Иван Бујна

Иван Бујна
Иван Бујна
	Иван Бујна
Пуно име	Иван Мартин Бохуслав Бујна
Датум рођења	26. јул 1881.
Место рођења	Пукањец, Аустроугарска
Датум смрти	23. јул 1949. (67 год.)
Место смрти	Братислава, Чехословачка

Иван Бујна (словен. Ivan Bujna; Пукањец, 26. јул 1881 — Братислава, 23. јул 1949) је био словачки евангелистички свештеник и сениор, верски писац и национални радник.

Биографија[уреди | уреди извор]

Образовање[уреди | уреди извор]

Отац му је био Мартин Бујна, евангелистички свештеник а мајка Људмила (рођенa Холечи). Похађао је Евангелистичку гимназију у Банској Бистрици (1892-1894) и Банској Штјавњици (1894-1900). Tеологију је студирао у Братислави (1900—1904).^[1]

Свештеник[уреди | уреди извор]

Службу је почео као капелан свештеника Самуелa Валашекa у Мијави, након чега је постављен за капелан сениора Јана Лешка из Брезове. Године 1905. изабран је за свештеника у Нове Сади, где се оженио Аном, са којом је имао сина Владимира. Након смрти Карола Хрдличке изабран је за свештеника словачке евангелистичке заједнице у Надлаку, те је инсталиран 31. јануара 1909. од стране оца Мартина Бујне. По његовом доласку евангелистичка заједница у Надлаку бројала је око 7.300 чланова.^[1]

Избор за сениора[уреди | уреди извор]

Његова највећа заслуга је оснивање словачког сениората у оквиру бискупије Evangelische Landeskirche у Сибињу након Првог светског рата. Тиме су сви евангелистички Словаци у Румунији добили сопствену црквену организацију.^[2] Први синод Словачког сениората одржан је у Надлаку 31. јануара 1933, и том приликом за сениора је изабран Јан Кмећ, а за његовог заменика Иван Бујна. На четвртом синоду децембра 1935. Кмећ је поднео оставку из здравствених разлога, а на његово место долази Бујна. Све до маја 1948. остао је духовни поглавар словачких евангелиста у Румунији.

Организовао је аматерске позоришне представе и културне вечери. Основао је спортско друштво „Sokol”, био је члан удружења „Muzeálna spoločnosť” и на челу удружења „Slovenský ľudový kruh” (1914-1948).

Током Другог светског рата и кратке окупације Надлака од стране Хортијевих снага Бујна је избегао у Бузјаш. Након 1945. постао је велики заговорник репатријације, на коју се и сам одлучује, и у новембру 1947. се са супругом преселио у Братиславу.

Сахрањен је на гробљу Slávičie údolie у Братислави.^[1]

Одликовања[уреди | уреди извор]

Носилац је Ордена румунске звезде и Ордена румунске круне, као и чехословачког Ордена белог лава.^[1]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Stručný nástin dejín církve evanjelickej a. v. v Naďlaku - Od roku 1853 do roku 1912 (Кратак преглед историје Евангелистичке цркве у Надлаку, од 1853. до 1912. године) (Липтовски Микулаш, 1912)
Dejiny Slovenského ľudového kruhu (Историја Словачког народног круга) (Кошице, 1935)