Пранордијски језик
| пранордијски | |
|---|---|
| праскандинавски | |
 Златни брактеат с почетка 6. века с натписом на пранордијском | |
| Регион | Скандинавија |
| Етничка припадност | Скандинавци |
| Ера | настао из прагерманског језика у 2/3. веку, развио се у старонордијски језик до краја 8. века |
индоевропски
| |
| рунско писмо | |
| Језички кодови | |
| ISO 639-3 | – |
Списак лингивста | 1be |
qdl "Runic" (можда се мисли на старонордијски) | |
| Глотолог | olde1239 (Older Runic)[1] |
Пранордијски или праскандинавски језик је германски прајезик из којег су проистекла наречја старонордијског језика, а потом и сви северногермански језици[2]. Овај термин обухвата период који почиње одвајањем говора с препознатљивим скандинавским цртама од прагерманског[3] или од прасеверозападногерманског[2][4] језика у периоду од позног 2.[3] до раног 3.[5] века, и траје до краја 8.[3] века, када се пранордијски развија у старонордијски језик. Пранордијски језик је први германски језик на коме постоје писани споменици: најранији рунски запис, пронађен на норвешком тлу у округу Опланд, датира из друге половине 2. века.[6]
Развој нордијског језика[уреди | уреди извор]
Записи током пранордијског периода су оскудни, но доследни и постојани: не постоје значајне временске рупе у атестацији, и језик у овом периоду је без значајне географске диференцијације. Највише раних рунских записа на пранордијском се налазе према источној обали данских области Шлезвиг и Јиланд, нешто мање на данским острвима и у јужној Шведској, и најмање у Норвешкој.[6] Пранордијски је географски био ограничен на Скандинавију, пошто је до ширења скандинавске културе и језика дошло тек с викиншким добом и настанком старонордијског језика.
До пранордијског периода[уреди | уреди извор]
Између раног пранордијског, који има слабу, но доследну документацију, и прагерманског, који нема писаног трага, има мало разлика. По савременом схватању, пранордијски и западногермански језици деле одређене иновације у истом редоследу, што служи као доказ да су чинили тзв. северозападну германску језичку групу после сеобе Гота у 2. века.[2] Промене карактеристичне за овај заједнички период:
- Ретракција прагерманског дугог *ē₁ у задњи ред *ā (прагер. *wēpną → стнорд. vápn „оружје”)
- Прва фаза а-умлаута: отварање кратких *u, *i → *o, *e када се у следећем слогу налазили *a, *ā, *ō (прагер. *hurną → пранорд. horna[7] → стнорд. horn „рог”)
- Затварање финалног оралног дугог *-ō у *-ū (прагер. *sō → стнорд. sú „она, та”)
- Краћење финалних неакцентованих дугих *-ī и *-ū према *-i и *-u (прагер. *laþō „позив” → пранорд. laþu[3] → стнорд. lǫð „гостопримство”)
- Једначење кратког неакцентованог *a с лабијалним *u у положају пре назала *m (прагер. *hą̄histamVz → пранорд. hagestumz[3] → стнорд. hestum „коњима”/дат. пл.)
- Монофтонгизација неакцентованих финалних *-ai, *-au → *-ē, *-ō (прагер. *dagai → пранорд. dage[2] → стнорд. dagi „дану”/дат.сг.)
- Ретракција кратког неакцентованог *-er- према *-ar- (прагер. *anþeraz → стнем. andar, стнорд. annarr „други (од два)”[8])
Такође, уочавамо и заједничке граматичке иновације:
- Губитак глаголског дуала и пасива, и трећег лица императива[2]
- Замена инфикса *-aiz- у јаким придевским наставцима кратким инфиксом *-ez- (прагер. *starkijaizōz → *starkjezōz → стнорд. sterkrar „снажне”/ген. сг. фем.)
- Аналошка промена вокала у номинативу двојине и множине личне заменице (прагер. *jut; *jūz → *jit; *jiz → стнорд. it; ér „вас двоје; ви”)
- Синкопа претерита у множини индикатива и свим облицима конјунктива (прагер. *dailidēdun → пранорд. dalidun[3] → стнорд. deildu „делили су” 3. инд. прет.)
