Крајпуташ Василију Лазићу у Горњем Милановцу

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Крајпуташ Василију Лазићу у Горњем Милановцу
Средњи из групе од три крајпуташа на уласку у Горњи Милановац.
Опште информације
МестоГорњи Милановац
ОпштинаОпштина Горњи Милановац
Држава Србија
Врста споменикакрајпуташ
Време настанка19. век

Крајпуташ Василију Лазићу у Горњем Милановцу други је из групе крајпуташа на уласку у Горњи Милановац из правца Београда. Налази се у близини спомен-обележја „тенк”[1] и фабрике посуђа Металац.

Историјат[уреди | уреди извор]

Место где је крајпуташ подигнут у прошлости је припадало атару села Неваде. Сада је у градској зони Горњег Милановца. Због проширивања Ибарске магистрале 60-их година 20. века, заједно са преостала два крајпуташа, споменик је измештен на имање Милана Радовића из Грабовице.[2]

Опис споменика[уреди | уреди извор]

Крајпуташ припада типу „капаша”. Исклесан је од грабовичког камена. Висина стуба износи 130 cm, а ширина страница 35 и 22 cm. Споменик надвисује покривка облика обрнуте зарубљене пирамиде, висине 17 cm, са страницама ширине 60 и 43 cm.

Са предње стране споменика исклесана је фигура војника. Одевен је у копоран са дуплим копчањем, преко кога је опасач. На глави му је шајкача. Приказан је у ставу мирно, опуштених руку, без оружја. На бочној страни урезана је пушка. У полулучном удубљењу на полеђини споменика уклесан је декоративни крст са дуплим, укрштеним крацима, испод кога је епитаф. По врсти камена, димензијама споменика и стилским особеностима, евидентно је да су споменици Драгића и Василија Лазића рад истог каменоресца, а по натписима да су у питању браћа.

Епитаф[уреди | уреди извор]

Око главе војника, у форми ореола, уклесано је име: Василије Лазић. На левој бочној страни, изнад урезане пушке, стоји натпис: “Пушка им срце увену.”.[2] На полеђини споменика, испод декоративног крста уклесано је: “Приђи роде и прочитај овај спомен који показује Василије Лазић из... ова пушка још казује...”.[2]


Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Милановачки тенк”. www.gminfo.rs. Архивирано из оригинала 29. 12. 2018. г. Приступљено 23. 12. 2017. 
  2. ^ а б в Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. стр. 121—123. ISBN 978-86-519-0181-5. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. стр. 121—123. ISBN 978-86-519-0181-5. 
  • Радичевић Бранко В, Плава линија живота: српски сеоски споменици и крајпуташи, „Савремена школа” Београд, 1961.
  • Дудић Никола, Стара гробља и народни белези у Србији, Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Посебна издања 13, „Просвета” Београд. 1995. ISBN 978-86-07-00900-8.
  • Николић Радојко, Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије, „Литопапир” Чачак, 1998
  • Столић др Ана, Државни попис 1862/63. године: општина Горњи Милановац, II издање, Музеј рудничко-таковског краја Горњи Милановац. 2007. ISBN 978-86-82877-03-5.
  • Савовић Саша, Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја, „Службени гласник” Београд; Музеј рудничко-таковског краја Горњи Милановац,  ISBN 978-86-519-0181-5. 2009. ISBN 978-86-82877-29-5. 
  • Филиповић Миленко С, Таково: насеља, порекло становништва, обичаји, Српски етнографски зборник САНУ, књ. 37, репринт издање, Службени гласник Београд, САНУ. . Београд. 2010. ISBN 978-86-519-0668-1. 
  • Крстановић Божидар, Радоњић Живков Естела, Кесић-Ристић Сања, Народно градитељство општине Горњи Милановац, Атлас народног градитељства Србије – Свеска II, Републички завод за заштиту споменика културе Београд. 2012. ISBN 978-86-6299-006-8.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Крајпуташ_Василију_Лазићу_у_Горњем_Милановцу&oldid=26908537”