Радиометричко датирање

С Википедије, слободне енциклопедије

Радиометричко датирање или радиоактивно датирање техника је која се користи за датирање материјала као што су стене или угљеник, где су радиоактивне нечистоће у траговима селективно инкорпорисане када су формиране. Метод пореди заступљеност природно јављајућег радиоактивног изотопа унутар материјала са заступљеношћу његових продуката распада, који се формирају познатом константном стопом распада.[1] Употребу радиометричког датирања први је пут објавио 1907. Бертрам Болтвуд[2] а сада је принципални извор информација о апсолутној старости стена и других геолошких одлика — укључујући старост фосилизованих животних облика или старост Земље саме, те такође може да се користи за датирање широког спектра природних и материјала које су израдили људи.

Заједно са стратиграфичким принципима, методи радиометричког датирања користе се у геохронологији да се успостави геолошка временска скала.[3] Међу најпознатијим техникама су радиоугљенично датирање, калијум-аргонско датирање и уранијум-оловно датирање. Допуштајући успостављање геолошких временских скала, пружа значајан извор информација о старостима фосила и изведених стопа еволуционарних промена. Радиометричко датирање се такође користи за датирање археолошких материјала, укључујући древне артефакте.

Различити методи радиометричког датирања варирају на временској скали на којој су тачни и материјали за које могу да буду примењени.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ IUPAC. „radioactive dating”. Kompendijum hemijske terminologije (Internet izdanje).
  2. ^ Boltwood, Bertram (1907). „The Ultimate Disintegration Products of the Radio-active Elements. Part II. The disintegration products of uranium”. American Journal of Science. 4. 23 (134): 77—88. doi:10.2475/ajs.s4-23.134.78. 
  3. ^ McRae, A. 1998. Radiometric Dating and the Geological Time Scale: Circular Reasoning or Reliable Tools? Radiometric Dating and the Geological Time Scale TalkOrigins Archive

Литература[уреди | уреди извор]