Источни бисер

С Википедије, слободне енциклопедије

Насловна страна књиге „Источни Бисер“, друго издање, Сарајево 1920.
Насловна страна првог издања Змајеве збирке „Источни Бисер“ из 1861.
реиздање књиге „Источни бисер“Јована Јовановића Змаја поводом 150 година од првог издања

Источни бисер” је збирка поезије чувеног српског песника Јована Јовановића Змаја, објављена у Новом Саду 1861. године. Овом књигом, Змај је дао значајан допринос препеву поезије источњачких песника на српски језик.

О књизи[уреди | уреди извор]

Занесен источњачком поезијом, Јован Јовановић Змај (1833-1904) је у Новом Саду 1861. објавио збирку “Источни бисер” коју чине његови препеви разних источних песника, пре свега персијских, турских, татарских и арапских. Друго издање објављено је 1920. у Сарајеву. Змај је препевавао са немачког језика, служећи се највише преводима немачког песника Фридриха Мартина фон Боденштета (1819-1892) који је својевремено био један од најомиљенијих страних поета у нас. Са највише песама у овој књизи су заступљени Шемсудин Мухамед Ширази (1310-1337) и Мирза Шафи Вазех (1794-1852). Родом из Персије, данашњег Ирана, Хафиз је био на позицији дворског песника за кога су везане бројне легенде, а приписиване су му и чудотворне моћи. Био је изузетно цењен а његов утицај проширио се и на западне песнике као што је Гете. Најчувеније му је дело “Диван”, збирка која садржи између 573 и 994 стиха. Његова поезија одражава мистична осећања и обилује симболима као што су ружа, вино, славуј и крчма. Нјегов гроб и маузолеј налазе се у Ширазу у Ирану. Осим Хафиза, у збирци је представљен и Мирза Шафи. Азербејџанац по рођењу, Вазех је наставио традицију класичне поезије која се неговала у његовој земљи од 14. века. Његове песме су у 19. веку преведене и објављене готово у свим деловима Европе, али су у Азербејџану велику пажњу привукле тек почетком прошлог века. Нјегова поезија велича радост живота, мудрост и људску доброту. Змај је препевао и Омара Хајама (1048-1122) једног од највећих персијских лиричара, који је стекао светску славу по лирским песмама рубаијима. Остало је забележено да је радио на реформи календара и да је много пре Коперника предложио теорију хелиоцентричности. Међу “источним бисерима” су и стихови Адни Махмуда паше Анђелковића (1420-1473?) песника и мецене родом из Цариграда а пореклом из Србије. Он је био велики везир на двору султана Мехмеда II Освајача и сматра се првим песником српског народа који се јавља у источној литератури. Уживао је велики углед али је после Мехмедове смрти, захваљујући дворским сплеткама био заточен и погубљен. Многи песници писали су му касније хвалоспеве а и данас у Истанбулу постоје вакуфи или задужбине које је основао.[1]

Збирка „Источни бисер“ доживела је и треће издање 2011. године и то поводом 150 година од првог издања ове књиге. Циљ овог новог издања јесте, пре свега, да се књига отргне од заборава и да се презентира младим генерацијама које су расле уз Змајеву поезију, а које, вероватно, нису имале прилике да се упознају и са преведеном поезијом источњачких песника односно Змајевим, може се рећи, успешним препевима.[2]

У кратком предговору књиге Змај је 15. фебруара 1860. записао:

Ово делце писајући несам ни мислео на строге критичаре, испитатеље повестнице литературе, нит’ је овде источна поезија систематично представљена скупа са својим сјајним точкама, периодима, у свом развитку и опадању, већ ја хтедох само читаоцима, који читајући забаве и увесељења траже, и који просту и лако бачену лепоту наћи и уживати знају, хтедох њима такву књижицу дати, која ће их, мислим, утолико и задовољити.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Богутовић, Драган. Препеви чика Јове Змаја угледали светлост дана. Вечерње новости online. Компанија Новости. Приступљено 10. 12. 2017. 
  2. ^ Јовановић Змај, Јован (2011). „Источни бисер“. Београд: Ана Стјеља. стр. 121. ISBN 978-86-909509-5-9. Приступљено 19. 12. 2017.