Наративна психологија
Наративна психологија је поље у психологији које истражује вредност прича и приповедања у давању значења искуствима појединаца – обликовању њиховог сећања на прошле догађаје, њиховом разумевању садашњости и њиховим пројекцијама будућих догађаја – и у дефинисању себе и свог живота.[1]
Термин је увео Теодор Р. Сарбин, чији је издани том Narrative Psychology: The Storied Nature of Human Conduct (1986) дефинисао наратив као интегралну карактеристику у научном подухвату; он је наратив назвао „основном метафором“ за психологију – то јест, метафором за испитивање и тумачење људског понашања. Бројни други људи из психологије личности и социјалне психологије, истраживања памћења и других области истраживања накнадно су допринели овој области.[1]
Дефиниција[уреди | уреди извор]
Наративна психологија је перспектива у психологији која се бави „приповеданом природом људског понашања“,[2] то јест, како се људска бића носе са искуством посматрајући приче и слушајући приче других. Радећи под претпоставком да су људске активности и искуство испуњени „значењем“ и причама, а не законитим формулацијама, наративна психологија је студија о томе како људска бића конструишу приче да би се суочила са искуствима.
Реч наратив се користи као специфичан метод. То је метод артикулисања животних искустава на смислен начин.[3] Наративна психологија није јединствена или добро дефинисана теорија. Односи се на низ приступа причама у људском животу и мишљењу. У наративној психологији, нечија животна прича постаје облик идентитета, јер начин на који она бирају да размишљају, интегришу и испричају чињенице и догађаје из свог живота не само да одражава, већ и обликује ко су они. То је социјално-конструктивистички приступ који проучава импликације ових прича на појединце и друштва.[4]
Пракса[уреди | уреди извор]
Наративни психолози користе интервјуе како би пружили прилику особи да да детаљан извештај о свом животу или одређеним догађајима. Наративи се затим могу транскрибовати и анализирати како би се описали и протумачили.
Будућност[уреди | уреди извор]
Т.Л. Бринк и Викторија Каралун (2022) тврде да се различите историјске и савремене школе психологије (нпр. позитивна психологија) приближавају наративима као централном елементу психологије 21. века, посредујући између таквих конструката као што су расположења, ставови, црте личности и улоге.[5]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „APA Dictionary of Psychology”. dictionary.apa.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-09-15.
- ^ Sarbin, Theodore R., ур. (1986). Narrative psychology: the storied nature of human conduct. Praeger special studies. Westport, Conn: Praeger. ISBN 978-0-275-92103-3.
- ^ Schiff, Brian (2012). "The Function of Narrative: Toward a Narrative Psychology of Meaning". Narrative Works. 2: 33–47.
- ^ Crossley, Michele L. (2000). Introducing Narrative Psychology. McGraw-Hill education. p. 40. ISBN 9780335231287.
- ^ „Narratives: The Focus of 21st Century Psychology – Nova Science Publishers” (на језику: енглески). Приступљено 2023-09-15.
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
