Менди Патинкин

С Википедије, слободне енциклопедије
Менди Патинкин
Патинкин (2008)
Лични подаци
Пуно имеМендел Брус Патинкин
Датум рођења(1952-11-30)30. новембар 1952.
Место рођењаЧикаго, САД
Рад
Активни период1974—данас
www.mandypatinkin.org
Веза до IMDb-а

Мендел Брус Патинкин (енгл. Mandel Bruce Patinkin; Чикаго, 30. новембар 1952) амерички је глумац и певач.

Познат је по свом раду у музичком театру, телевизији и на филму.[1][2] Сарађивао је са Стивеном Сондхајмом и Ендрјуом Лојдом Вебером на Бродвеју. Патинкин је за своје главне улоге на сцени и екрану освојио бројна признања, укључујући награду Тони, награду Еми, као и номинације за седам награда Драма Деск, три награде Златни глобус и награду Удружења филмских глумаца.

Патинкин је дебитовао у позоришту 1975. глумећи заједно са Мерил Стрип у оживљавању комичне представе Trelawny of the "Wells" на Шекспировом фестивалу јавног позоришта. Остварио је улогу Чеа у филму Евита (1979) Ендруа Лојда Вебера, добивши награду Тони за најбољег глумца у мјузиклу, као и улоге Жоржа Сера / Џорџа у Sunday in the Park with George (1984) Стивена Сондхајма за коју је номинован за награду Тони за најбољег глумца у мјузиклу. Глумио је лорда Арчибалда Крејвена у оригиналној бродвејској поставци Тајни врт (1991). Две године касније, играо је Марвина у Фалсетос Вилијама Фина, заменивши Мајкла Руперта.[3]

Патинкин је имао главне улоге у неколико телевизијских серија. Глумио је др Џефрија Гајгера у Chicago Hope (1994–2000), ССА Џејсона Гидеона у CBS-овој криминалистичко-драмској серији Злочиначки умови (2005–2007), Саула Беренсона у драмској серији е Домовина (2011). –2020), и детектива Руфуса Котсворат у мистерији Смрт и други детаљи (2024). За своје улоге на телевизији добио је седам номинација за Награду Еми, освојивши награду за најбољег главног глумца у драмској серији за Chicago Hope 1995. године. Имао је понављајуће улоге у Ко жив, ко мртав (2003–2004) и The Good Fight (2021).

Тумачио је лик Инјига Монтоју у породичном авантуристичком филму Роба Рајнера Принцеза невеста (1987) и Авигдора у музичком епу Барбре Стрејсенд Иентл (1983) за шта је је освојио Златни глобус за најбољег главног глумца у играном филму (мјузикл или комедија). Номинација за мјузикл или комедију. Остали филмски заслуге укључују Регтајм (1981), Макси (1985), Дик Трејси (1990), True Colors (1991), Impromptu (1991), Чудо (2017) и Life Itself (2018).[4] Патинкин је такође имао гласовне улоге у анимираним филмовима Замак на небу Хајаа Мијазакија (2003) и The Wind Rises (2013).

Младост и образовање[уреди | уреди извор]

Патинкин је рођен у Чикагу, Илиноис, 30. новембра 1952, у породицу Дорис Ли „Дорали“ (рођена Синтон) (1925-2014), домаћице, и Лестера Дона Патинкина (1919—1972), који је био руководилац две фабрике метала у широј области Чикага.[4][5][6] Његова мајка је написала Јеврејски породични кувар баке Доралее Патинкин.[4] Патинкинови рођаци су Марк Патинкин, аутор и колумниста часописа The Providence Journal; члана одсека за позориште Колумбија колеџа у Чикагу Шелдон Патинкина, који је оснивач центра за комичаре Други град;[7] Бони Милер Рубин, репортерку Чикаго трибјуна; Лауру Патинкин, њујоршку глумицу; и Луис Розен, композиторку из Њујорка, и Стејси Оливер девојачко Патинкин, писца и извођача.[8]

Патинкин је одрастао у породици више средње класе. Његови преци су јеврејски имигранати (из Русије и Пољске), и у његовој породици се практиковао конзервативни јудаизам,[2][9] свакодневно је похађао верску школу „од седме до 13 или 14" и певао је у хоровима синагоге и похађао камп Сура у Мичигену.[2] Његов отац је умро од рака панкреаса 1972.[10][11]

