Медуза

Из Википедије, слободне енциклопедије
медуза врсте Aurelia aurita

Медуза је један од морфолошких облика жарњака (Cnidaria) који води слободнопливајући начин живота, размножава се полно и има облик звона чиме се разликује од другог облика - полипа. Углавном су скоро прозирне и тело им садржи велики удео воде.

Спољашња и унутрашња грађа[уреди]

На звону се уочавају две површине:

Обод звона може да садржи набор, велум, или да је без њега што представља једну од главних карактеристика за разликовање хидромедуза од сцифомедуза.

Тело медузе изграђено је од само два слоја ћелија :

Између ових слојева се налази желатинозна, пихтијаста маса тзв. мезоглеја. Мезоглеја је цемент који повезује те слојеве и истовремено даје читавом телу чврстину неопходну да се одупру јаким ударима морских таласа. У унутрашњости је дупља са само једним отвором који је истовремено и усни и анални. Око тог отвора налази се венац пипака који су присутни и на ободу кишобрана.

Оба слоја ћелија (спољашњи и унутрашњи), од којих се састоји њихово тело, изграђена су у основи од епитело-мишићних ћелија. Оне нису ни праве епителне ни праве мишићне, већ имају улогу и једних и других. Састоје се од једног проширеног дела који има улогу епителијалне ћелије и на њега се наставља издужен део – мишићно влакно. Контракцијама мишићних влакана у спољашњем слоју долази до издуживања и скраћивања тела и пипака. Контракције мишићних влакана унутрашњег слоја изазивају скупљање и ширење тела. Ови једнолични покрети су довољни да се читавог живота неуморно крећу лебдећи и пливајући испупченом страном кишобрана окренутом у правцу кретања.

Медузе су животиње код којих се први пут јавља нервни систем, наравно, у најпростијем облику – тзв. мрежаст нервни систем. Састоји се од звездастих нервних ћелија међособно повезаних у мрежу. Ако медузи дотакнете само један пипак, она ће се читава згрчити јер се надражај овом мрежом пренео кроз читаво тело.

Садрже највише воде од свих животиња. Ако медуза доспе на копно и осуши се, од ње остаје сићушна грудва која је око хиљаду пута лакша од живе медузе (преко 95% њиховог тела чини вода). Овако једноставне животиње успеле су да преживе период од, сматра се, 650 милиона година. (Упоређења ради, старост савременог човека, Homo sapiens sapiens, процењује се на око 35 – 40 000 година.) Дакле, с' правом им припада титула најстаријих еуметазоа. Титула би могла да им припадне и по лепоти јер се неке од њих живо обојене сврставају међу најлепше животиње.

Размножавање и смена генерација[уреди]

Медузе су одвојених полова, односно постоје мужјаци и женке али се они морфолошки међусобно не разликују. Разлика се огледа у томе што мужјаци производе сперматозоиде, а женке јајне ћелије. Обе врсте полних ћелија се избацују у воду где се изврши оплођење да би се, затим, из оплођене јајне ћелије развила трпељаста ларва (планула). После одређеног времена ова ларва пада на дно мора, причврсти се за њега и развија у полип.

Осим по грађи, полип се од медузе разликује по свему осталом:

  • облику – има облик цилиндра;
  • начину живота – једним својим крајем причвршћен је за подлогу (сесилан);
  • начину размножавања – полип се размножава бесполно, пупљењем, док се медузе размножавају полно.

Зоолози су их управо због полипа све до друге половине XIX века означавали као биљне животиње или Zoophyta.

Жарне ћелије[уреди]

Посебна особина ових животиња јесу жарне ћелије или книде по којима су и добиле латинско име – Книдарија (гр. knide=жара, коприва). Жарне ћелије су сконцентрисане највише око усног отвора и на пипцима. Састоје се се из сићушне капсуле у којој је спакован кончић на чијем се крају налази бодљица са улогом харпуна (забада се у тело жртве). Ове ћелије луче паралишућу отровну супстанцу која може бити фатална и за човека (у питању су неке тропске медузе). Жарне ћелије које су једном употребљене брзо пропадају и замењују се новим. (Паралисан плен помоћу пипака померају до усног отвора и гутају. Могу да прогутају плен који је неколико пута крупнији од њих самих. Варење започиње у дупљи, где се плен разлаже на ситне честице, а затим њих захватају посебне ћелије (називају се амебоидне) у којима се варење доводи до краја. Сварена храна се из амебоидних ћелија преноси до свих осталих ћелија процесима дифузије. Дакле, варење почиње као ванћелијско, а завршава се као унутарћелијско. Несварени део плена и производи самог варења се истим оним отвором избацују у морску воду.

Класификација[уреди]

Медузе су име добиле по личности из грчке митологије Медузи, једној од три наказне кћери морског бога Форкија. Прича каже да је Медуза била прелепа девојка са дугом, таласастом косом док је богиња Атена није претворила у наказу, а њену косу у змије отровнице. Свако ко би је угледао скаменио би се од страха.

Медузе припадају двема класама у оквиру типа жарњака:

  1. хидрозое (Hydrozoa)
  2. сцифозое (Scyphozoa)

Класа хидромедузе[уреди]

Хидромедузама припадају врсте код којих долази до смене генерација (полипа и медуза) или су те генерације мање-више редуковане. Ивица звона се продужава у набор (велум) на коме се налазе тентакуле. Подељена је на следеће редове:

  1. Hydroidea
  2. Trachylina
  3. Hydrocorallina
  4. Chondrophora
  5. Pteromedusae
  6. Siphonophora

Галерија хидромедуза[уреди]


Класа сцифомедузе[уреди]

Припадају јој искључиво морски, пелашки организми који највећи део живота проводе као медузе и већина не пролази кроз стадијум полипа, односно, нема смену генерација. За разлику од хидромедуза немају велума на ободу звона.

Дели се на редове:

  1. Srauromedusae
  2. Cubomedusae
  3. Coronatae
  4. Semaeostomeae
  5. Rhizostomae

Галерија сцифомедуза[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Догељ, В, А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, Београд, 1971.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд, 1979.
  • Маричек, магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986.
  • Матоничкин, И, Хабдија, И, Примц - Хабдија, Б: Бескраљешњаци - билогија нижих авертебрата, Школска књига, Загреб, 1998.
  • Marcon, E, Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
  • Радовић, И, Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.
  • Ратајац, Ружица: Зоологија за студенте Пољопривредног факултета, ПМФ у Новом Саду и МП Stylos Нови Сад, 1995.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Медуза