Нацрт:Водени дух
{{преместити|{{замени:PAGENAME}}}} . Проверите да ли је нацрт референциран и јесу ли испуњене опште стилске смернице пре него што га затражите премештање у простор чланака. Пронађи изворе: "Водени дух" — Гугл вести · Гугл новине · Гугл књиге · Гугл академик · HB · JSTOR · Гугл бесплатне слике · WL Последњу измену ове странице објавио је уредник Kizule (разговор | доприноси) на датум 2. новембар 2023. у 22:36. (освежи) |
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Високој школи електротехнике и рачунарства струковних студија у Београду. Датум уноса: март—јун 2019. Ова група студената уређиваће у простору чланака. Немојте пребацивати чланак у друге именске просторе. Позивамо вас да допринесете његовом квалитету и помогнете студентима при уређивању. |
Водени дух је наг и космат старац, са брадом и рибљим репом који живи у кристалном двору у води, чији је господар.
Станиште Воденог духа се, према разним причама, налази на дну дубоких речних вирова, језера или мора. Његове служавке или кћери су русалке, а он сам је предводник легендарне војске од стотину водењака, која с вечери напада оне који се тада нађу поред воде. Његови поданици понекад оштећују и воденице, рибарске мреже и мостове, јер је вода неприкосновено царство Воденог духа и као таква забрањена за људе; да би га умилостивили, воденичари, морнари и рибари приносе му разне животињске жртве.
Водени дух се понекад описује са упадљиво црвени очима или са козјим ушима; каткада ритмичним ударцима о стеновито дно наређује напад своје војске који сам предводи. Понекад, уместо трозупца, у руци има бич којим хвата људе, али и кажњава потчињене, а гдегде можемо наћи и запис његовог табуисаног имена Тартор, које је сачувано и код Влаха у Србији и ретко се помиње како се он не би призвао. Ово име у обичном говору замењује именица Воден, Воданој или Вођаној, а некада и са Кемза или Водени ђаво. Воден се у понеким тумачењима сматра словенским богом; његов кип нема јасно видљив доњи део тела јер, уместо њега, има основу у виду чамца.[1]
Веровања[уреди | уреди извор]
Верује се да човек може да види Воденог духа без последица, ако у поноћ оде на реку и са коцем у руци загази у воду. Врхом коца треба да додирне дно реке и каже: ,,Побратиме, ходи вамо“, на шта би се овај појавио. Сваки савез са њим је опасна работа, јер би Водени дух на крају утопио свог штићеника и одвео га да служи у његовој палати на дну реке. Веровало се да ноћу, пре дављења, он своју жртву три пута зове по имену и да човек мора да чује овај глас ма где се налазио. Као и многи други демони у словенским предањима, и Водени дух воли жене и према њима има посебан однос. У Србији је било распрострањено веровање да га жена може дозвати ако се ноћу скине гола и загази у воду расплетене косе, изговарајући одређене магичне речи, након чега би могла од њега да тражи шта хоће, заузврат нудећи одговарајућу жртву.
Прича у којој свети Никола веже воденог ђавола и баца га на дно мора сликовито приказује како је хришћански светац касније преузео једну древну улогу: свети Никола превози душе са овог света на онај и на њега су пренесене функције Воденог духа. Водени дух се у изворном облику још дуго очувао у веровању рибара на Дунаву, који су се чували да их овај ноћу не пронађе, па одатле изрека, када се нешто не зна: ,,Ни ђаво не зна где алас спава.“
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Гајић, Ненад, author. Словенска митологија. ISBN 9788652105298. OCLC 847762699.