Корисник:ВиниПу199/песак

Теодор Жерико
Лични подаци
Датум рођења	(1791-09-26)26. септембар 1791.
Место рођења	Руан, Француска
Датум смрти	26. јануар 1824.(1824-01-26) (32 год.)
Место смрти	Париз, Француска

Сплав Медуза (1817-1818)

Сплав Медузе

Теодор Жерико

https://pulse.rs/splav-meduze/

Једно од најзначајнијих имена француског романтизма је Теодор Жерико. Рођен је 26. септембра 1791. године у Руану, а умро је јако млад, у својој 32. години живота, 26. јануара 1824. године у Паризу. Образовање је стекао у традицији енглеске уметности Карла Вернеа и класичне композиције Пјера Нарсиса Жерена, који је и био класициста. Међутим, Жерико је брзо напустио школовање, и самоуко се усавршавао проучавајући уметничка дела у Лувру, гдје је копирао Рубенса, Тицијана, Веласкеза и Рембранта, од 1810. до 1815. године. Велики утицај на њега имао је Микеланђело, у делима Жерикоа видимо његову динамику људских фигура. Жерико је обрађивао искључиво савремене мотиве, и због тога га убрајају у претече реализма.

Сплав Медузе

Мисао тврдоглавог ројалисте неколико година прие трагедије брода Медуза (био је један од коњаничке полиције који је служио Луја XVIII у изгнанство када се Наполеон вратио са Елбе), Теодора Жерикоа, било је разочарење у рестаурацију које је веома брзо уследило, па је почео број неуспешних послова отворено критикујући нови режим. Са бродоломом Медузе нашао је тему која му је омогућила фокус потпуне његове креативне и политичке енергије у један монументални рад. Резулат је био прво ремек-дело од појаве Француског романтизма..

1. историјски контекст
2. процес настанка слике
3. значај слике

Историјски контекст

Слика Сплав Медузе је уметников одговор на политички скандал и велику трагедију која се збила за време живота умтника. Слика је настала 1818.-1819. године, када је уметник имао 27 година и врло брзо је постала икона француског романтизма.

У јулу 1816. године брод Медуза, који је био државни брод, отпловио је на отворено море, заједно са три друга брода, према сенегалској луци Саинт-Лоуис, коју су Британци поклонили Французима као знак добре воље према краљу, Лују XVIII. На броду се налазило око 400 људи. Капетан Медузе је био педесетрогодишњак, коме је ово било прво искуство управљања бродом. Он је био недавно враћени емигрант, изабран више због своје политичке лојалности него способности. Брод је такође био неспреман.

Фрегата Медуза се заглавила у близини западноафричке обале. Брод је упловио у плитке воде и ударио о гребен. Покушавали су избацити вишак терета у нади да ће избавити брод, али капетан није дозволио посади да се ослободи топова, због страха да би наљутио своје надређене у Француској.

Због настале катастрофе били су присиљени напустити брод. Богатијима је било осигурано место у спасилачким чамцима, док је осталих 149 људи морало пловити импровизованом сплавом, који је био свезан ужетом за један од спасилачких чамаца. Капетан и официри свсни своје ситуације, и да спасилачки чамци можда нису у стању да вуку оволики сплав, из страха од смрти, наређују да се покидају конопци којима се вуче сплав, ради свог безбедног повратка у луку.

Људима који су остали на сплаву, уследила је тринаестодневна ноћна мора олујних мора, бруталних убистава, лудила и канибализма. Без слатке воде, хране, било каквог средства за преживљавање, суочени са болестима, побунама, смрћу. На дан 17. Јула, само је 15 људи било живо када су угледали један од бродова који су испловили заједно с Медузом. Брод Аргус је спасио преживле. Испрва се појавио а затим нестао изнад хоризонта (ово „виђење“ ће постати тема Жерикоове слике), да би се појавио неколико сати касније како би спасио бродоломце. Капетан је био судски оптужен, али и ослобођен због страха Француске од исмејавања Британаца, због давања дужности нестручном лицу.

