Реброноше

Из Википедије, слободне енциклопедије
Реброноше
"Ctenophorae" из Хекелових Уметничких облика природе(Kunstformen der Natur), 1904
"Ctenophorae" из Хекелових Уметничких облика природе
(Kunstformen der Natur), 1904
Систематика
царство: Animalia
тип: Ctenophora
Eschscholtz, 1829
класе

Tentaculata
Nuda

Екологија таксона

Реброноше (Ctenophora) је тип најједноставнијих еуметазоа који се заједно са типом жарњака сврстава у групу дупљара. Свих 90, до данас описаних врста, су маринске и воде најчешће планктонски и пелашки начин живота, а веома мали број врста живи пузећи по морском дну (бентос). Велики број ктенофора имају способност луминисценције. Има их у свим морима и океанима, а најзаступњеније су у умереним регионима.

Према желатинозном, прозрачном телу веома личе на медузе само што је њихово тело бирадијално симетрично и нема жарне ћелије. Назив су реброноше добиле према органима за кретање који су у виду меридионалних трака које се пружају дуж читавог тела. На тим тракама се налазе низови плочица које носе трепље (цилије) и имају изглед чешљева. Плочице настају стапањем трепљи ћелија епидермиса. Покрети плочица почињу на крају супротном од оног који садржи усни отвор и у виду таласа се преносе читавим телом. На тај начин омогућено је да се животиња креће устима напред.

Грађа[уреди]

Тело им је различитог облика, звонасто, тракасто или мешколико и на њему се разликују две стране:

  • орална (доња) на којој је усни отвор који се наставља у систем гастроваскуларних канала;
  • аборална (горња) на којој се налази удубљење обложено трепљастим епителом у коме је смештен чулни орган.

Тентакуле (ручице) нису постављене око усног отвора већ се налазе бочно на телу. Веома су дугачке и разгранате и на њима се налазе посебне лепљиве ћелије или колобласте (coloblaste) које омогућавају хватање плена.

Телесни зид обавија гастроваскуларну дупљу и изграђен је од два ћелијска и једног нећелијског слоја:

  • епидермиса, спољашњег слоја ћелија који може да буде синцицијелан или да има ћелијску грађу; у њему се налазе:
    • жлездане ћелије
    • пигментске ћелије које дају боју телу;
    • чулне ћелије
    • нервне ћелије концентрисане у виду нервног плексуса око усног отвора и испод низова плочица са трепљама
  • ендодермиса, унутрашњег слоја ћелија, који, осим ждрела, обавија гастроваскуларни систем па се често назива и гастродермис;
  • мезоглеје је дебели нећелијски слој желатинозне масе у којој су разбацане многобројне ћелије:

Гастроваскуларни систем састоји се од делова који се настављају један на други:

  • усног отвора који се налази на оралној страни тела
  • ждрело, које је у облику дугачке, уздужне, спљоштене цеви и обложено је трепљастим епидермисом;
  • једњак се наставља на ждрело и веома је кратко;
  • желудац од кога полазе канали којима се храна разноси ка свим деловима тела.

Хране се другим животињама и варење почиње у гастроваскуларној дупљи, а завршава се у ћелијама ендодермиса у којима се врши и апсорпција сварених компоненти. Реброноше немају скелет, респираторне као ни органе за излучивање.

Размножавање и развиће[уреди]

Реброноше су хермафродитни организми. Мушке полне жлезде образују се са једне, а женске на другој страни меридионалних канала, а заједничко им је то да обе врсте настају од ендодерма. Полне ћелије се ослобађају из жлезда и могу да се оплоде у самом телу или у морској води. После оплођења почиње браздање које је детерминисано. Гаструлација се код највећег броја врста реброноша врши инвагинацијом, после чега настаје ларва цидипид (cydippid).

Класификација[уреди]

критеријуми за класификацију реброноша су следећи:

  • присуство или одсуство тентакула
  • облик тела
  • облик низова плочица са трепљама.

Према тим критеријумима тип реброноша дели се на две класе:

1. Tentaculata које поседују тентакуле; ова класа обухвата редове:

  • Cydippida — најпримитивније реброноше са типичним особинама тог типа животиња; имају пар тентакула са ћелијама колобластама; представници овог реда су:
  • Lobata, које на оралној страни имају два велика режња и 4 набора са жлебовима у којима се налазе тентакуле за исхрану; најпознатији представник овог реда је:
  • Cestida, имају тело тракастог облика дужине и преко 1 m; дуж тела се пружа четири низа закржљалих плочица са трепљама помоћу којих се крећу таласастим покретима; представник је:
  • Platyctenea, тело им је спљоштено у орално-аборалном правцу и на адултном стадијуму без трепљастих плочица јер слабо покретне, пузеће животиње; представници су:

2. Nuda које су без тентакула; припада им ред:

  • Beroida, чије је тло јајастог или звонастог облика са великим усним отвором и ждрелом; представник је:

Литература[уреди]

  • Догељ, В, А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, Београд, 1971.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд, 1979.
  • Крстић, Љ: Човек и микроби, Драганић, Београд, 2003.
  • Маричек, магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986.
  • Матоничкин, И, Хабдија, И, Примц - Хабдија, Б: Бескраљешњаци - билогија нижих авертебрата, Школска књига, Загреб, 1998.
  • Marcon, E, Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
  • Петров, И: Сакупљање, препаровање и чување инсеката у збиркама, Биолошки факултет, Београд, 2000.
  • Радовић, И, Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.
  • Ратајац, Ружица: Зоологија за студенте Пољопривредног факултета, ПМФ у Новом Саду и МП Stylos Нови Сад, 1995.
  • Библиотека Планета Земља и живот на њој: Човек и животињски свет, ЗУНС и Српско биолошко друштво, Београд, 1987.

Спољашње везе[уреди]