Ненад Милкић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Ненад Милкић
Лични подаци
Датум рођења(1985-02-01)1. фебруар 1985. (39 год.)
Место рођењаЛозница, СФРЈ
Књижевни рад
Најважнија делаПурпурне кише
Зовем се Дуња
Последња стража
Зов карауле
Бесмртни батаљон'
Погром 1: Кости
Званични веб-сајт
www.nenad.in.rs

Ненад Милкић (Лозница, 1985) српски је правник, песник и књижевник.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1. фебруара 1985. године у Лозници, детињсто је провео у Бањи Ковиљачи. Са супругом Драганом живи у Малом Зворнику.

У првом роману „Зовем се Дуња” отвара теме абортуса и насиља у породици, износећи чињеницу да само због насилних прекида трудноће сваке године Србија изгуби град величине Шапца, Краљева или Чачка.

Трилогијом „Ми смо бранили Кошаре” чији су делови: „Последња стража”, „Зов карауле”, и „Бесмртни батаљон” даје ново светло на догађаје у рејону карауле Кошаре током 1998. и 1999. године.

Рецензије у његовим књигама писали: драмска уметница Љиљана Лашић, новинари Михаило Меденица, Александар Радонић, и Зоран Шапоњић, књижевници Саша Симоновић, Горан Врачар, Влада Арсић, и Борислав Косановић, новинар и редитељ Денис Бојић.

Заљубљеник је у шах, историју и старословенску митологију. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије. Члан је удружења Менса.

Награде и признања[уреди | уреди извор]

  • Захвалница Ратних ветерана, инвалида и породица погинулих бораца Србије за несебичну помоћ и посебан допринос у раду удружења РВИ Србије (2014),
  • Орден Косметска звезда 2. реда за заслуге у области књижевности (2015),[1]
  • Плакета Општине Мали Зворник за остварена достигнућа од изузетног значаја за развој Општине Мали Зворник (2016),
  • ПУШКИНОВА НАГРАДА – Награда А. С. Пушкина за „Верност речима и делима”, додељена од стране Савеза писаца Русије – Градска организација Москва (2017),[2]
  • Захвалница Копнене војске Србије за сарадњу са Командом Копнене војске, сећање на жртве и борбу против заборава, допринос развијању и неговању патриотизма, родољољубља, слободарског духа и традиција славне Српске војске (2017),
  • Благодарје Равногорског покрета Чачак за братску помоћ (2017),
  • Посебна награда Општине Мали Зворник, због достигнућа у књижевности (2018),
  • Добитник и носилац „Церске споменице” (2018).
  • Орден Косметска звезда 1. реда за заслуге у области књижевности (2018)
  • Годишња награда Удружења књижевника Р. Српске за најбољи роман 2020. годину (2021)

Дела[уреди | уреди извор]

  • Пурпурне кише, збирка поезије, 2011.
  • Певај ми мама, збирка поезије, 2013.
  • Зовем се Дуња, роман, Добра књига 2013.[3]
  • Последња стража, роман, Прометеј 2014.[4]
  • Зов карауле, роман, Панонија 2016.[5]
  • Бесмртни батаљон, роман, 2018.[6]
  • Погром 1: КОСТИ, роман, 2020.
  • Дистимија, роман, 2022.
  • Погром 2: Колона, 2023.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Подсећања Ненад Милкић добитник признања за роман "Последња стража "добитник признања" Косметслка звезда другог степена "”. Моје новости. Приступљено 23. 10. 2018. [мртва веза]
  2. ^ „Medalja sa likom Puškina”. Vesti online. Приступљено 23. 10. 2018. 
  3. ^ „Zovem se Dunja”. Knižare Vulkan. Приступљено 23. 10. 2018. 
  4. ^ „ПОСЛЕДЊА СТРАЖА, Аутор: Ненад Милкић”. Традиционална књига. Приступљено 23. 10. 2018. [мртва веза]
  5. ^ „Zov karaule Nenad Milkić”. Korisna knjiga. Приступљено 23. 10. 2018. 
  6. ^ „Bataljon za kraj trilogije”. Vesti online. Приступљено 23. 10. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ненад_Милкић&oldid=27492032”