Сергеј Довлатов

С Википедије, слободне енциклопедије
Сергеј Довлатов
Датум рођења(1941-09-03)3. септембар 1941.
Место рођењаУфа,  Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република, СССР
Датум смрти24. август 1990.(1990-08-24) (48 год.)
Место смртиЊујорк, САД
Занимањеписац и новинар
Активни период1960-1990
Значајни радовиПушкинова брда, Зона, Кофер, Странкиња

Сергеј Довлатов (1941-1990) био је писац и новинар из Совјетског Савеза који је највећи и најуспешнији део стваралачке каријере провео у Сједињеним Америчким Државама. Услед политичких околности, рад Сергеја Довлатова био је непризнат и цензурисан у идеолошким оквирима које је наметала доминантна Комунистичка партија у Совјетском Савезу, те одлучује да напусти своју земљу и пресели се у Сједињене Америчке Државе. У Америци стиче велику популарност, велику читалачку публику и осваја бројне награде. Реформисање друштвеног система које је наступило са Михаилом Горбачовим допринело је његовој либерализацији, а у том контексту и дела Сергеја Довлатова постају доступна руској читалачкој публици. Данас се Сергеј Довлатов убраја у категорију најбољих руских писаца друге половине двадесетог века.

Биографија[уреди | уреди извор]

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Сергеј Довлатов рођен је у граду Уфа у источном делу Русије, где се његова породица налазила од почетка Другог светског рата. Мајка Сергеја Довлатова, Нора Довлатова имала је јерменско порекло и била је глумица у предратном Лењинграду (данас Санкт Петербург). Његов отац такође је био део лењинградског уметничког миљеа. Донат Исакович Мечик, иначе Јеврејин, био је позоришни редитељ. Након развода, Нора Довлатова се преудала, а Сергеј је преузео презиме свог очуха по коме је и остао познат[1].

Школовање[уреди | уреди извор]

Средњу школу је завршио у Лењинграду 1958. године. Након тога уписао је Филолошки факултет, одсек за фински језик на Универзитету у Лењинграду, али је већ на другој години студија био избачен са факултета. Током двогодишњег студирања Довлатов је стекао бројна познаства. Дружио се са чувеним руским писцима Јосифом Бродским и Евгенијем Реином. У периоду 1960-62. године био је у браку са својом првом супругом и колегиницом Асјом Пекуровскајом[2]. Већ 1963. године оженио се Еленом Ритман са којом је имао двоје деце[1].

Војна служба[уреди | уреди извор]

Након напуштања факултета, Довлатов је био регрутован у војску и једно време обављао дужност чувара совјетског логора на северу земље[1]. На овом искуству аутора засновано је његово дело Зона које се састоји из четрнаест прича из живота робијаша и њихових чувара[3]. После 1965. године престаје са служењем совјетској армији, враћа се у Лењинград и поново се окреће књижевности и писању. Током боравка у Лењинграду похађао је вечерње курсеве из области новинарства, али никада није стекао факултетску диплому[2]. У жељи да се оствари у улози професионалног писца радио је као новинар и уредник за неколико издавачких кућа[4].

Делатност у Совјетском Савезу[уреди | уреди извор]

Након Лењинграда Довлатов одлази у Естонију где се надао да ће пронаћи више слободе изражавања, иако је још увек био на тлу Совјетског Савеза. У периоду од 1972-1975. године Довлатов се у Талину бавио бавио новинарством. Био је дописник тамошњих новина Совјетска Естонија и Вечерњи Таљин и безуспешно покушавао да објави своје приче[5]. Након поновног професионалног разочарања налази ново занимање, те је једно време радио као туристички водич у Пушкиновом парку у селу Михајловско[6].

Писање Сергеја Довлатова стилски и садржински се није могло уклопити у општеприхваћена начела у књижевности Совјетског Савеза 60-их година, а која су се односила на величање идеологије Комунистичке партије. У Совјетском Савезу је постојао значајан број дела која се нису смела публиковати. Из тог разлога Довлатов, и многи други уметници су налазили алтернативне начине независног и тајног издавања својих дела (самиздат)[5].

Његова дела су већ била позната на Западу јер су 1976. године Довлатовљеве приче биле објављиване у престижним часописима: Тајм, Ми и Континент. Када је КГБ о томе био обавештен Довлатов је био изкључен из Уније совјетских писаца[7].

Означен као идеолошки неподобан и непризнат у родној земљи, Довлатов 1979. године одлази у Сједињене Америчке Државе.

Живот и рад у САД[уреди | уреди извор]

Сергеј Довлатов је био припадник „трећег таласа“ миграната из Совјетског Савеза који је трајао током педесетих, шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века. О томе речито говори његов роман Странкиња[7].

Веома брзо, Довлатов је постао један од најпознатијих припадника руске емиграције у Америци. Живео је у Њујорку где је уређивао руски емигрантски лист Нови Американац, а такође је радио за Радио Слободу[8]. Joш значајнија је за њега била могућност да слободно пише и објављује своја дела.

Током дванаест година живота у емирграцији објавио је дванаест књига на руском језику које су у међувремену преведене на 29 светских језика[7]. Прва објављена књига Сергеја Довлатова на енглеском језику била је Невидљива књига која је издата већ 1979. године[1]. За превод књига на енглески језик са матерњег руског у великој мери је била заслужна Сергејева ћерка Катерина[8].