Француска влада се трудила заташкати детаље ове трагедија. Међутим, један од преживелих је након одбијања заслужене накнаде за преживљену несрећу, одлучио да објави детаље. Жерико као и многи његови савременици су били погођени овим инцидентом. Остио се одговорним да устане против друштвене неправде и наслика слику која ће да овековечи ову трагедију..

Процес настанка слике

Сликар је желео да овај догађај прикаже што аутентичније. Из тих разлога ступио је у контакт и разговарао са преживелима. Он је користио пријатеље као моделе, пре свега сликара Ежена Делакроу (1798-1863), који је приказан на слици у првом плану са лицем окренутим надоле и једном руком раширеном. Замолио је столара са брода, да покуша у атељеу да реконструише идентичан сплав какав је био тај на којем су се борили за живот. Проучавао је одлике, боје и текстуре оболелих и мртвих тела у болницама и мртвачницама. У болници близу његовог атељеа направио је студије мртвих и на самрти, да би ухватио тачну експресију чак је проучавао различите фазе распадања тела. Затим је обријао главу и од новембра 1818. до јула 1819. године живео дисциплинован монашки живот у свом атељеу док слика није била завршена. Обријао је своју главу да не би био у могућности да иде на трке или у позориште. Осамнаест месеци Жерико је радио са страшћу и опсесијом, што је постало романтичарски мит генија.

На слици су приказани изморени, болесни, очајни, преживели путници Медузе. Један старац држи леш свога сина на коленима. Неколико мртвих тела је разбацано по сплаву, неке лешеве таласи односе у море, други нам дочаравају сурову атмосферу. Људи у средини су управо спазили брод, један другом га показују, док један афрички члан посаде, стоји на бурету и маше марамицом не би ли привукао пажњу посаде на броду. Насликао је читав спектар људских осећања од потпуног очајања и апатије до страсне жеље за животом.

Слика је рађена техником уље на платну, тешке, тамне боје доминирају сликом, једино брод у даљини и одсјај сунца на хоризонту праве контраст. Жерико је сликао са малим четкицама и вискозним уљима, што је омогућило мало времена за дораду јер је слика била сува до следећег јутра..

Значај слике

Када су вести објавиле шта се догодило са бродом Медуза, дошло је до политичког скандал у Француској, гдје је критика Бурбонске рестаурације видла губитак брода као симбол новог режима- слабост, неспособност и корупција. Ово је начин како су је разумли савременици, посебно историчар Жил Мишле, који је касније из дела извукао слику „саме Француске“, препуштена некомпетентном вођству. Како се рад завршио, специфична политичка порука трансформисана је у универзалну изјаву о људским условима.

За историјске слике се очекивало да буду exemplum virtutis (лат. пример врлине) и класичне теме су углавном биле избор сликара. Сви савремени догађаји били су прихваћени (уствари охрабрени као део слављења Наполеонових достигнућа), међутим они су морали бити херојски. Жерикоов Сплав Медузе такође осикава патње обичне групе људи, безимених индивидуа- али нема више хероја или класичног контекста, да потврди чисту моралну тему. Ови бродоломци нису жртве трагичног неуспеха великих амбиција, или патриотске борбе против тираније. Они су случајне жртве природе и човекове слабости која, у жељи за животом, треба да убије слабије и немоћне и у неким случајевима да прибегне људождерству.

Значај слике налази се у њеној теми. Пратећи историју уметности, до овог тренутка сликари представљају прво религијске, митолошке мотиве, затим историјске догађаје, слике по наруџбинама, итд. Али нисмо наилазили да сликар потресен, и емотивно ганут актуелним и савременим догађајем буде инспирисан да створи дело. Овај потез касније отвара свет ангажованој умјетности. Осим што се Жерико бави савременом темом, заузима критички став спрам власти, спрам капетана и надлежних који су му дозволили да управља бродом, бави се и расним питањем.

Тема слике се данас користи као метафора о страдању народа зарад добробити власти. Тему осећамо као блиску, јер већина људи се осетила напуштено на сплаву у узбурканом мору без услова за живот, метафорички, чекајући сламку спаса и трачак наде..

Референце