Привилегија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Привилиегија (лат. Privus властити и lex закон ) изворно, властити закон; [1] закон о повластици која се односи само на поједину личност (код Римљана); искључиво право; предност, првенство, преимућство; природан дар; кум привилегио (cum privilegio ) са допуштењем, са дозволом, са повлашћењем. [2]

Генеза – значења - данашње значење[уреди]

У раном Римском царствуPrivus lex“, властити или лични закон, од које настаје ријеч привилегија првобитно и превасходно показује значај личности која даје привилегију. Привилеговани је тек на другом мјесту. То је зато што систем привилегија има свој коријен у патримонијалном схватању апсолутне власти. [1] Повлаштени положај појединаца, каста, сталежа заснован је на привилегијама које даје владар и високи црквени и свјетовни поглавар. Некада, и сами отуђени моћници, себи дају одређене привилегије. У програмима готово свих свјетских ревилуција била је радикална борба против привилегија схватаних као најдиректнији трајни акт против једнакости и сваке демократичности. [1]

Данашњи смисао ријечи привилегија не подразумијева њено обавезно постојање у формалном смислу, тј. да се она остварује као друштвена норма под пријетњом санкције. Под овим појмом подразумијева се свака повлашћеност у односу на уобичајен ред ствари и вриједности (повлашћен ученик, повлашћена идеја, повлашћени новинари...).

Постоје и привилегије које се широко примјењују као средства позитивне дискриминације којима се штите друштвене мањине (расне, етичке, вјерске, сексуалне и сл.) од стране већине у неком друштву од злостављања и занемаривања. [3]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Лексикографски завод, Загреб, 1962.г.
  2. ^ Вујаклија М, Речник страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954.г.
  3. ^ Група аутора, Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд, 1982.г.