Ранији пранордијски[уреди | уреди извор]
Ране етапе пранордијског језика, када се већ може говорити о одвојеном језику, одликују неке карактеристичне особине:
- Губитак инструментала и његово потпуно стапање с дативом[5]
- Очување вокатива, но у много мањој форми[9] у мушким именима барем назалне и и-основе
- Очување редупликативних претерита јаких глагола VII класе[2]
- Спорадична двосложна лична заменица номинатива првог лица једнине eka као једини доказ облика прагерманског *eką[5]
До 6. века је пранордијски вокални систем био сведен на пет парова дугих и кратких вокала. Прагермански троструки вокали су били сведени на дуге и у интерном и финалном положају. Није још било дошло до значајних синкопа: у том периоду је кренуо да се губи прагермански финални орални вокал *-a[3] као први знак свеобухватне редукције.
У овом периоду се такође јавља обезвучавање финалних опструената. Прагерманско *z није учествовало у овом обезвучавању, за разлику од ситуације у готском језику, што имплицира да је до тад изгубило особину опструентности и вероватно постало сонант.
Финални назали су нестали из натписâ и после дугих и кратких вокала; због необичне дистрибуције руна A и O, и по доказима из староисландског[10] и елвдалског[11] говора, претпоставља се да су изгубили сегментност и претворили се у назализацију претходног вокала. Због једнаких исхода етимолошких назалних *-ǭ, *-ǫ̂ и оралног троструког *-ô, сматра се да се примарна назализација (наслеђена из прагерманског) била изгубила до времена кад је настала секундарна пранордијска.
Позни пранордијски[уреди | уреди извор]
Због каснијих фонетских промена у вокалима старонордијског, може се рећи да се до 7. века извршила промена и-мутације или умлаута, иако најчешће није графички била представљена у овом периоду. Камен из Стентофтена, из средине 7. века, показује умлаут у именици gestumz „гостима” (дат.пл.), где се умлаут већ проширио на остатак парадигме из једнине.[5]
До 7. века је такође извршена елизија вокала *i после акцентованих тешких слогова, и *a у свим неакцентованин финалним слоговима, но (барем кратко) очуван број слогова епентезом неетимолошког вокала у претходни слог, вероватно као симбол за шва-вокал.[6] У случајевима да у слоговима подложним елизији налазио скуп *-ja- или *-wa-, резултат је био кратак вокал *-i- или *-u-. У овом периоду се извршила монофтонгизација дифтонга *-ai- у затвореном слогу у положају пре фрикатива *f *x, као и спорадично пре других велара.
У случајевима где се јављале секвенце *-V́wi- се вршила контракција, и она је избегла горенаведену елизију; западни старонордијски је до староисландског периода чувао примере где контраховани облици алтернирају с етимолошким обликом: од прагерманске парадигме *saiwiz *saiwī је настала старонордијска sær sævi[12].
У периоду до почетка 8. века је извршена парцијална реверзија умлаута, вероватно под утицајем аналогије[13]: именице превасходно лаких основа су у великом броју случајева изгубиле умлаут и вратиле се на етимолошко стање, реструктуирајући основу према неумлаутованм облицима попут генитива множине.
Крај пранордијског[уреди | уреди извор]
До 9. века су се јавиле прве дијалекатски обојене црте. Међу позним цртама се јавља дифтонгизагија пранордијског картког акцентованог вокала e → ia, изузев после апроксиманата w r l, која је почела у јужној Шведској и до данас није извршила комплетну дифузију (парцијално изостаје у западној Норвешкој и Фарским острвима)[14].
У овом периоду се јавља и у-мутација или у-умлаут. Заокругљени -u и консонантско -w- изазивају лабијализацију у вокалу у претходном слогу. Док се ефекти овог умлаута на вокалима *i *ī *e *ē *æ *ǣ (ови последњи настали и-умлаутом) → y ý ø œ ø œ јављају широм нордијског говорног подручја, једино се на западном говорном подручју јавља и на отвореним вокалима задњег реда *a *ā → ǫ ǫ́. По дејству овог умлаута, већ око 9. века нестају и задњи трагови старог вокалног система и врши се последња заједничка вокална редукција заједничког нордијског периода: *i *u *ī *ū *a *ā *ē *ō → Ø Ø i u a a i u.
