Нацрт:Водени дух

Водени дух је наг и космат старац, са брадом и рибљим репом који живи у кристалном двору у води, чији је господар.

Станиште Воденог духа се, према разним причама, налази на дну дубоких речних вирова, језера или мора. Његове служавке или кћери су русалке, а он сам је предводник легендарне војске од стотину водењака, која с вечери напада оне који се тада нађу поред воде. Његови поданици понекад оштећују и воденице, рибарске мреже и мостове, јер је вода неприкосновено царство Воденог духа и као таква забрањена за људе; да би га умилостивили, воденичари, морнари и рибари приносе му разне животињске жртве.

Водени дух се понекад описује са упадљиво црвени очима или са козјим ушима; каткада ритмичним ударцима о стеновито дно наређује напад своје војске који сам предводи. Понекад, уместо трозупца, у руци има бич којим хвата људе, али и кажњава потчињене, а гдегде можемо наћи и запис његовог табуисаног имена Тартор, које је сачувано и код Влаха у Србији и ретко се помиње како се он не би призвао. Ово име у обичном говору замењује именица Воден, Воданој или Вођаној, а некада и са Кемза или Водени ђаво. Воден се у понеким тумачењима сматра словенским богом; његов кип нема јасно видљив доњи део тела јер, уместо њега, има основу у виду чамца.

Веровања

Верује се да човек може да види Воденог духа без последица, ако у поноћ оде на реку и са коцем у руци загази у воду. Врхом коца треба да додирне дно реке и каже: ,,Побратиме, ходи вамо“, на шта би се овај појавио. Сваки савез са њим је опасна работа, јер би Водени дух на крају утопио свог штићеника и одвео га да служи у његовој палати на дну реке. Веровало се да ноћу, пре дављења, он своју жртву три пута зове по имену и да човек мора да чује овај глас ма где се налазио. Као и многи други демони у словенским предањима, и Водени дух воли жене и према њима има посебан однос. У Србији је било распрострањено веровање да га жена може дозвати ако се ноћу скине гола и загази у воду расплетене косе, изговарајући одређене магичне речи, након чега би могла од њега да тражи шта хоће, заузврат нудећи одговарајућу жртву.

Прича у којој свети Никола веже воденог ђавола и баца га на дно мора сликовито приказује како је хришћански светац касније преузео једну древну улогу: свети Никола превози душе са овог света на онај и на њега су пренесене функције Воденог духа. Водени дух се у изворном облику још дуго очувао у веровању рибара на Дунаву, који су се чували да их овај ноћу не пронађе, па одатле изрека, када се нешто не зна: ,,Ни ђаво не зна где алас спава.“

Види још

• Водењак
• Русалка
• свети Никола