Списак ликова у Саут Парку

С Википедије, слободне енциклопедије

Саут Парк

Саут Парк је америчка анимирана телевизијска серија креирана од стране Треја Паркера и Мета Стоуна за телевизијску мрежу Комеди сентрал. Прича прати четворицу дечака; Стена Марша, Кајла Брофловског, Ерика Картмана и Кенија Макормика и њихове бизарне авантуре у и око предела града Колорада.[1]

Стоун и Паркер позајмљују гласове већини мушких ликова у Саут Парку.[2][3][4] Мери Кеј Бергман давала је гласове већини женских ликова у серији све до своје смрти 1999.[5] Од тада, већину женских улога гласове су позајмљивали Елиза Шнајдер (1999–2003), Мона Маршал (2000 – данас) и Ејприл Стиварт (2003– присутни).

Главни ликови[уреди | уреди извор]

Стен Марш[уреди | уреди извор]

Стенли Рендал Вилијам "Стен" Марш један је од четири главна лика у емисији. Глас му позајмљује ко-креатор серије, Треј Паркер.[6][7] Први пут се појавио у филму Дух Божића и приказан је као "нормално, просечно, америчко дете".[8] Стен је ученик трећег, касније четвртог разреда основне школе.

Кајл Брофловски[уреди | уреди извор]

Кајл Матеј Брофловски је такође један од четири главна лика у емисији и глас му даје ко-творац серије Мет Стоун.[4] Своју премијеру имао је у кратком филму Дух Божића. Кајл често показује највиши морални стандард од свих дечака и обично се приказује као и најинтелигентнији.[9] Описивајући Кајла, Стоун наводи да су и он и лик "реакционарни" и подложни раздражљивости и нестрпљивости.[10] Кајл је врло препознатљив као јеврејско дете у емисији, и због тога се често осећа као "аутсајдер" међу другом децом.[10][11] Поред тога, његов портрет у овој улози често је само сатаричан, па је тиме и изазвао похвалу јевреских гледалаца.[3][12][13][14] У многим епизодама, Кајл размишља о етици веровања, моралним дилемама и спорним питањима. Често размишља о стварима које је научио и чуо током школског часа, па тиме учестало почиње својеврсн говор реченицом: „Знате, данас сам нешто научио...".[15][16]

Ерик Картман[уреди | уреди извор]

Ерик Теодор Картмен први пут се појављује у краткој емисији из 1992, "Исус против Фростија"[17], а глас му је давао, и данас даје, Паркер.[4] Картмен је приказан као агресиван, предрасудан и емоционално нестабилан клинац. Те особине значајно повећавају интензитет у каснијим сезонама, како се његов лик развија. Почиње испољавати психопатско и крајње манипулативно понашање. Ерик је приказан као веома интелигентан дечак, способан да успешно спроводи морално страшне задатке и пословне идеје. Међу главним дечјим ликовима серије, Картмен се издваја као "гојазно дете",[2] због кога је непрестано предмет вређања и исмевања.[18] Картман се често приказује као негативац чијим радњама се покреће главни заплет епизоде.[19] Осталу децу и разреднике отуђује Ериково безосећајно, расистичко, хомофобично, антисемитско, мизогинистичко, лењо, самоправедно и дивље несигурно понашање.[20][21][22][23][24] Картмен често прави антисемитске увреде усмерене према Јевреју Кајлу.[2][25] Такође стално исмева Кенија зато што је сиромашан.[26] Ерик посебно манипулише и злоставља Батерса Сточа те и приказује крајњи презир према хипијима.[27][28] Иако се сматра главним антагонистом серије, у више наврата је приказан као главни јунак епизоде.

