Скочимиш

Скочимиш; Временски распон: Средњи миоцен - садашњост 10–0 Ma PreЄ Є O S D C P T J K Pg N
	Allactaga tetradactyla
	Пустињски скочимиш, Jaculus orientalis
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Mammalia
Ред:	Rodentia
Натпородица:	Dipodoidea
Породица:	Dipodidae; Fischer de Waldheim, 1817
Потпородице
	Allactaginae; Cardiocraniinae; Dipodinae; Euchoreutinae;

Скочимишеви (лат. Dipodidae) су породица сисара из реда глодара. Неке од врста које се називају скочимишима јесу пустињски и монголски скочимиш. Скочимишеви су присутни широм Северне Африке и Азије,^[1] и чланови су породице Dipodidae. Они имају тенденцију да живе у врелим пустињама.^[1]

Када се јуре, скочимишеви могу да трче до 24 km/h (15 mph).^[1] Неке врсте су плен малих совица (Athene noctua) у централној Азији. Већина врста скочимишева има одличан слух који користе како би избегли да постану плен ноћних предатора. Типичан животни век скочимиша је око 6 година.^[2]

Таксономија[уреди | уреди извор]

Скочимиш, као што је претходно дефинисано, сматрао се парафилетским, а мишеви скакачи (Zapodidae) и мишеви брезе (Sminthidae) такође су класификовани у породицу Dipodidae. Међутим, филогенетска анализа је поделила све три као различите породице, остављајући само скочимиша у Dipodidae и откривајући да су монофилетска група.

Анатомија и карактеристике тела[уреди | уреди извор]

Скочимишеви донекле подсећају на минијатурне кенгуре и имају неке спољашње сличности. Обе врсте имају дуге задње ноге, кратке предње и дуге репове. Скочимиш се креће на сличан начин као и кенгури, а то је скакањем или скакутањем. Међутим, када се пажљиво испитају, њихово кретање се разликује: поред брзине, користе оштре скретање и велике вертикалне скокове, да збуне и побегну предаторима. Такође за разлику од кенгура, примарне тетиве на задњим удовима опорављају и поново користе око 3,1-14,3% енергије која је допринела скоку, што је ниже од многих животиња које скакућу.^[3]

Као и код других двоножних животиња, њихов форамен магнум — отвор на дну лобање — је померен напред, што побољшава кретање на две ноге.^[4] Реп скочимиша може бити дужи од његове главе и тела, а на крају репа се обично види бели грозд длака. Скочимишеви користе своје репове за равнотежу када скачу и као ослонац када седе усправно. Крзно скочимиша је фино и обично је боје песка. Ова боја обично одговара станишту скочимиша (пример криптичног обојења).^[1]^[2] Неке врсте из породице скочимишева имају дуге уши попут зеца, док друге имају кратке уши попут миша или пацова.

Понашање[уреди | уреди извор]

Двоножна локомоција скочимиша укључује скакање, прескакање и трчање, што је повезано са брзим и честим, тешко предвидљивим променама у брзини и смеру, олакшавајући избегавање предатора у односу на четвороножну локомоцију. Ово може објаснити зашто је еволуција двоножног кретања фаворизована код пустињских глодара који се хране у отвореним стаништима.^[5]

Скочимишеви су најактивнији у сумрак (крепускуларно).^[6] Током дневне врућине склањају се у јазбине. Ноћу напуштају јазбине због хладније температуре околине. Они копају улазе у своју јазбину у близини биљног света, посебно дуж граница поља. Током кишне сезоне, они праве тунеле у насипима или брдима како би смањили ризик од поплава. Током лета, скочимишеви који заузимају рупе зачепљују улаз како би спречили продор врућег ваздуха и, неки истраживачи спекулишу, предатора..^[1] У већини случајева, јазбине су изграђене са излазом за случај нужде који се завршава непосредно испод површине или се отвара на површини, али није јако запречен. Ово омогућава скочимишу да брзо побегне од предатора.

