Објекти (психологија)
Објекти у психологији могу бити субјекти и стимулуси. У неким истраживањима не постоје ни субјекти ни стимулуси. То су на пример анализе садржаја у ком истраживачи обрађују документа, али не долазе у контакт са људима. У неким постоје само субјекти, али не и стимулуси. То су истраживања где се региструју особине субјеката. У неким истраживањима, нагласак може бити на стимулусима, субјектима или разликама између субјеката или стимулуса.[1]
Субјекти и стимулуси[уреди | уреди извор]
Субјекти или испитаници јесу живи организми, људи или животиње, чије се особине испитују у истраживању. Може бити појединачни субјект, а може да буде и група субјеката (породица, разред, чопор). Постоје разне предности и мане истраживања у којима су субјекти животиње.
Предности оваквог истраживања јесу:
- контрола услова истраживања може се потпуније и лакше испитати
- неки облици животињских понашања простији су него код људи
- на животињама се могу вршити нека истраживања која се не могу вршити код људи
Мане истраживања са животињским субјектима јесу:
- Отежана комуникација са субјектима
- Потреба збрињавања, храњења...
- Да ли су резултати добијени са животињама релевантни за људе
Друга врста објеката јесу стимулуси. Стимулуси су садржаји, предмети и информације које контролише истраживач и приказује их субјектима да би испитао њихово дејство на субјектима. Ако се ради о садржајима вербалног типа, обично се уместо речи стимулус говори "ајтем" или "ставка". У истраживањима се региструје понашање, реакција субјеката на стимулусе.[1]
Избор објеката истраживања[уреди | уреди извор]
Узорак је скуп објеката који учествују у истраживању. Ти објекти су елементи узорка. У истраживањима која имају и субјекте и стимулусе постоји узорак субјеката и узорак стимулуса. Поступак узорковања се односи на састављање узорка односно избор објеката који ће ући у узорак. Узорак се бира из популације по одређеним критеријумима.
Истраживање целе популације било би непрактично (када је популација врло велика), немогуће (када се цела популација ни у начелуне може испитати) или непотребно (када се и на основу узорка могу утврдити особине популације).[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Тодоровић, Дејан (2008). Методологија психолошких истраживања. Београд: Центар за примењену психологију. стр. 34.
- ^ Tодоровић, Дејан (2008). Методологија психолошких истраживања. Београд: Центар за примењену психологију. стр. 35