Кени Мекормик[уреди | уреди извор]

Кенет Џејмс "Кени" Мекормик један је од главних ликова у емисији који је дебитовао у кратком филму 1992. године. Његов пригушени и неприметни говор резултат су ношења капуљаче и јакне која покрива уста. Глас му позајмљује Стоун.[4] Пријатељ је са Стеном и Кајлом, а истовремено успева да одржава пријатељство са Ериком Картменом[29] Кенија редовно деца задиркују како је сиромашан, нарочито Картмен.[26] Пре шесте сезоне, Кени је умирао у свакој епизоди, са пар изузетака.[note 1] Смрти су углавном биле језиве и приказиване су на комичан и апсурдан начин.[30] Његове смрти су обично пратили Стен и Кајл, вичући "О мој Боже! Убили су Кенија!"[31] и "Проклетници!".[32][33] У епизоди "Kenny Dies", Кени умире након што је развио терминалну мишићну болест.[34] Паркер и Стоун тврдили су да се Кени неће враћати у идућим епизодама, наводећи да су се уморили од константног умирања Кенија у свакој епизоди.[35] У већем делу 6. сезоне, његово место заузима Батерс.[36][37] Ипак, Кени се вратио из вишегодишњег одсуства у финалној епизоди шесте сезоне, "Red Sleigh Down" и од тада остаје главни карактер у емисији. Његов лик више не умире у свакој епизоди, иако је било пар изузетака.[38] Кенијев суперхеројски алтер его, Мистерион, први пут се појавио у епизоди тринаесте сезоне, "The Coon".[39][40]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ У изузетке се убрајају епизоде "Mr. Hankey, the Christmas Poo" и "Fat Camp". Такође, Кени, на први поглед, умире, али испада да је ипак жив, као, на пример, у "Rainforest Shmainforest" и дводелној епизоди "Do the Handicapped Go to Hell?" / "Probably".

