Дунав

Из Википедија

Дунав
Дунав на граници Мађарске и Словачке
Дужина	2.888 km
Висина извора	1.078 m
Просечан проток	4,000 m³/s
Површина слива	817,000 km²
Извор	Немачка
Ушће	Црно море
Земље слива	Румунија (28.9%), Мађарска (11.7%), Аустрија (10.3%), Србија (10.3%), Немачка (7.5%), Словачка (5.8%), Бугарска (5.2%), БиХ (4.8%), Хрватска (4.5%), Украјина (3.8%), Чешка (2.6%), Словенија (2.2%), Молдавија (1.7%), Швајцарска (0.32%), Италија (0.15%), Пољска (0.09%), Албанија (0.03%)

Дунав (нем. Donau , слов. Dunaj, мађ. Duna, румунски: Dunăre, тур. Tuna) је најдужа река у Европској унији и друга најдужа река у Европи након Волге. Извире у Шварцвалду од мањих река Берге и Бригах код града Донаушингена. Дунав је дугачак око 2850 km, протиче кроз неколико централноевропских главних градова, пре него што се улије у Црно море кроз делту Дунава у Румунији и Украјини.

Дунав је у историји био једна од најсталнијих граница Римског царства. Река протиче кроз или чини границу 10 држава: Немачку, Аустрију, Словачку, Мађарску, Хрватску, Србију, Румунију, Бугарску, Молдавију и Украјину.

[уреди] Извор

Технички Дунав почиње од Донауешингена где се спајају две мање реке Брег и Бригах па одатле Дунав носи назив Donau. Међутим на мермерној плочи у Фирстенбершком парку код Донауешингена, која је много старија од монографског записа места, на самом врелу реке Бригах (слика), пише: CAPUT DANUBII, тј. Глава Дунава.

Дужина Дунава кроз Србију износи 588 км.

[уреди] Етимологија

Њен латински назив је Danubius. Етимолошки се ради ο кованици (к), која проистиче од речи Διος-Ζευς (Dios-Zevs), чији је букалички облик Δαν, Ζαν (Dan, Zan), све изведено од корена δι, δίος (di, dios)-сјајан, "сјај небески".

У митологији, Зевс или Диас је Кронов и Рејин син, краљ богова и људи, бог неба и зачетник свих природних појава. Генитив од Δαν (Dan) je Δανου (Danou). Други члан имена Danubius je bius који је произишао од речи βίος bios, латински vivus, тј. живот, посебно људски живот.

[уреди] Хидрографија

Слив Дунава је један од највећих у Европи

Дунав је једина велика европска река која тече од запада према истоку. Након пута од 2850 километара^[1] река се улива у Црно море у подручју делте Дунава (4 300 км²) у Румунији и Украјини. За разлику од осталих река, дужина Дунава мери се од ушћа до извора, а полазном тачком сматра се светионик у Сулини на Црном мору.Слив Дунава има површину од 805.000 км²^[1].

Притоке које се налазе већином у Алпама, већином притечу с десне стране. Од извора до ушћа, највеће притоке Дунава су:

Илер са 70 m³/s
Лех са 200 m³/s
Наб са 49 m³/s
Алтмул са m³/s
Изар са 174 m³/s
Ин са m³/s
Траун са 150 m³/s
Енс са 195 m³/s
Морава са m³/s
Раба са 63 m³/s
Ваг са 161 m³/s
Хрон са55 m³/s
Ипел са 22 m³/s
Шио, из Балатона, m³/s
Драва са 577 m³/s
Тиса са 794 m³/s
Сава са 1 564 m³/s
Тамиш са 47 m³/s
Велика Морава s 232 m³/s
Тимок са 31 m³/s
Жиу са 86 m³/s
Искар са 54 m³/s
Олт са 174 m³/s
Јантра са 47 m³/s
Арджеш s 71 m³/s
Јаломица s 45 m³/s
Сирет s 240 m³/s
Прут s 110 m³/s

[уреди] Геологија

Настајање Дунава (Donauversickerung)

Геолошки гледано Дунав је много старији од Рајне чији је утицајни слив парира дунавском у источној Немачкој. Будући да је Рајна једина алпска река која тече северно према Северном мору, може се повући невидљива црта која подељује делове источне Немачке и која се понекад назива Европско развође.

Пре задњег леденог доба у плеистоцену, Рајна је извирала у југозападном делу Шварцвалда, а воде с Алпа које данас улазе у Рајну су текле у изворни Дунав (Urdonau). Делови ове бивше реке која је била пуно већа од данашњег Дунава могу се видети у кањонима Швапске Јуре. Након формирања ерозијом горње рајнске долине, већина алпских вода је почела тећи у Рајну, због чега је данашњи горњи Дунав много мањи од пријашњег.

Будући да Швапску Јуру карактерише порозни кречњак и будући да је раздаљина положаја Рајне нижа од раздаљине положаја Дунава, подводне реке односе много воде из Дунава у Рајну. Током лета, кад је у Дунав мало воде, река зна потпуно нестати у подземне канале на два места у Швапској Јури која се називају Donauversickerung, тј. нестајање Дунава. Вода се враћа на површину 12 километара јужно од Ацтошфаа, северно од Боденског језера чиме улази и у Рајну. Будући да огромне количине подводне воде нагризају кречњак, претпоставља се да ће горњи ток Дунава једног дана и потпуно нестати у корист Рајне.

[уреди] Дунав у античкој књижевности

Тацит каже да Дунав извире на лаганим, благим падинама планине Абнобе, пролази кроз многе народе, и најзад се, у шест рукавца, пробија у Црно море, а седми рукавац се губи у мочварама.

Абноба је данашњи Шварцвалд. На питање где је извор Дунава, стари географи су давали различите одговоре; уосталом, ни данас није сасвим јасно, јер вода из "извора Дунава" у Донауешингену не тече даље самостално, већ се улива (подземним каналом) у реку Бригах.

Ток реке Дунав

По Херодоту, горњи део ове реке, од Тимока до извора звао се Δανουβιος (Danouvios), док је доњи део Ιστρος (Istros). Ова ономастика је такође кованица од речи 'ιςτια или 'εστία (istia или estia)-огњиште, што значи на огњишту гостољубиво примити или хранити и другог члана или дела, од речи ρεο, ροος, ρους (рео, роос, роус)-струја, река, лат. rivus. Danubius дакле значи Зевсова, река живота, "божанска река", односно "краљица свих река". Истоветан је и значај имена Istros, река хранитељица. Из овога се може закључити да је Дунав персонификација бога Диоса или Зевса у горњем току, посебно Средњег Подунавља, док је Истрос персонификација богиње Хестије, најстарије Кронове и Рејине кћери.

Залазак Сунца на средњем току Дунава

Дунав код Апатина - Велики Лиман

Хестија је једно од дванаест олимпских божанстава и персонификација ватре на огњишту, што асоцира на огњишта Лепенског Вира. Зевс јој је доделио почасно место у средишту сваке куће, као и у свим храмовима, где су јој приношене жртве. Зевса-Диоса (Дунав) хране и снабдевају нектаром и амброзијом многобројне речне лепотице-нимфе тј. притоке са леве и десне стране, а то су притоке Средњег Подунавља.