Охрид

Из Википедије, слободне енциклопедије
Охрид

Самуилова крепост, Охрид, Македония.jpg

Основни подаци
Држава Застава Републике Македоније Македонија
Општина Охрид
Становништво
Становништво (2002) 43.374
Положај
Координате 41°07′18″N 20°49′10″E / 41.12162004016122, 20.81944105418056
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Надморска висина 717 m
Охрид на мапи Републике Македоније
{{{alt}}}
Охрид
Охрид на мапи Републике Македоније
Остали подаци


Координате: 41° 07′ 18" СГШ, 20° 49′ 10" ИГД


Охрид је град у Републици Македонији, на североисточној обали Охридског језера и средиште Охридске архиепископије. Охридска општина се састоји од града Охрида и још 28 села који заједно имају око 55.000 становника. Лежи у дну Охридског Поља, на осамљеној вапненачкој хриди (792 m), која ртасто залази и високо се диже изнад Охридског језера (695 m). По таквом положају на хриди (на македонском уместо „брдо“ се каже „рид“, тако „у брду“=„во рид“,„о брдо“=„о рид“,) дошло је словенско име Охрид. Од 1980. године су Охрид и Охридско језеро на списку светских баштина УНЕСКО-а.

Историја[уреди]

Охрид се спомиње већ у 3. веку п. н. е. Антички се звао Lihnidos, а језеро Лихнидско, што значи Бело Језеро. Тако се у житију Св. Наума спомиње, како је он подигао манастир „на исход Белаго Језера“ (почетком 10. века). Пошто су Римљани завладали овим крајевима (168. п. н. е.) један од најважнијих градова на путу Виа Егнатиа био је Lychnidus, главно средиште области Dassaretia у Илирији, а затим главни град провинције Нови Епир. За владе цара Диоклецијана (284.305. п. Хр.) и његовог савладара Максимилијаииа, у Охриду је проповедао хришћанство и био први епископ Св. Еразмо, мисионар из Антиохије. У 5. веку спомиње се Охрид као богата варош са тврђавом (479.), и као столица епископа Антонија (449. — 459.) и Лаурентија (497.).

Крајем 9. века Охрид је постао средиште ширења хришћанства међу Словенима, на чему су тада започели у Охриду рад ученици Св. Ћирила и Методија: Св. Наум, први словенски монах и Св. Климент, први словенски епископ. У Охриду као духовном средишту балканских Словена подигнуто је тада и касније више знаменитих цркава, као Св. Софија и Св. Богородица Перивлепти. Охрид је био престолница цара Самуила (976. — 1014.), а од епископије постао је 3 столицом охридске патријаршије. Пропашћу Самуиловог царства, охридска патријаршија је 1018. године сведена на степен архиепископије, а као таква трајала је све до укидања у 18. веку (1767.).

Предримска, римско-византијска и Самуилова тврђава царског престолног града Охрида одржала се и до сада, на високој хриди изнад језера, где је и најстарији део града са најважнијим црквеним грађевинама. Град Охрид рушен је и обнављан више пута, но и сад се добро држи, са 18 кула, које појачавају градске зидине са четверо врата, и са најважнијим делом тврђаве у унутрашњем граду, на самом врху охридске камените хриди. (Детаљније: Самуилова тврђава)

Природно и културно наследство охридског региона*
Светска баштина Унеска

Св. Климент ноћу
Држава Застава Републике Македоније Република Македонија
Врста природна и културна
Критеријум i, iii, iv, vii
Референца 99
Регија Европа
Историја уписа у светску баштину
Упис 1979.  (3. седница)
Додатни упис 1980
* Име као на званичној листи светске баштине.
Регију је класификовао УНЕСКО.