Сродни скочимишеви често стварају четири врсте јазбина. Привремена, летња дневна јазбина се користи за покривање док лове током дана. Они имају другу, привремену јазбину која се користи за ноћни лов. Такође имају две сталне јаме: једну за лето и једну за зиму. Стална летња јазбина се активно користи током целог лета и ту се узгајају млади. Скочимишеви хибернирају током зиме и за то користе сталну зимску јазбину. Привремене јаме су краће од сталних. Баш као и друге животиње које хибернирају, ова створења су тежа пре хибернације, посебно на непашеним местима (Шуај). Такође, већа доступност хране током пре-хибернације доприноси већој телесној маси скочимиша у регионима без испаше и мами више скочимишева да мигрирају у подручја без испаше током пост-хибернације. Испаша негативно утиче на популацију скочимишева пре и после хибернације, али не и на стопу преживљавања.^[1]^[2]

Скочимишеви су усамљена створења. Када одрасту, обично имају сопствену јазбину и сами траже храну. Међутим, повремено се могу формирати „лабаве колоније”, при чему неке врсте скочимишева копају заједничке јазбине које пружају додатну топлоту када је напољу хладно.^[1]

Исхрана[уреди | уреди извор]

Већина скочимишева се ослања на биљни материјал као главну компоненту своје исхране, али не могу да једу тврдо семе. Неке врсте опортунистички једу бубе и друге инсекте на које наиђу. За разлику од гербила, није познато да скочимишеви чувају храну.^[1]

Комуникација и перцепција[уреди | уреди извор]

Many species within the family Dipodidae engage in dust bathing, often a way to use chemical communication. Their keen hearing suggests they may use sounds or vibrations to communicate.^[2]

Репродукција[уреди | уреди извор]

Системи парења блиско сродних врста из породице Dipodidae сугеришу да они могу бити полигини. За неке блиско сродне врсте скочимиша, парење се обично дешава кратко време након буђења из зимске хибернације. Женка се размножава два пута током лета и одгаја од два до шест младих. Време скотности је између 25 и 35 дана. Мало се зна о улагању родитеља код дугоувог скочимиша. Као и већина сисара, женке доје и брину се за своје младе барем док сисају.^[2]

Класификација[уреди | уреди извор]

Фамилија Dipodidae
- Подфамилија Cardiocraniinae
  - Cardiocranius
    - Cardiocranius paradoxus^[7]
  - Salpingotus
    - Salpingotus crassicauda^[8]
    - Salpingotus heptneri^[9]
    - Salpingotus kozlovi^[10]
    - Salpingotus michaelis^[11]
    - Salpingotus pallidus^[12]
    - Salpingotus thomasi^[13]
- Подфамилија Dipodinae
  - Dipus
    - Dipus sagitta
  - Eremodipus
    - Eremodipus lichensteini
  - Jaculus
    - Jaculus blanfordi
    - Jaculus jaculus
    - Jaculus orientalis
    - Jaculus turcmenicus
  - Stylodipus
    - Stylodipus andrewsi
    - Stylodipus sungorus
    - Stylodipus telum
- Подфамилија Euchoreutinae
  - Euchoreutes
    - Euchoreutes naso
- Подфамилија Allactaginae
  - Allactaga
    - Allactaga balikunica
    - Allactaga bullata
    - Allactaga elater
    - Allactaga euphratica
    - Allactaga firouzi
    - Allactaga hotsoni
    - Allactaga major
    - Allactaga severtzovi
    - Allactaga sibirica
    - Allactaga tetradactyla
    - Allactaga vinogradovi
    - Allactodipus bobrinskii
  - Pygeretmus
- Подфамилија Paradipodinae
  - Paradipus
    - Paradipus ctenodactylus

Види још[уреди | уреди извор]

Поскакујући миш – сличан муридни глодар који је пореклом из Аустралије; пример паралелне еволуције
Скачући миш - рођак скочимиша који не живи у пустињи у породици Zapodidae, пореклом из Кине и Северне Америке
Кенгурски пацов и кенгурски миш – слични хетеромидни глодари пореклом из Северне Америке; пример конвергенције
Култар – торбар удаљеног сродства са сличним телом и бојом; још један пример конвергенције. Они користе четвороножну локомоцију, али њихове велике ваздушне фазе узрокују да се поистовећују са мишевима који скачу.
Pedetes - сличан педетидни глодар који потиче из јужне и источне Африке

Референце[уреди | уреди извор]