Похађао је средње школе South Shore High School, Harvard St. George School, and Kenwood High School, а матурирао је 1970.[12] Похађао је Универзитет у Канзасу и Школу Џулијард (Драма Дивисион Група 5 : 1972–1976).[13] На Џулијарду је био класић са Келсијем Грамером. Када су продуценти ситкома Живели одржавали аудиције за улогу др Фрејзијера Крејна, Патинкин је предложио Грамера за улогу.[14]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Патинкин се оженио глумицом и списатељицом Кетрин Гроди 15. априла 1980.[15] Имају два сина, Исака и Гидеона. Гидеон се придружио свом оцу на сцени у Dress Casua 2011. [16]

Дискографија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rosenfield, Wendy (27. 10. 2007). „Mandy, Patti - real cozy”. The Philadelphia Inquirer. Приступљено 26. 1. 2021. 
  2. ^ а б в г д „Meet a guy called Mandy”. Jewish Chronicle. 17. 5. 1896. Архивирано из оригинала 19. 7. 2011. г. Приступљено 6. 7. 2008. 
  3. ^ Mandy Patinkin (Director/Performer)
  4. ^ а б в „Mandy Patinkin Biography”. Yahoo! Movies. 2008. Архивирано из оригинала 13. 10. 2008. г. Приступљено 6. 7. 2008. 
  5. ^ „Max Patinkin Killed by Car”. Suburbanite Economist. Chicago, Illinois. 6. 1. 1952. стр. 29 — преко Newspapers.com. 
  6. ^ Stated on Finding Your Roots, April 27, 2021
  7. ^ Weber, Bruce (28. 9. 2014). „Sheldon Patinkin, Force in Chicago Theater, Dies at 79”. The New York Times. 
  8. ^ „Stacy Oliver, a luminous personality whose encouragement gave people a boost, dead at 52”. Chicago Sun-Times (на језику: енглески). 2020-10-09. Приступљено 2024-02-15. 
  9. ^ Levitt, Beverly. „A Lifetime of Seders”. Jewish Journal. Архивирано из оригинала 30. 4. 2008. г. Приступљено 6. 7. 2008. 
  10. ^ Lash, Jolie (24. 8. 2021). „Mandy Patinkin shares the emotional connection between his 'Princess Bride' role and late father”. EW.com. Приступљено 25. 8. 2021. 
  11. ^ Witchel, Alex (21. 8. 2013). „Mandy Patinkin: 'I Behaved Abominably'”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 4. 8. 2020. 
  12. ^ Wagner, Curt. „Chicago's TV connection: Our small screen stars”. Chicago Tribune. Архивирано из оригинала 12. 1. 2012. г. Приступљено 12. 1. 2012.  See image 32.
  13. ^ „Alumni News: November 2011”. Juilliard.edu. Архивирано из оригинала 18. 7. 2012. г. „Mandy Patinkin (Group 5)” 
  14. ^ Ouzounian, Richard (24. 4. 2010). „Kelsey Grammer's return to the Great White Way”. The Toronto Star. Архивирано из оригинала 29. 9. 2017. г. Приступљено 16. 12. 2013. 
  15. ^ Patinkin, Mandy (17. 4. 2020). „42 years and one day after our first date. True love”. @patinkinmandy. Приступљено 22. 4. 2020. 
  16. ^ Pressley, Nelson (11. 6. 2011). „Mandy Patinkin in concert at Strathmore”. The Washington Post. Приступљено 11. 6. 2011. 
  17. ^ Suskin, Steven. "On the Record: 'Little Me', 'Charlie Brown' and especially, Adam Guettel" playbill.com, March 21, 1999
  18. ^ „Mandy Patinkin's 'Diary: January 27, 2018,' Recorded with Thomas Bartlett, Out Now on Nonesuch”. Nonesuch Records Official Website. 27. 4. 2018. Архивирано из оригинала 4. 5. 2018. г. Приступљено 4. 5. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Менди_Патинкин&oldid=27700073”