Стари Охрид, словенска царска и патријаршијска престоница, имао је бурну прошлост. Крајем 11. века претрпео је најезду Нормана из Италије, а затим је потпадао под Бугарску, па опет под Византију (13. век). Средином 12. века био је познат као важан трговачки град, а у 13. веку имао је и трговачку колонију Јермена. цар Душан је 1334. заузео Охрид, који се назива славни град. За владе цара Душана био је господар града Охрида севастократор Бранко Младеновић, родоначелник владалачке породице Бранковића. Приликом Душановоин крунисања за цара (1346.) сарађивао је и ондашњи охридски архиепископ Николај.

За време цара Душана постојао је на Охридском језеру знатан риболов, а у Охриду главни рибарски трг. Већина ловишта и рибара припадали су црквеним властелинствима. Тако је Душан као краљ (око 1337.) приложио прилепском манастиру Трескавцу у Охриду метох цркве Св. Јована Богословца »с ловиштем« (сада Св. Јован Богослов и рибарски крај Канево), а једном повељом од 1342. до 1345. потврдио је властелинство охридском манастиру Св. Богородице Перивлепте. Том приликом приложио је манастиру ова рибарска насеља на Охридском језеру: Радобужда (сада Радожда) „с ловиштем“, Ходуништа (Удуништа) „с ловиштем“, Струга Вранијска и Струга Мала (варош Струга), у граду на језеру црква Св. Николе са „седам рибара“, Фругови Власи (Фригово и Мали Влај), црква и метох Св. Богородице у Радовлишти (Радолиште), Подмоли (Подмоље), Момлишта (Мумулиште), и још на Црном Дриму Луково „с ловиштем“.

За време цара Уроша Охридом је управљао цезар Гргур, старији брат Вука Бранковића. Гргурова је задужбина манастир Наум (1361.). — За владе краља Марка господарио је у Охриду његов рођак Андрија Гропа а ту је био и Гропин зет властелин Остоја Рајаковић. Гропа је у Охриду ковао новац са натписом: По милости Божијој жупан Гропа. Гропина је задужбина црква Стари Св. Климент (1378.), а у цркви Св. Богородице Перивлепте (Св. Климент) налази се гроб и фреско-слика Остоје Рајаковића. У средјевековно време Охрид се звала и област око града и Охридског језера; сада се зове Оридско, а становништво Ориданци. После смрти краља Марка (1394.), Охрид је окупиран од стране Турака.

Реконструисана црква Св. Климента.
Црква Св. Софије, 11. век
Св. Наум код Охрида, 8-9. век

Првих неколико деценија под Турцима Охрид није страдао. Први пут је Охрид пострадао од Турака, када га је 1466. заузео Скендербег, па га је султан Мухамед II. поновно узео и одатле продро до Драча, а приликом повратка у Охрид поробио много охридских „бољара“ и других Охриђана и преселио их у Цариград. Тада је охридски архиепископ Доротеј држао код себе Кратовца Димитрија ђака, који му је преводио на српски велики црквени устав за потребе његових епархија. У 16. веку Охрид је био важан рибарски трг, нарочито се спомињу охридске пастрве и шарани (1510.), а охридску рибу хвале млетачки путописци као чувену у свој Турској. Охрид је онда био слабо насељен, ма да је био средиште санџаката. У то доба под охридском архиепископијом био је и православни владика цијеле Италије са седам епархија (Пуљ, Абруззи, Калабрија, Басилика, Сицилија, Малта, Далмација).

За архиепископију је тада настало тешко доба. Архиепископа Валама су 1598. посекли Турци у Велесу. У 17. веку Охрид је познат у Русији као столица архиепископа и као град српске земље. Онда су и католици имали у Охриду надбискупа, чија се надбискупија рачунала у Србију. Ради турског и арнаутског притиска и насељивања, а прогањања хришћана, православно становништво било је јако спало. 1664. било је у Охриду свега 142 куће православних.

