Никола Радоња
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
| Никола Радоња | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Никола Радоња (Радохна) Бранковић |
| Датум смрти | 3. децембар 1399. |
| Место смрти | манастир Светог Павла, |
| Породица | |
| Супружник | Јелена |
| Родитељи | Бранко |
Никола Радоња (Радохна) Бранковић (у монаштву Роман и Герасим; умро 3. децембра 1399) је био српски племић. светогорски монах и најстарији син севастократора Бранка Младеновића, који је управљао Охридом у доба цара Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355). Као хиландарски монах, заједно са Арсенијем Багашем је око 1380. године од манастира Ксиропотама откупио запустели манастир Светог Павла, који је након тога обновљен, највећим делом средствима Бранковића[1].
Никола Радоња се око 1350. године[2] оженио, сестром Вукашина и Угљеше, Јеленом Мрњавчевић, са којом је добио две ћерке. Живео је са породицом у Серској области, али се после смрти супруге и ћерки (пре 1364.[1] или између јесени 1358. и јесени 1364[2]), повлачи из световног живота и замонашује у Хиландару као монах Роман. Њих три су сахрањене на Маникејској гори, у параклису цркве Светог Николе, а Никола Радоња се крајем 1365. године помиње као малосхимник Роман. Око 1376/1377. године прихвата још аскетскији начин живота и постаје великосхимник, узевши име Герасим, према истоименом свецу из Јордана.
Заједно са Арсенијем Багашем, монахом из Ватопеда, који је такође пре одласка у манастир био српски властелин, Никола Радоња око 1380. године откупљује од манастира Ксиропотама запустели манастир Светог Павла за 24000 аспри и почиње његову обнову[2]. До 13. новембра 1382. године живео је у Хиландару[1], након чега је прешао у манастир Светог Павла, чији је игуман најкасније почетком 1385. године, постао Арсеније Багаш[2].
После смрти свог најмлађег брата Вука Бранковића, који је умро 6. новембра 1397. године у отоманском затвору, Никола Радоња је преузео његово тело и сахранио га на Светој гори, највероватније у манастиру Светог Павла, где је и сам живео или у Хиландару[1]. Преминуо је 3. децембра 1399. године у светогорском манастиру Светог Павла.
Породица[уреди | уреди извор]
Никола Радоња Бранковић је рођен као најстарији син севастократора Бранка Младеновића, у браку са непознатом племкињом. Поред њега, они су имали још троје деце, два сина и једну ћерку, која је била најмлађе дете[1]:
- Гргур (?—пре 16.07. 1398)
- Вук (око 1345—6. новембра 1397)
- Теодора (Војислава) (?—?), удата за Ђорђа Топију, господара Драча
Био је ожењен Јеленом Мрњавчевић, са којом је имао две ћерке, које су умрле врло младе.
Популарна култура[уреди | уреди извор]
Његов лик се појављује у филму Бој на Косову из 1989. године и тумачи га Танасије Узуновић.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад: Плантонеум. ISBN 86-83639-01-0.
- ^ а б в г Спасић, Душан; Палавестра, Александар; Мрђеновић, Душан (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (на језику: српски) (2. изд.). Београд: Бата. стр. 125—137. ISBN 978-86-7685-007-5. Приступљено 10. 10. 2023.
Литература[уреди | уреди извор]
- Спасић, Душан; Палавестра, Александар; Мрђеновић, Душан (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (на језику: српски) (2. изд.). Београд: Бата. стр. 125—137. ISBN 978-86-7685-007-5. Приступљено 10. 10. 2023.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2002). Родослови српских династија. Нови Сад: Платонеум.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.