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж Burton, Maurice; Burton, Robert (1970). The International Wildlife Encyclopedia. Marshall Cavendish. стр. 1323. ISBN 978-0-7614-7266-7.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Swanson, Nicole (2007). Yahnke, Chris, ур. „Euchoreutes naso”. Animal Diversity Web. Приступљено 4. 1. 2012.
^ Moore, Talia Y.; Rivera, Alberto M.; Biewener, Andrew Austin (2017). „Vertical leaping mechanics of the Lesser Egyptian Jerboa reveal specialization for maneuverability rather than elastic energy storage”. Frontiers in Zoology. ISSN 1742-9994. doi:10.1186/s12983-017-0215-z.
^
Russo, Gabrielle A.; Kirk, E. Christopher (2013). „Foramen magnum position in bipedal mammals”. Journal of Human Evolution. 65 (5): 656—70. CiteSeerX 10.1.1.591.2458 . PMID 24055116. doi:10.1016/j.jhevol.2013.07.007.
- „Anthropologists confirm link between cranial anatomy and two-legged walking”. Phys.org. 27. 9. 2013.
^ Moore, T. Y.; Cooper, K. L.; Biewener, A. A.; Vasudevan, R. (2017). „Unpredictability of escape trajectory explains predator evasion ability and microhabitat preference of desert rodents”. Nature Communications. 8 (1): 440. Bibcode:2017NatCo...8..440M. PMC 5585173 . PMID 28874728. doi:10.1038/s41467-017-00373-2.
^ Feniuk, B. K.; Kazantzeva, J. M. (1937). „The Ecology of Dipus sagitta”. Journal of Mammalogy. 18 (4): 409. JSTOR 1374331. doi:10.2307/1374331 . „...Dipus sagitta is nocturnal and crepuscular in habits.”
^ Clayton, E. (2016). „Cardiocranius paradoxus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T3858A22202937. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T3858A22202937.en . Приступљено 12. 11. 2021.
^ Chiozza, F.; Kennerley, R. (2016). „Salpingotus crassicauda”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T19863A22201124. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-2.RLTS.T19863A22201124.en . Приступљено 11. 11. 2021.
^ Gerrie, R.; Kennerley, R. (2016). „Salpingotus heptneri”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T19864A115153707. Приступљено 24. 2. 2021.
^ Batsaikhan, N.; Avirmed, D.; Tinnin, D.; Smith, A.T. (2008). „Salpingotus kozlovi”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2008. Приступљено 23. 12. 2015. old-form url Database entry includes a brief justification of why this species is of least concern
^ Jordan, M. (2017). „Salpingotulus michaelis”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2017: e.T19866A22199469. doi:10.2305/IUCN.UK.2017-2.RLTS.T19866A22199469.en . Приступљено 11. 11. 2021.
^ Tsytsulina, K. (2008). „Salpingotus pallidus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2008. Приступљено 15. 3. 2009. old-form url Database entry includes a brief justification of why this species is of data deficient
^ Chelmala Srinivasulu, Bhargavi Srinivasulu. (2012). South Asian Mammals: Their Diversity, Distribution, and Status. Springer. стр. 145. ISBN 978-1-4614-3449-8.

Литература[уреди | уреди извор]

Holden, M.E.; Musser, G.G. (2005). „Family Dipodidae”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 871—893. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494.
Andrew T. Smith; Yan Xie (2008). A guide to the mammals of China. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09984-2.
Smith, Andrew T.; Xie, Yan (2013). Mammals of China. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-4688-7.
McKenna, M.C. and Bell, S.K. 1997. Classification of Mammals: Above the species level. New York: Columbia University Press, 631 pp. ISBN 978-0-231-11013-6
„Fossilworks: Pedetes”. fossilworks.org. Приступљено 17. 12. 2021.
Matthee, C. A.; Robinson, T. J. (1997). „Mitochondrial DNA phylogeography and comparative cytogenetics of the springhare, Pedetes capensis (Mammalia: Rodentia)”. Journal of Mammalian Evolution. 4 (1): 53—73. doi:10.1023/A:1027331727034.
Matthee, C. A.; Robinson, T. J. (1997). „Molecular phylogeny of the springhare, Pedetes capensis, based on mitochondrial DNA sequences”. Molecular Biology and Evolution. 14 (1): 20—29. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a025698 .
„TrilobitesMeet the Newest Member of the Fluorescent Mammal ClubThe springhare — whose coat glows a patchy pinkish-orange under UV light — joins the platypus and other mammals with this perplexing trait.By Cara Giaimo” (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-18.
Kingdon, Jonathan (2015). The Kingdon field guide to African mammals (Second изд.). London. ISBN 978-1-4729-2531-2. OCLC 907676449.
T.J. Roberts (2006). Field Guide To The Small Mammals of Pakistan. Oxford: Oxford University Press. стр. 162.
The Guinness Book of Records (на језику: енглески). Guinness. 1998. стр. 117. ISBN 9780851120706.
Holden, M. E.; Musser, G. G. (2005). „Family Dipodidae”. Ур.: D. E. Wilson; D. M. Reeder. Mammal Species of the World. A Taxonomic and Geographic Reference. Baltimore: Johns Hopkins University Press. стр. 871—893.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Long Eared Jerboa caught on film BBC - retrieved 10 December 2007
Taxonomy browser
Biodiversity Library

