајски рат
Део
Сцене из рата
Сцене из рата
Време: 13. децембар 18641. март 1870.
Локација: Јужна Америка
Резултат: Победа тројног савеза.
Узрок битке:
Промене у територији:
Цивилне жртве: 200.000
Сукобљене стране
Застава Парагваја Парагвај Застава Бразила Бразил
Застава Аргентине Аргентина
Застава Уругваја Уругвај
Заповедници
Парагвај Франциско Солано Лопез
Парагвај Хосе Едувигис Диаз
Парагвај Доминго Франциско Санчез
БразилПедро II
Аргентина Бартоломеј Митре
Уругвај Венансио Флорес
Ангажоване јединице
Јачина
150.000 199.756
Губици
од 300.000 до 400.000 100.000
{{{подаци}}}

Рат Тројног савеза, познат и као Парагвајски рат, трајао је од 1864. до 1870. између Парагваја и савезничких земаља Аргентине, Бразила и Уругваја. То је био најкрвавији сукоб у историји Латинске Америке.

Парагвај је годинама био у царинским и граничним препиркама и на ивици рата са својим већим и моћнијим сусједима, Аргентином и Бразилом. Уругвај је такође устрајао на својој независности од истих, посебно од Аргентине, због језичке блискости.

У октобру 1864, Бразил (чији је владар био цар Педро II) је војно интервенисао и помогао лидеру уругвајске Колорадо партије Венансију Флоресу да збаци свог противника из Бланко партије Атанасија Агиреа, након чега је диктатор Парагваја, маршал Франциско Солано Лопез, у увјерењу да је угрожена регионална равнотежа снага, кренуо у рат против Бразила. Војни сукоб са Бразилом је евидентно био неизбјежан, али одлука о Парагвајској инвазији на Аргентинску провинцију Коријентес испоставиће се као погубна. Бартоломео Митре, предсједник Аргентине, је затим организовао савез између Аргентине, Бразила и Уругваја под контролом Колорадоса (Тројни савез), који је заједнички објавио рат Парагвају 1. маја 1865.

Лопезови су поступци били наставак његовог гомилања војске (састављена од 50.000 људи, била је тада најјача у Латинској Америци) и препознати су од многих као агресија због самопромоције и повећања националног територија, али, како се рат продужавао, многи Аргентинци и други су почели рат гледати као освајачки поход свог предсједника Митреa и Педра II.

На почетку сукоба, 1865, Парагвајске су снаге напредовале на сјевер у бразилску провинцију Мату Гросу и јужно у провинцију Рио Гранди ду Сул. Логистички проблеми и гомилање савезничких снага, које су ускоро надбројале парагвајске у омјеру од десет према један, присилили су Парагвајце да се повуку иза својих граница. У јуну 1865. бразилска морнарица је потукла парагвајску флоту на ријеци Парана, близу Аргентинског града Коријентеса; до јануара 1866, савезници су блокирали све ријеке према Парагвају. У априлу Митре је повео савезничку инвазију у југозападни Парагвај, али је двије године спречаван у напредовању. Вођене су жестоке битке; најзнаменитија, у којој је Парагвај (под вођством храброг генерала Хосе Eдувихиса Диаза) код Курупаитија (Curupayty) у септембру 1866 извојевао побједу, која је зауставила сваку даљу савезничку офанзиву на годину дана. Обје стране су у кампањи претрпјеле тешке губитке.

У јануару 1868, Митре је замјењен на позицији главног заповједника бразилским маркизом (касније војводом) де Кашјас. У фебруару бразилска оклопна пловила су пробила парагвајску линију одбране код рјечне тврђаве Умаита (Humaitá), близу ушћа ријека Парана и Парагвај, и продужиле да бомбардују главни град, Асунсион. У кампањи Ломас Валентинас у децембру, парагвајска војска је уништена. Непријатељ улази у Асунсион 5 јануара 1869. Лопез се повукао на сјевер гдје је водио герилски рат све док није убијен 1. марта 1870 на локацији Серо Кора (Cerro Cora). Током сукоба је било неколико покушаја да се дође до мирног решења, међутим савезници (нарочито Бразил) жељели су потпуну елиминацију Парагваја као регионалне силе. Истакнути Парагвајски генерали Бернардино Кабаљеро и Франциско Исидоро Рескин су преживјели рат, као и Лопезова супруга Елиза Линч (Еlisа Lynch).

Парагвајци су били фанатички одани Лопезу и ратном напору, што је резултовало њиховом борбом до крајњих граница. Рат је потпуно уништио Парагвај; његово предратно становништво од отприлике 600.000 се до 1871 смањило на око 221.000 од чега само око 28.000 мушкараца. Током сукоба Парагвајци нису патили само због рата него и због неисхрањености, болести и Лопезове диктатуре под којом су бројни мучени и убијени. Аргентина и Бразил су анектирали око 140.000 km² парагвајске територије, Аргентина је узела велики дио регије Мисионес и дио Чака између ријека Бермехо и Пилкомајо; Бразил је за освојену територију повећао своју провинцију Мато Гросо. Обје су земље захтјевале велику одштету (која никад није плаћена) и окупирале Парагвај до 1876.

У међувремену, Колорадоси су учврстили своју власт у Уругвају којим су владали све до 1958 године. Требале су деценије да се Парагвај опорави од хаоса и демографског дисбаланса. Посљедице су видљиве и дан данас. Маршал Франциско Лопез данас ужива епитет највећег Парагвајског хероја.

Спољашње везе[уреди]