Елизабета Хасон

С Википедије, слободне енциклопедије
Елизабета Касон
Аша Мохамед, студент медицине, са сликом др Елизабете Касон
Лични подаци
Датум рођења(1881-04-14)14. април 1881.
Место рођењаДенби, Уједињено Краљевство
Датум смрти17. децембар 1954.(1954-12-17) (73 год.)
Место смртиБристол, Уједињено Краљевство
ОбразовањеУниверзитету у Бристолу
Научни рад
Пољепсихијатрија
Познат порадној терапији у психијатрији

Елизабета Касон (енгл. Dr Elizabeth Casson, Денби, Велс 14. април 1881 — 17. децембар 1954, Бристол) била је британски лекар и пионир у радној терапији. Првобитно обучена за секретарицу, почела је да студира медицину на Универзитету у Бристолу са 32 године. Диплому лекара стекла је 1926. године, и тако постала прва жена која је дипломирала медицину на Универзитету у Бристолу. Добитник је награде Гаскел Краљевског медицинско-психолошког удружења и дипломе психолошке медицине Универзитета у Лондону.[1]

По завршетку медицине Касон је 1929. године у Бристолу основала резиденцијалну клинику за жене са менталним поремећајима, у којој је било довољно стамбеног простора за лечење 800 пацијенатица, а следеће године и прву школу радне терапије у Великој Британији у истој згради.

Када је контролу над школом Касон 1948. пренела у надлежност непрофитне компаније, она је и дање остала на њеном челу као потпредседник и медицински директор ове установе.

Године 1949. године основала Труст Елизабета Касон са намером да унапреди образовање и лечење радном или окупационом терапије. Године 1951. именована је за ОБЕ за свој рад у Дорсет Хоусу и такође је постала почасни члан Светске федерације терапеута радном терапијом.

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Елизабета, позната као Елси била је шесто дете менаџера банке и аматера произвођача органа, Томаса Касона, из Велса, и његове супруге Лоре Ен. Један од њене браће, Луис Касон, постао је глумац и позоришни редитељ. Док је живела у Денбију, породица је стимулисала седморо деце да уживају у уметности.

Када је 1891. године отац Томас одлучио да покрене производњу органа породица се преселила у Лондон, у коме се Елизабета школовала на Краљевском колеџу у Лондону, за секретарице по очевом налогу. Након стицања звања секретарице, радила је као секретарица у фирми свог оца за изграду органа до његовог пензионисања. Током 1908, Елизабета је радио као стамбени менаџер за социјалног реформатора Октавију Хил, бринући се о животним условима становника у Црвеном крсту у Сауварку. Следећих пет година била је организатор рекреативних активности у сали, фокусирајући се на уметност. Филозофија Октавије Хил утицала је на Елизабетин рад током наредних година.

Године 1911, Елизабетин ујак, Исамбард Овен, проректор на Универзитету у Бристолу, обећао јој је да ће пронаћи место на факулзтету на коме би студирала медицину уколико положи пријемни испит и упише се на универзитет. Две године се мучила са испитом из латинског језика, али га је на крају положила. Студије медицину почела је 1. октобра 1913. у доби од 32 године, а дипломирала 1919. године. Након стицања дипломе лекара преузела је место у болници West Hertfordshire Hospitalу у Хемел Хемпстеду.

Радећи као лекар приметила је да пацијенти на женским одељењима уживају у коришћењу свог уметничкиог талената и закључила да су такве активности важне за лечење болесника. Схвативђи да ове активности не само да заокупљају пацијенте, већ им помажу и да стекну самопоштовање и да реше своје проблеме, она је са својим пацијентима почела да примењује радну терапију.

Када је Елизабета постала лекар у санаторијуму Холови 1921. године, све више је развијала интересовање међу пацијентима за радну терапију, све док је радила у овој установи до 1929. године. У то време је дипломирала и медицинску психологију на Универзитету у Лондону, а 1922. године, докторирала је на Универзитету у Бристолу 1926. (поставши прва жена којој је то пошло за руком). За свој рад 1927. добила је награду Гаскелл од Краљевског медицинско-психолошког удружења.

Дело[уреди | уреди извор]

Са дугогодишњим интересовањем за драму и под утицајем покрета за уметност и занат, Елизабет није волела „атмосферу беспослице и досаде“ у дневним собама менталних болница. Посматрајући своје болесника она је „једног понедељка ујутру... открила је да се атмосфера у болници потпуно променила и схватила да су припреме за божићну декорацију почеле, а сви пацијенти су радосно радили у групама, користећи све своје уметничке таленте са правим интересовањем и задовољством. Од тог тренутка она је знала да радна терапија треба да буде саставни део лечења и да се мора обезбедити у психијатријским болницама.”

Само запажање није било ново у медицини, али страст са којим се Елизабета укључила у реализацију радне терапије било је изузетно. Од осамнаестог века, радна терапија била је део „моралног“ третмана у пионирским менталним установама, као што је Ретрит у Јорку, док је терапија радом била усвојена у неким напредним менталним болницама у Шкотској и у САД, а коришћено је као помоћно средство у лечењу војника повређених током Првог светског рата. Та сазнања и искуства постала су камен темељац за лечење радном терапијом којеу су примењивала Елизабетиних психијатријских пацијената у Dorset House's Бристол, болници коју је основала Елизабета и одакле је покренула прву школу радне терапије у Великој Британији.[2]

Елизаветино наслеђе у лечењу менталних поремећаја[уреди | уреди извор]

Гроб и спомен обележје Елизабете Хансон у порти цркве Светог Андреја, Беквел

Иако је Елизабета Касон била инспиративни и креативни психијатар, она се данас вероватно више памте међу радним терапеутима него међу колегама психијатрима. Радна терапија на начин како је она то промовисала у установама у којима је радила, данас је нешто другојачија и мање фокусира на креативне уметности, а више на класичној рехабилитацији. У том контексту многи сматрају да се можда Елизабетино наслеђе огледа баш у томе што нас информише о вредности креативних уметности у психијатрији и наводи да је у тој области један од њених циљева промоција и разумевање употребе уметности у лечењу менталних поремећаја. То најбоље илуструју ове Елизабетине рачи:[2]

Код оних који ткају треба приметити оригиналност боја и дезена, чији резултати су задовољавајући. Платнене крпе, џепови, јастучнице, мараме и материјали за сукње и одела се ткају и касније дорађују на различите начине.

Својим утицајем у друштвеним реформама и покретима у уметности и занату, Елизабета Касон, заједно са Џоном Раскином (1819–1900) и Октавијом Хил (1838–1912) идентификовала се као покретач у развоја радне терапије у Уједињеном Краљевству.[3]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Elizabeth Casson - Hektoen International”. hekint.org. Приступљено 2023-03-12. 
  2. ^ а б „International Women's Day: Dr Elizabeth Casson, 100 years on”. www.rcpsych.ac.uk (на језику: енглески). Приступљено 2023-03-12. 
  3. ^ Perryman-Fox, Michelle; Cox, Diane L. (2020-07-01). „Occupational Therapy in the United Kingdom: Past, Present, and Future.”. Annals of International Occupational Therapy (на језику: енглески). 3 (3): 144—152. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Елизабета_Хасон&oldid=26112707”