[Wildlife_Encyclopedia-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж Burton, Maurice; Burton, Robert (1970). The International Wildlife Encyclopedia. Marshall Cavendish. стр. 1323. ISBN 978-0-7614-7266-7.

[ADW-2] а ^б ^в ^г ^д Swanson, Nicole (2007). Yahnke, Chris, ур. „Euchoreutes naso”. Animal Diversity Web. Приступљено 4. 1. 2012.

[3] Moore, Talia Y.; Rivera, Alberto M.; Biewener, Andrew Austin (2017). „Vertical leaping mechanics of the Lesser Egyptian Jerboa reveal specialization for maneuverability rather than elastic energy storage”. Frontiers in Zoology. ISSN 1742-9994. doi:10.1186/s12983-017-0215-z.

[4] Russo, Gabrielle A.; Kirk, E. Christopher (2013). „Foramen magnum position in bipedal mammals”. Journal of Human Evolution. 65 (5): 656—70. CiteSeerX 10.1.1.591.2458 . PMID 24055116. doi:10.1016/j.jhevol.2013.07.007.
„Anthropologists confirm link between cranial anatomy and two-legged walking”. Phys.org. 27. 9. 2013.

[5] „Anthropologists confirm link between cranial anatomy and two-legged walking”. Phys.org. 27. 9. 2013.

[Moore2017-5] Moore, T. Y.; Cooper, K. L.; Biewener, A. A.; Vasudevan, R. (2017). „Unpredictability of escape trajectory explains predator evasion ability and microhabitat preference of desert rodents”. Nature Communications. 8 (1): 440. Bibcode:2017NatCo...8..440M. PMC 5585173 . PMID 28874728. doi:10.1038/s41467-017-00373-2.

[6] Feniuk, B. K.; Kazantzeva, J. M. (1937). „The Ecology of Dipus sagitta”. Journal of Mammalogy. 18 (4): 409. JSTOR 1374331. doi:10.2307/1374331 . „...Dipus sagitta is nocturnal and crepuscular in habits.”

[Cardiocranius_paradoxus-7] Clayton, E. (2016). „Cardiocranius paradoxus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T3858A22202937. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T3858A22202937.en . Приступљено 12. 11. 2021.

[Salpingotus_crassicauda-8] Chiozza, F.; Kennerley, R. (2016). „Salpingotus crassicauda”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T19863A22201124. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-2.RLTS.T19863A22201124.en . Приступљено 11. 11. 2021.

[Salpingotus_heptneri-9] Gerrie, R.; Kennerley, R. (2016). „Salpingotus heptneri”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T19864A115153707. Приступљено 24. 2. 2021.

[Salpingotus_kozlovi-10] Batsaikhan, N.; Avirmed, D.; Tinnin, D.; Smith, A.T. (2008). „Salpingotus kozlovi”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2008. Приступљено 23. 12. 2015. old-form url Database entry includes a brief justification of why this species is of least concern

[Salpingotulus_michaelis-11] Jordan, M. (2017). „Salpingotulus michaelis”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2017: e.T19866A22199469. doi:10.2305/IUCN.UK.2017-2.RLTS.T19866A22199469.en . Приступљено 11. 11. 2021.

[Salpingotus_pallidus-12] Tsytsulina, K. (2008). „Salpingotus pallidus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2008. Приступљено 15. 3. 2009. old-form url Database entry includes a brief justification of why this species is of data deficient

[13] Chelmala Srinivasulu, Bhargavi Srinivasulu. (2012). South Asian Mammals: Their Diversity, Distribution, and Status. Springer. стр. 145. ISBN 978-1-4614-3449-8.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]