Смрт[уреди | уреди извор]

Гроб Сергеја Довлатова

Сергеј Довлатов је умро 24. августа 1990. године од срчаног удара у 49. години живота. Сахрањен је у Њујорку. На крају су се ипак обистиниле речи које је изговарао када је напуштао Русију 1979. године: Поносићете се мноме. Све томе води[9].

Дела[уреди | уреди извор]

  • Невидимая книга - Невидљива књига, 1977.
  • Соло на ундервуде: Записные книжки - Соло за ундервуд, 1980.
  • Компромисс - Компромис, 1981.
  • Зона: Записки надзирателя - Зона, 1982.
  • Заповедник - Заповедник, 1983.
  • Марш одиноких - Марш самаца, 1983.
  • Наши - Наши, 1983.
  • Демарш энтузиастов - Демарш ентузијаста, 1985.
  • Иностранка - Странкиња, 1986.
  • Чемодан - Кофер, 1986.
  • Представление - Изведба, 1987.
  • He только Бродский: Русская культура в портретах и в анекдотах - Не само Бродски: Руска култура кроз портрете и анегдоте (коаутор са М. Волков), 1990.
  • Записные книжки - Забелешке, 1990.
  • Филиал - Филијала, 1990.

Одјек[уреди | уреди извор]

Врхунац његове успешне каријере на Западу представља награда удружења US Pen Club, као и чињеница да је радове објавњивао у Њујоркеру, једном од најпрестижнијих часописа. На тај начин је постао други Рус после Владимира Набокова чија дела је Њујоркер објављивао[7].

У родном Совјетском Савезу тек након доласка Горбачова и прокламоване гласности дела Сергеја Довлатова и других писаца у емиграцији, чији рад се није уклапао у калупе соцреализма, постају доступна тамошњој читалачкој публици. Тако рад Сергеја Довлатова постаје веома популаран и хваљен и у Совјетском Савезу[10].

Позитивне критике Довлатовљевог књижевног стила дали су Курт Вонегут, Ирвин Шо и Јосиф Бродски. Бродски, истакнути руски писац, о Довлатову је рекао да је то једини руски писац чија ће сва дела бити читана ван Русије[11].

Сећање на Сергеја Довлатова[уреди | уреди извор]

Како би се сећање на Сергеја Довлатова очувало, на иницијативу његове ћерке Кетрин, покренута је акција у којој је сакупљено 18.000 потписа, те је од 2014. године  улица у Њујорку понела име чувеног писца[12].

Живот Сергеја Довлатова био је инспирација редитељу Алексеју Герману Млађем за режирање филма руско-пољско-српске копродукције, Довлатов у коме главну улогу тумачи српски глумац Милан Марић. На 68. Берлинале фестивалу филм је освојио награду Сребрни медвед за изузетан уметнички допринос[13]. Такође, филм се налази у ужем избору за номинације за годишњу награду коју додељује Европска филмска академија (ЕФА)[14].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „Sergei Dovlatov Biography - eNotes.com”. eNotes (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-24. 
  2. ^ а б „Unique research: University and Dovlatov - Saint Petersburg University”. english.spbu.ru. Архивирано из оригинала 18. 09. 2021. г. Приступљено 2018-11-24. 
  3. ^ „The Zone Summary - eNotes.com”. eNotes (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-24. 
  4. ^ „Sergei Dovlatov, dissident sans idea | Eurozine”. www.eurozine.com. Приступљено 2018-11-24. 
  5. ^ а б „Sergei Dovlatov: The Popular Soviet Emigre Writer”. derzhavin.com. Приступљено 2018-11-24. [мртва веза]
  6. ^ Ruvinsky, Vladimir (2011-07-22). „The Dovlatov Story: Devotees hope to revive interest in the dissident’s life and work” (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-24. 
  7. ^ а б в г „Sergei Dovlatov – Russiapedia Literature Prominent Russians”. russiapedia.rt.com. Приступљено 2018-11-24. 
  8. ^ а б „Sergei Dovlatov and the Hearsay of Memory”. The New Yorker (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-24. 
  9. ^ „Сергеј Довлатов: «Поносићете се са мном»”. ВОСТОК вести (на језику: српски). Приступљено 2018-11-24. 
  10. ^ Gessen, Masha. „The Songs of Sergei Dovlatov”. The New York Review of Books (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-24. 
  11. ^ Sretenović, Mirjana. „Brodski ga je smatrao pesnikom”. Politika Online (на језику: српски). Приступљено 2018-11-24. 
  12. ^ „Sergei Dovlatov Way - New York”. www.dovlatovway.com. Приступљено 2018-11-25. 
  13. ^ „Prizes & Honours 2018”. www.berlinale.de. Архивирано из оригинала 21. 03. 2019. г. Приступљено 2018-11-25. 
  14. ^ „"Довлатов" у трци за европски Оскар - INTERMAGAZIN”. INTERMAGAZIN (на језику: српски). 2018-08-27. Приступљено 2018-11-25. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сергеј_Довлатов&oldid=27005096”