Док су пре елизије неакцентованих кратких слогова одређени јаки глаголи носили алофонски и-умлаут, после елизије је дошло до структурне диференцијације источног и западног говорног подручја: на истоку су презенти ових глагола изгубили умлаут по аналогији с инфинитивном основом и „ослабили” тј. попримили промену слабих глагола у презенту, док се на западу умлаут поставио као главно обележје презента ових глагола и проширио на све јаке глаголе и на слабе глаголе прве класе[15].
Чак и по распаду пранордијског језичког јединства, говорници источних и западних нордијских говора су могли да се споразумеју, и нове иновације су још прожимале цело језичко подручје. На пример: док се у свим нордијским језицима одиграла промена *Vxp *Vxt → V:p(p) V:t(t), ране позајмљенице у староенглеском у 9. и 10. веку указују да се ова промена није још била одиграла; иако налазимо у 12. и 13. веку старонордијски slátr, у енглески је ова именица позајмљена као *slaxtr → slauhtir → slaughter „покољ, клање”.[16]
Фонологија[уреди | уреди извор]
Није могуће дати један фонолошки систем за пранордијски, због значајних промена које су се десиле у овом периоду. Док су консонанти остали релативно стабилни, дошло је до многих значајних вокалних измештања.
Сугласници[уреди | уреди извор]
Консонантски систем пранордијског се умногоме поклапао с прагерманским:
| Лабијали | Дентали | Алвеолари | Палатали | Велари | Лабиовелари | ||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Назали | m | n | (ŋ) | (ŋʷ) | |||
| Плозиви | p b | t d | k ɡ | kʷ ɡʷ | |||
| Фрикативи | ɸ (β) | θ (ð) | s | z | h (ɣ) | hʷ | |
| Сонанти | r l | j | w | ||||
- сегмент традиционално означаван као фрикатив *z (по вредности у прагерманском) у пранордијском показује карактеристике сонанта, пошто не учествује у обезвучавању и касније се, кроз ротацизам, стапа с прагерманским *r; у германистичкој и скандинавистичкој традицији се транскрибује као умањено латинично ʀ
- пранордијски сегменти *ŋ *ŋʷ су били алофони пранордијског *n pre велара и лабиовелара
- пранордијски сегменти *β *ð *ɣ су били алофони плозива *b *d *g у интервокалном положају и после *r. У позном периоду, пранордијски безвучни *ɸ *θ се стапају с *β *ð у интерном положају.
- фрикативни комплемент лабиовелара *ɡʷ се био изгубио већ у прагерманском периоду, стопивши се са сонантом *w
Самогласници[уреди | уреди извор]
Рани пранордијски вокални систем, у периоду до појаве и-умлаута, имао је великих сличности с прагерманским системом. Због различитог развоја самогласникâ у акцентованим и неакцентованим слоговима, може се говорити о два уско повезана система:[3]
|
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
- вокал *o у акцентованом слогу води порекло од прагер. *u отвореног под утицајем отвореног вокала у следећем слогу
- прагерманско дуго *ē се отворило к *ā. Пранордијски вокал означен овде као *ē је пореклом од ретког прагерманског дифтонга *ia[17]
- у акцентованом слогу су назализацију могли имати само *ā *ī *ū, као у прагерманском; у неакцентованом слогу је у ранијем периоду могао било који вокал бити назализован у финалном положају
Једно велико структурно одступање је губљење тројаког контраста кратак : дуг : предуг; троструки вокали *ê *ô *ę̂ *ǫ̂ се не разликују по исходу од дугих вокала *ē *ō *ę̄ *ǭ. Ово краћење или равнање није могуће прецизно датирати.[3]
Прозодија[уреди | уреди извор]
Пранордијски је, попут прагерманског, имао јак иктусни акценат[8] који је падао на први слог творбених основи, с повлачењем на префикс код неких изведених именица. Неакцентовани вокали су били слабије и краће изговарани, и временом кроз пранордијску историју су били све више подложни редукцији и елизији. Сложенице су можда имале разлику између примарног и секундарног акцента, где би секундарни акценат дуже чувао вокале од редукције од неакцентованог слога.[3]
Записи и писмо[уреди | уреди извор]
Пранордијски језик је слабо документован, но писан је искључиво рунским писмом, како на свакодневним предметима, тако и великим епиграфским споменицима, тзв. рунским каменовима. Већина рунских натипса је из познијих етапа развоја пранордијског језика,[6] али је могуће оформити комплетну, иако не богато посведочену слику, целокупног развоја пранордијског из прагерманског језика у саме скандинавске језике средњег века.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Older Runic”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.
