Карло Мартел Анжујски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Карло Мартел.
Карло Мартел

Карло Мартел Анжујски
Карло Мартел Анжујски

Датум рођења 8. септембар 1271.
Датум смрти 12. август 1295.
Место смрти Напуљ (Напуљска краљевина)
Гроб Напуљска катедрала
Титула Угарски краљ ривал
Период 1290 - 1295
Претходник Ладислав IV Куманац
Наследник Карло Роберт
Порекло
Династија Угарски Анжујци
Отац Карло II Напуљски
Мајка Марија од Угарске и Напуља
Породица
Супружник Клеменсија Хабзбуршка
Деца Карло Роберт
Беатрича од Угарске и Вијене
Клементија од Угарске

Карло Мартел Анжујски (8. септембар 1271 - 12. август 1295, Напуљ), краљ ривал Угарске (1290 - 1295).

Долазак на власт у Угарској[уреди]

Године 1290. у Угарској је од Кумана погинуо краљ Ладислав IV и у Угарској је избио грађански рат између Карла Мартела и Андрије III Млечанина, последњег Арпадовца. Карло Мартел је био истакнутији кандидат и син Марије сестре Ладислављеве, која се престола одрекла у Карлову корист 6. јануара 1292. године. За Карла су били: сремски краљ Стефан Драгутин и његов син Стефан Владислав II, Шубићи, Гисинговци, загрбачки бискуп Иваниш и многи други хрватски племићи који су, као Гисинговци, били привремено на једној или другој страни, по потреби. Уз Карла био је и папа Никола IV, касније и папа Селестин V и папа Бонифације VIII. Папа је помагао Карлу тако што је у савез с њим увлачио Андријине присталице. Моћни Шубићи доводе Карла у Хрватску и тамо га фебруара или марта крунише папин легат, и већ у априлу Мартел је носио титулу краља, али његов узурпатор Андрија је даривао великаше да би их довукао на своју страну.

Борба са Андријом и даривање племића[уреди]

Карло Мартел, пак, не губи време већ дели племићима жито да би прешли на његову страну, а посебно је био дарежљив према Чибићима, чију је врховну власт је признало пола Хрватске, али су Андријине присталице, Гисинговци од Иваниша освојили Загреб. Код Сопја, на Драви, Иваниш Гисинговац је ухватио Андрију, што је дигло дух Карлових присталица, па су на његову страну прешли Франкопани и Бабонићи. Шубићи су од Мартела 19. августа 1292. године, заувек, добили све области између Ливна и Модруше., само да би стекао њихову натклоност, али Шубићи покушавају да дођу у додир са Андријом, који им може дати више него Карло, и обећавају Андрији да ће га помагати са 500 војника против свих непријатеља, ако им се дуплирају поседи и Андрија им је ипак одговорио 1293. године, и то срдачно, па су морали да се 1494. године оправдавају у Напуљу, па је Павла Шубића Карло, 17. јуна 1295. године прогласио за доживотног хрватско- далматинско-славонског бана.

Да би му Владислав постао одан он му, 19. августа 1292. године, даје војводство целе Славоније, Радослава Бабонића, који је тада прешао на Андријину страну, осим области којима су управљали Франкопани и Бабонићи. Тим областима које је Карло дао Владиславу управљала је Томазина Морозини, мајка Андрије Млечанина. У јесен 1293. године Владислав је дошао у додир са Андријом, који га је оженио Констанцом Морозини.

Смрт[уреди]

Потом Андрија прелази Драву, напада и побеђује Карла, који се повлачи у Напуљ, где умире од куге 12. августа 1295. године. Сахрањен је у Напуљској катедрали. На месту краља ривала Угарске наследио га је син Карло Роберт. Тада је Драгутин са сином прешао на Андријину страну, а Шубићи су наставили да буду анжујски савезници, под условом да им Карло Роберт призна власт над територијама између Неретве и Петрове горе, што је учињено.

Спољашње везе[уреди]