Војна крајина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Крајина (вишезначна одредница).
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 17.01.2012. и налази се у категорији Историја.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Војна крајина
(недостаје слика заставе) (недостаје слика грба)
Застава Грб
Militargrenze, Wojwodowena und Banat.jpg
Мапа Војне крајине у 19. веку (означена црвеним обрубом)
Географија
Континент Европа
Регија Балкан, Средња Европа
Земља Застава {{{генитив}}} Хабзбуршка монархија
Друштво
Званични језици немачки, говорни језици: српски, хрватски, румунски
Религија Православље, Католицизам
Владавина
Облик владавине Војна провинција
Оснивање 1530.
Престанак 1882.
Статус Бивша покрајина
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
First CoA of Croatia.svg Бановина Хрватска (Угарска) Краљевина Хрватска и Славонија (Аустроугарска) Flag of Croatia-Slavonia.svg
Flag of the Ottoman Empire (1517-1844).svg Османско царство Краљевина Угарска (Аустроугарска) Flag of Hungary (1867-1918).svg
Портал:Историја
Овај чланак је део серије о
историји Србије, Војводине, Хрватске:

Војна крајина је било гранично подручје Хабзбуршке монархије чија је функција била одбрана од Османског царства у средњем веку (Српска/Хрватска крајина) или у 17. и 18. веку. (Славонска крајина и Банатска крајина) до 19. века.

Сеобе Срба[уреди]

Кад год је Аустрија ратовала против Турака, имала је помоћ српског народа, који је бунама и учешћем у хришћанској аустријској војсци настојао збацити турску власт и васкрснути српско царство. А после сваког мира морао је бежати из постојбине испред турске освете. Те сеобе су се одвијале у неколико праваца.

Сеобе у Славонију и Крајину[уреди]

У периоду од XV до XVIII века трају непрекидне миграције Срба у Славонију и Крајину. Процес је имао устаљену шему: на опустошена имања и напуштену земљу уз турску границу досељавају се Срби из крајева под турском влашћу. Турци досељавају Србе из унутрашњости, да запоседну напуштено подручје с турске стране. Досељени Срби првом приликом напуштају турску крајину и селе се у Аустрију, тј. Славонију и Хрватску, куда их позивају аустријски цареви, обећавајући велике повластице. Тако је на подручју Карловачког генералата и Баније било 1768. године 125.762 српска становника, а у рату 1788–1791. прешло је из Босне у Хрватску 25.000 Срба. На тај начин су формиране српске крајине. То је друго српско домицилно подручје у авнојској Хрватској.

Војна крајина[уреди]

Крајшки војници

Формирање Војне крајине почело је у XV веку, најпре као погранично подручје ради одбране од Турака. Експанзијом Турске, подручје Војне крајине се проширило на Срем, Бачку, Банат и Ердељ (Трансилванију) и добило специјалан статус под директном управом цара, тј. Беча.

Зачетак Војне крајине датира од 1435. године, када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки ојачао границу према Венецији и Босни крајишким, славонским и усорским „таборима“. После пада Босне, 1463. године краљ Матија Корвин је образовао одбрамбени бедем против Турака, који је ишао линијом ВрбасУсораСребреникШабацБеоград, а 1469. оснива посебну војну област – сењску капетанију, у чијој позадини су ГацкоОточацСтариград и Новиград на ушћу Зрмање ради одбране од Венеције. Посаду овог низа утврђења чинили су Срби, Хрвати, Румуни, Мађари и нешто Немаца.

Након пораза Хрвата на Крбавском пољу (1493. године) Лика. Крбава, далматински крајеви и приморско залеђе остали су практично без одбране, отворени за пљачку турског башибозука. Ово је изазвало померање хрватског становништва у дубину Мађарске, Аустрије (Бургенланд) и Фурланију. Напуштена подручја насељавају Срби из турског дела Крајине.

Границе Војне крајине од 1742. године

Да Срби у Војну крајину долазе као радо виђени и жељени поданици, посебно цењени, најбоље сведочи повеља Фердинанда Првог (1538.):

„... овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује... како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе... Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо... ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:

Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју... без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења... Обавезујемо се и обећајемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе..."[тражи се извор од 01. 2010.]

Овај подужи цитат је било неопходно навести, како би се јасно видела статусна разлика између Хрвата, који су живели у класичном феудалном систему, углавном као кметови, и Срба у Војној крајини, који су слободни, одговорни једино цару. Између осталих, и то је један од битних разлога за завист и мржњу коју су хрватски пургери одувек гајили и испољавали према Србима.

Цар Фердинанд Други доноси 1630. године декрет, којим целу Војну крајину изузима дефинитивно из банске управе и подводи под аустријску. Низом декрета и закона, од којих су најзначајнији "Војно-граничарска права" (1754) и "Крајишки темељни закон" (1807), регулисана су права, обавезе и поседи крајишника, која су увек била далеко већа од права хрватских сељака, кметова и пургера – али Срби су та права плаћали животима на свим ратиштима где је учествовала Аустрија.

Војна крајина је 1881. године припојена Банској Хрватској и престала да постоји као засебна целина.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Березин Л. В. Хорватiя, Славонiя, Далмацiя и Военная Граница. — С.-Петербург. Типография и хромолитография А. Траншеля, 1879. — Т. 2. — 599 с. —. ISBN 978-5-9903183-2-8.
  • Беговић Н. Живот и обичај Срба-граничара. — Загреб: Тискарски завод «Народних новинах», 1887. — 277 стр.
  • Ваничек Фр. Историја Војничке Крајине (од 1538 до 1873—335 година.). — Нови Сад: Штампарија А. Пајевића, 1878. — 132 стр.
  • Гавриловић С. Срби у Хабсбуршкој монархији: 1792—1849. — Нови Сад: Матица српска, 1994. — 183 стр.
  • Десница Б. Стојан Јанковић и ускочка Далмација. — Београд: Српска књижевна задруга, 1991. — 288 стр.

Спољашње везе[уреди]