- ^ а б в г д ђ Ringe, Don; Taylor, Ann (2014). A Linguistic History of English: Volume II, The Development of Old English. Oxford: Oxford University Press. стр. 10—40. ISBN 978-0-199-20784-8.
- ^ а б в г д ђ е ж з и Syrett, Martin (1994). The Unaccented Vowels of Proto-Norse. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-9-027-27285-0.
- ^ Patrick V. Stiles (2013). „The Pan-West Germanic Isoglosses and the Subrelationships of West Germanic to Other Branches” (на језику: енглески). John Benjamins Publishing Company. doi:10.1075/nowele.66.1.02sti. Приступљено 11. новембар 2020.
- ^ а б в г Antonsen, Elmer H. (1975). A Concise Grammar of the Older Runic Inscriptions. De Gruyter. стр. 10–12. ISBN 978-3-484-60052-2.
- ^ а б в г Looijenga, Tineke J.H. (2003). Texts & Contexts of the Oldest Runic Inscriptions. Brill. стр. 78, 93, 152, 181. ISBN 978-90-04-12396-0.
- ^ Grønvik, Ottar (1999). „Runinskriften på gullhornet fra Gallehus” [Рунски запис на златном рогу из Галехуса]. Maal og Minne (на језику: норвешки букмол). Oslo: Det Norske Samlaget. 1: 1—18.
- ^ а б Ringe, Don (2006). A Linguistic History of English: Volume I From Proto-Indo-European to Proto-Germanic. Oxford: Oxford University Press. стр. 67—295. ISBN 978-0-199-28413-9.
- ^ Krause, Wolfgang (1971). Die Sprache der urnordischen Runeninschriften (1 изд.). Heidelberg: Universitatsverlag Winter. стр. 116, 118. ISBN 978-3-825-32178-9.
- ^ Haugen, Einar (1972). First grammatical treatise: The earliest Germanic phonology: an edition, translation and commentary (2 изд.). London: Longman. ISBN 978-0-582-52491-0.
- ^ Kroonen, Guus. „On the origins of the Elfdalian nasal vowels from the perspective of diachronic dialectology and Germanic etymology” (PDF). Department of Nordic Studies and Linguistics. University of Copenhagen. Приступљено 17. 11. 2020.
- ^ Zoëga, Geir T. (1910). A Concise Dictionary of Old Icelandic. ISBN 978-0-486-43431-5.
- ^ Gregory K. Iverson; Joseph C. Salmons (2004). „The Conundrum of Old Norse Umlaut: Sound Change versus Crisis Analogy” (на језику: енглески). Cambridge University Press. doi:10.1017/S1470542704000364. Приступљено 17. новембар 2020.
- ^ Svensson, John (1944). Diftongering med palatalt förslag i de nordiska språken: riktlinjer för en undersökning av brytning och därmed besläktade diftongeringsföreteelser. Lund: Studentlitteratur.
- ^ Bandle, Oskar; Elmevik, Lennart; Widmark, Gun (2002). The Nordic languages: An International Handbook of the History of the North Germanic Languages. Volume 1. Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-110-14876-3.
- ^ „slaughter”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
- ^ Kroonen, Guus (2013). Etymological Dictionary of Proto-Germanic (1 изд.). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-18340-7.