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Eric Griffiths (21. 6. 2007). „Young offenders”. New Statesman. Архивирано из оригинала 06. 02. 2013. г. Приступљено 3. 5. 2009. 
  2. ^ а б в Jaime J. Weinman (12. 3. 2008). „South Park grows up”. Macleans.ca. Архивирано из оригинала 2. 8. 2009. г. Приступљено 30. 4. 2008. 
  3. ^ а б Virginia Heffernan (28. 4. 2004). „What? Morals in 'South Park'?”. The New York Times. Архивирано из оригинала 3. 8. 2009. г. Приступљено 8. 7. 2008. 
  4. ^ а б в г „FAQ: April 2002”. southparkstudios.com. 23. 4. 2002. Архивирано из оригинала 03. 08. 2009. г. Приступљено 19. 10. 2008. 
  5. ^ „South Park Cast and Crew on”. Tv.com. Архивирано из оригинала 07. 08. 2011. г. Приступљено 20. 1. 2010. 
  6. ^ Jeffrey Ressner and James Collins (23. 3. 1998). „Gross And Grosser”. Time. Архивирано из оригинала 21. 08. 2009. г. Приступљено 28. 4. 2009. 
  7. ^ „FAQ: April 2002”. southparkstudios.com. 23. 4. 2002. Архивирано из оригинала 03. 08. 2009. г. Приступљено 13. 10. 2008. 
  8. ^ „Stan Marsh”. South Park Studios. Архивирано из оригинала 18. 12. 2008. г. Приступљено 13. 1. 2009. 
  9. ^ Arp and Johnson, pp. 213-223
  10. ^ а б Raphael, Rebecca (22. 5. 1998). „Who is Andrew Philip Kyle?”. New Voices. Архивирано из оригинала 15. 8. 2012. г. Приступљено 4. 2. 2009. 
  11. ^ Terence Blacker (5. 1. 1999). „Crude, violent – but quite brilliant”. independent.co.uk. Приступљено 5. 5. 2009. 
  12. ^ Wills, Adam (10. 9. 2004). „Jesus vs. Kyle”. The Jewish Journal. Архивирано из оригинала 11. 06. 2011. г. Приступљено 2. 5. 2009. 
  13. ^ Melanie McFarland (2. 10. 2006). „Social satire keeps 'South Park' fans coming back for a gasp, and a laugh”. Seattle Post-Intelligencer. Приступљено 12. 5. 2009. 
  14. ^ Robert Bolton (23. 7. 1998). „The Media Report: South Park”. Australian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала 11. 3. 2005. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
  15. ^ Arp and Jacoby, pp. 58–65
  16. ^ "You know, I learned something today..."
  17. ^ "Jesus vs Frosty"
  18. ^ Asadullah, Ali. „Contemporary Cartoon Conjures Racist Past”. OnIslam. 
  19. ^ Rovner, Julie (5. 4. 2008). „Eric Cartman: America's Favorite Little $@#&*%”. NPR. Приступљено 25. 10. 2008. 
  20. ^ Arp and Miller, pp.177–188
  21. ^ Jonathan Groce (18. 4. 2003). „Entertainment and wartime make strange bedfellows”. The Johns Hopkins News-Letter. Приступљено 9. 5. 2009. [мртва веза]
  22. ^ Dennis Lim (29. 3. 1998). „Television: Lowbrow and proud of it”. independent.co.uk. Приступљено 9. 5. 2009. 
  23. ^ Jesse McKinley (10. 4. 2003). „Norman Lear Discovers Soul Mates in 'South Park'”. The New York Times. Приступљено 9. 5. 2009. 
  24. ^ Andrew Sullivan (13. 4. 2007). „South Park and Imus”. The Atlantic. Приступљено 9. 5. 2009. 
  25. ^ „"Tonsil Trouble" Review”. IGN. Приступљено 12. 10. 2009. 
  26. ^ а б Sylvia Rubin (26. 1. 1998). „TV 's Foul-Mouthed Funnies”. San Francisco Chronicle. Приступљено 3. 5. 2009. 
  27. ^ Brian C. Anderson (2003). „We’re Not Losing the Culture Wars Anymore”. Manhattan Institute. Архивирано из оригинала 18. 01. 2016. г. Приступљено 3. 5. 2009. 
  28. ^ „An interview with Matt Stone”. South Park Studios. Архивирано из оригинала 19. 12. 2008. г. Приступљено 16. 2. 2009. 
  29. ^ Wyatt Mason (17. 9. 2006). „My Satirical Self”. The New York Times. Приступљено 5. 5. 2009. 
  30. ^ Devin Leonard (27. 10. 2006). „'South Park' creators haven't lost their edge”. CNN. Приступљено 3. 5. 2009. 
  31. ^ "Oh my God! They killed Kenny!"
  32. ^ "You bastard(s)!"
  33. ^ Don Kaplan (8. 4. 2002). „South Park Won't Kill Kenny Anymore”. New York Post. Архивирано из оригинала 3. 6. 2010. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
  34. ^ „South Park’s Kenny R.I.P.”. Buzzle.com. 9. 4. 2002. Архивирано из оригинала 18. 1. 2013. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
  35. ^ Jaime J. Weinman (12. 3. 2008). „South Park grows up”. Macleans.ca. Архивирано из оригинала 19. 7. 2009. г. Приступљено 30. 4. 2009. 
  36. ^ Page 2 Staff (13. 3. 2002). „Matt Stone”. ESPN. Приступљено 5. 5. 2009. 
  37. ^ Alyson Brodsy and Mark Perlman-Price (20. 10. 2005). „A season without Kenny”. Indiana Daily Student. Архивирано из оригинала 18. 7. 2009. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
  38. ^ Semigram, Aly. "'South Park' tries to go for laughs with the Penn State scandal" Архивирано на сајту Wayback Machine (14. децембар 2014). Entertainment Weekly. November 17, 2011
  39. ^ Fickett, Travis (19. 3. 2009). „South Park: "The Coon" Review”. IGN. Приступљено 8. 11. 2010. 
  40. ^ Isler, Ramsey (4. 11. 2010). „South Park: "Mysterion Rises" Review. Mysterion is not so mysterious anymore.”. IGN. News Corporation. Приступљено 8. 11. 2010. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Списак_ликова_у_Саут_Парку&oldid=26173656”