У 18. веку Охрид је био врло значајно трговачко средиште на старом путу од Драча и Елбасана за Битољ и Македонију. Хршишћанско становништво, које је држало главну трговину, било је веома богато и живело је раскошно, тако да су црквене власти средином тог века заклетвама и казнама приморавале Охриђане и њихове жене да не воде луксузан живот. Крајем 18. века Охрид је био једно од главних места битољског вилајета, врло утврђен град, живог караванског саобраћаја, а имао је до 5.000 становника. Онда је у њему загосподарила арбанашка породица Џеладин-бега. Она се држала царског одметника Али-паше Јанинског, а затим Мустафа-паше Шкодранина.

Најзад је енергичним провођењем рефорама у Турској узурпатор власти Џеладин-бег 1830. присиљен да бежи. Тада су порушени раскошни дворци Џеладин-бега, Горњи Шарај у тврђави. 1835. постао је седиште кајмакама. Тада је у вароши било око 6.000 становника, већином хришћана, а мало Арнаута и Турака. Поред великог рибарског трга за сушену и усољену рибу, у чаршији је било око 250 дућана. Средином 19 века Охрид је, поред риболова, био чувен и са трговином и преради кожа. Преко Драча се трговало са Лајпцигом. Бечом и Трстом. Крајем 19. века имао је 2.409 кућа са 11.900 становника, од којих су 5.408 били муслимани, а остало хришћани. Трговина је после опадала због арнаутске анархије, а сва се главна привреда била свела скоро само на риболов. Охрид је од ослобођења од Турака 1912 до 1941. године припадао Јужној Србији, када је Македонија одвојена од Србије као засебна република.

Галерија[уреди]

Становништво[уреди]

Етничка структура[уреди]

По последњем попису становништва из 2002. године, град Охрид је имао 43.374 становника, следеће националне припадности:

Попис 2002.
Македонци
  
35,128 80,98%
Албанци
  
2,959 6,82%
Турци
  
2,256 5,20%
Срби
  
333 0,76%
Власи
  
308 0,71%
Роми
  
69 0,15%
Бошњаци
  
29 0,06%
остали
  
2,292 5,28%
укупно: 43,374

Према попису становништва из 2002. године општина Охрид има 55.749 становника. Етничка структура је следећа:

Познате личности[уреди]

Села у охридској општини[уреди]

Привреда[уреди]

Охридске рибе[уреди]

Охридске рибе биле су познате још Страбону (умро 24. године после Христа). У нашим народним песмама славе се рибе од Орида. У Охридском језеру има до 17 врста риба. Највише се лови »питома риба«: белвица, стрв, кресница, летница и пастрмка или чиста риба, која је и најкрупнија (до 10 kg). Мање је укусна »дивља риба« од које су најситније: мренац, шљунец, плашица, грунец, моранец, скобаљ и мрена. Крупније су врсте и више се лове: скобуст, пиша, клен и крап или шаран, који је најкрупнији од свих (до 20 kg). Позната Охридска јегуља (до 3 kg) много се лови на истеку језера у ловиштима Црнога Дрима ниже Струге.

На самом језеру главна су ловишта код Охрида: Пештана, Трпезице, Калишта, Радожде, а преко арбанске границе код Лина и Подградца. Највјештији били некада рибари из Пештана и Трпезице који су имали посебне чунове, подешене и за буру на језеру, а рибу су хватали разним справама, којих је било око тринаест: пештански и мегдански влак, влаче, кључ, мрежа итд.

Цркве и манастири у Охриду[уреди]

Манифестације[уреди]

  • Охридско лето, позориншна и музичка извођења, од јула до августа
  • Балкански фестивал народних песама и ора, у јулу
  • Балкански музички плоштад, музички фестивал у августу

Побратимљени градови[уреди]

Литература[уреди]

  • К. Костић, Наши нови градови на југу (1922)
  • Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије III. (1911)
  • Ј. Хаџи-Васиљевић, Охрид (Братство, 17)
  • Групчевић, О Охриду и Охридском језеру (1900)
  • Љ. Ковачевић, Прилеп, Велес, Охрид (Братство, 1)
  • Ст. Симић, Охрид (1925)

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :