Јевреји

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јевреји
Укупна популација
13.746.100–17.936.400[1]
Популација
Застава Израела Израел 6.042.000 [2][a]
Застава Сједињених Америчких Држава САД 5.425.000 (2011) [3] – 6,800.000[4]
Застава Француске Француска 480.000 [3]
Застава Канаде Канада 375.000 [3]
Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство 291.000 [3]
Застава Русије Русија 194.000 – преко 500.000[5] [3]
Застава Аргентине Аргентина 182.300 [3]
Застава Немачке Немачка 119.000 [3]
Застава Аустралије Аустралија 107.500 [3]
Застава Мађарске Мађарска 100.000 – 120.000 [6][7]
Застава Бразила Бразил 95.300 [3]
Застава Јужноафричке Републике Јужна Африка 70.800 [3]
Застава Украјине Украјина 67.000- 200.000[8] [3]
Застава Мексика Мексико 39,400 [3]
Застава Белгије Белгија 30,300 [3]
Холандија Холандија 30.000 [3]
Застава Италије Италија 28.400 [3]
Застава Турске Турска 26.000 [9]
Застава Чилеа Чиле 18.500 [3]
Застава Ирана Иран 8.756 [10]
Друге државе 250.200 [3]
Језици
Религија
јудаизам

Јевреји (Хебрејски: יְהוּדִים, Јехудим; Јидиш: ייִדן,Јидн) су семитска народна и верска заједница расута по целом свету. Потиче од историјских Израелићана из античког Блиског истока.[11][12]

Према јеврејској традицији, јеврејско порекло се прати до библијских патријарха као што су Аврам, Исак и Јаков, и библијских матријарха Саре, Ребеке, Леје и Рахиле, који су живели у Ханану око 18. века п. н. е. Даље према традицији, Јаков и његова породица су мигрирали у Стари Египат пошто их је тамо сам фараон лично позвао позвао да живе са Јосифом (који се уздигао до ранга фараоновог везира) у земљи Госен. Потомци патријарха су касније претворени у робље све до Егзодуса који је водио Мојсије, што се обично датира у 13. век п. н. е. Јевреји потичу углавном од племена Јуда и Шимон, и делимично од племена Бенјамин и Леви, који су заједно чинили античко Краљевство Јудеја (уз остатке Краљевства Израел (Самарија) који су мигрирали ка својим јужним суседима и ту асимиловани). Блиска група су Самарићани, који себе сматрају потомцима израелских племена Ефраим и Манаше, које је према Библији своје порекло воде од људи које је у Израел населило Новоасирско краљевство и неких коена (јеврејских свештеника) који су их научили да обожавају „рођеног Бога“.[13]

Јеврејска етничка припадност, националност и религија су јако повезане, пошто је јудаизам традиционална вера јеврејској народа[14] Преобраћеници у јудаизам обично имају исти статус у оквиру јеврејског етноса као и они који су рођени у оквиру њега. Главна струја јудаизма не подстиче преобраћивање, и оно се сматра тешким задатком, који се углавном примењује за случајеве мешовитих бракова.[15]

Данашња Држава Израел је основана као јеврејска национална држава и она себ тако дефинише у својим Основним законима. Израелски закон о повратку гарантује право држављанства сваком Јеврејину који га затражи. Израел је једина држава где су Јевреји већина становништва. Јевреји су имали политичку независност два пута у антици. Први од ова два периода је трајао од 1350. п. н. е.[16] до 586. п. н. е., и обухватао је периоде судија, уједињене монархије, и подељених монархија Израела (Самарије) и Јудеје, окончано уништењем Првог храма. Други период је био период Хесмонејског краљества који је трајао од 140. п. н. е. до 37. п. н. е. и период делимилне незавиности под Иродовцима од 37. п. н. е. до 6. н. е. Од уништења Другог храма 70. године, већина Јевреја је живела у дијаспори.[17] Као национална мањина у свакој држави у којој живе (осим у Израелу), Јевреји су кроз историју често доживели прогоне, због чега је њихова бројност и расподела је варирала током векова. По културној традицији и изговору класичног јеврејског језика деле се на две културне групе: Сефарде, јужноевропске Јевреје, односно потомке избеглица из Шпаније и Португалије крајем 15. века, и Ашкеназе, северне и средњоевропске (немачко-пољско-руске) Јевреје.

Број Јевреја на свету је доживео врхунац од 16,7 милиона пред Други светски рат,[18] али је 6 милиона Јевреја убијено у Холокаусту. Од тада њихов број је поново растао и њихов број се у 2012. процењивао на 13,75 милиона,[18] Према овом извештају, око 43% свих Јевреја живи у Израелу (6 милиона), а 39% у САД (5,3–6,8 милиона), док највећи део осталих живи у Европи (1,5 милиона) и Канади (0,4 милиона).[18] Тачан број Јевреја на свету је тешко проценити. Поред проблема са методологијама пописа, постоје халашке расправе око токо ко се сматра Јеврејином и секуларни, политички и други разлози који могу значајно утицати на овај број.[19]

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Јевреја
Мапа Ханана

Према јеврејској Библији, сви Израелићани потичу од Аврама, Исака и Јакова. Аврам је рођен у сумерском граду Ур Касдим, и преселио се са својом породицом у Ханан (који се често назива и Ерец Израел). Аристотел је веровао да су Јевреји дошли из Индије, где су били познати као Калани.[20] Генетске студије Јевреја показују да већина Јевреја на свету имају заједничко генетско порекло које потиче из Средњег истока, и да они највише заједничког са народима Плодног полумесеца.[21][22][23] Међутим, према археолошким изворима, израелитска култура није заузела ову област, већ је израсла из хананске културе.[24][25][26][27]

Библијска традиција[уреди]

Према подацима из Јеврејске Библије, Јевреји потичу од древних народа који су населили област Ханан између источне обале Средоземног мора и реке Јордан. Древни јеврејски текстови их описују као децу Израиљову, потомке заједнчких предака, међу којима су Аврам, његов син Исак и Исаков син Јаков. Они су прво живели у околини града Ура у Месопотамији; отуд их довео у Ханан патријарх Аврам. Религијски текстови наговештавају да су номадска путовања Јевреја сконцентрисала око Хеброна у првим вековима 2. миленијума п. н. е. Децу Израиљову су чинила дванаест племена, свако названо по једном од Јаковових дванаест синова: Рувен, Леви, Јехуда, Исахар, Симон, Зевулон, Дан, Јосиф, Нафтали, Гад, Асер и Бенјамин.

Религијски текстови говоре причу о Јакову и његових дванаест синова, који су напустили Ханан након велике глади и населили се у област Госен у северном Египту, по наговору Јакововог сина Јосифа који је постао фараонов везир. Док су били у Египту за њихове потомке се говори да их египатски фараон претворио у робље, иако нема независних доказа да се ово икада десило. Даље према легенди, након 400 година ропства, Јехова, бог Израела, је послао пророка Мојсија из племена Леви да извуче Израелићане из окова. Према Библији, Јевреји су напустили Египат захваљујући бројним чудима (легенда позната као Егзодус) и предвођени патријарсима (Мојсије, Арон, Исус Навин) лутали дуго по Синајском полуострву и Арапској пустињи, затим освојили своју домовину Ханан и поделили се међу својих 12 племена.

Међутим, археологија показује сасвим другачију причу о пореклу Јевреја, по коме они нису морали да напуштају Левант. Археолошки докази који показују да је колевка Израела Ханан, а не Египат, су многобројни и не остављају места за библијске догађаје.[28]

Услед честих ратова са староседеоцима Јевреји су прво бирали судије, којим су поверавали команду над војском; касније су се ујединили и почели да бирају цареве; уједињеном јевр. државом владали су Саул, Давид, и Соломон. За њихове владавине Јевреји су коначно потукли старе хананске народе и најопасније непријатеље Филистејце и проширили државу на југ до Црвеног мора, а на север до реке Еуфрат.

Стари век[уреди]

После Соломонове смрти јеврејска држава поделила се на 2 дела: Израиљ с престоницом у Самарији, и Јудеју с престоницом у Јерусалиму. Самарију је уништио асирски краљ Саргон II (722. п. н. е.). Десет племена која су живјела у сјеверном израелском Краљевству, нестало је. Поражени од асирског краља Схалманесера В., они су одведени у горњу Месопотамију и Медеју, данашња Сирија и Ирак. Десет племена никада се није вратило. Они ће се, по вјеровању, једнога дана вратити у Свету земљу, али не док не пређу страшну ријеку Самбаyтон којом ће их Бог заштитити. Јудеју је заузео вавилонски краљ Набукодоносор II (587. п. н. е.) и одвео Јевреје у Вавилонско ропство; из ропства их пустио персијски краљ Кир Велики, али је целу Палестину претворио у персијску сатрапију.

После тога Јевреји су били под влашћу Персијанаца, Александра Великог, Селеукида, Египћана и Римљана (од 63. п. н. е.).

Средином 1. века дигли су побуну коју угушио римски цар Тит; услед нове побуне (130—135), коју предводио Бар-Кохба, римски цар Хадријан опустошио је земљу, подигао Јупитеров храм уместо Јахвеовог храма и забранио приступ у Јерусалим Јеврејима, који су онда расељени по свим римским провинцијама.

Средњи век[уреди]

У 5. веку распада се Римско царство, али Јевреји не успевају услед бурних историјских прилика вратити се у Палестину. Већина Јевреја налази се у то доба у западној Европи, па зато од тада европски Јевреји преузимају вођство међу Јеврејима све до средине 20. века.

У средњем веку најтолерантнији према Јеврејима били су Арапи. Доласком Арапа у Шпанију (711) настао је за Јевреје политички и културни препород, нарочито од 10. до 12. века. Почев од 12. века, јачањем утицаја Римокатоличке цркве, погоршава се положај шпанских Јевреја, а са протеривањем Арапа са Пиринејског полуострва (пад Гранаде 1452) и завођењем инквизиције (1480) њихов положај постаје неодржив. Бежећи из Шпаније и Португалије, Јевреји налазе уточиште у Османском царству и у земљама под турском утицајном сфером. Ова грана Јевреја добиће назив Сефарди (хебр. Шпанци).

Карло Велики је позвао медитеранске Јевреје да населе немачке територије (око 800), па је дошло до сталног насељавања. Ова грана Јевреја добиће назив Ашкенази (хебр. Немци).

У средњовековној Европи нетрепељивост према Јеврејима била је велика. Јевреји су били омрзнути међу већинским хришћанским становништвом због посебне вере и културе. Како је Римокатоличка црква забрањивала хришћанима давање зајмова под камату, Јевреји тако постају једини позајмљивачи новца, што их још додатно омражава међу становништвом.

Нови век[уреди]

Изолација Јевреја постаје нарочито тешка у доба реформације и католичке реакције, када је папа Павле IV прописао 1555. булу да Јевреји у Папској држави морају становати у гету, тј. у одељеним деловима градова.[29] Све до половине 18. века културни и политички положај Јевреја не разликује се много од онога у средњем веку. У католичким земљама Јевреји живе у гетима под будном паском инквизиције.

Ашкенази се постепено померају на исток прелазећи у Пољску, поготово након Лутерових настојања да протера Јевреје из немачких држава. До 1600. Пољска је постала место најмасовнијег јеврејског насељавања. И Ашкенази и Сефарди у ово време се баве трговином, будући да нису могли поседовати земљу; а временом настаје међу Ашкеназима јеврејска буржоазија (махом банкари).

Француском револуцијом почиње нови период у историји Јевреја. Године 1791. француски Јевреји су изједначени у грађанским правима са осталим грађанима. Од тада Јевреји се боре за слободу вероисповести и грађанску равноправност.

Током 19. века Јевреји ће изборити грађанску равноправност у свим европским земљама осим у Португалији (тек 1910) и Руској Империји.

Деобама Пољске у другој половини 18. века, велики број пољских Јевреја налази се у границама Русије. Тако се до погрома, крајем 19. века, унутар граница Русије налазило две трећине европских Јевреја, тј. око 5.000,000. Погроми Јевреја дешавали су се у Русији 1881—1882, 1891, 1906—1907. Они су проузроковали јаче емигрирање Јевреја у САД, Палестину и Аргентину. Усељавање у Америку из Европе појачавало се после сваког већег прогона у Европи. У САД Јевреји уживају веће слободе него у Европи, и то им доцније омогућава да у привреди, јавном и културном животу САД играју значајну улогу. У Великој Британији почетком 20. века Јевреји такође стичу знатан утицај.

20. век[уреди]

Јеврејска деца са својим учитељем у Самарканду. Фотографија Прокудин-Горскога са почетка 20. века.

Пред крај Првог светског рата (1917) Јеврејима је гарантовала Велика Британија, на основу минималног ционистичког програма, Балфоровом декларацијом оснивање јеврејског националног завичаја у Палестини, а Друштво народа је то 1922. године потврдило унутар британске мандатне области.

На основу расног антисемитизма, који је између два светска рата у Немачкој озакоњен Нирнбершким законима, Хитлер и врхови НСДАП-а после избијања Другог светског рата доносе план о биолошком уништењу Јевреја и других „инфериорних раса”. Тај план спроводио се у неколико фаза на територији читаве окупиране Европе.

Убијено је око шест милиона Јевреја. Масовно страдање јеврејског народа од стране Хитлерове Немачке названо је холокаустом.

Године 1948. основана је на већем делу британског мандатског подручја у Палестини држава Израел, у коју се уселило неколико стотина хиљада Јевреја из свих крајева света. Усељавање је било праћено крвавим сукобима између Јевреја и Арапа. До данас, упркос многим мировним иницијативама и преговорима, није дошло до трајног мира између Јевреја и Арапа.

Религија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Јудаизам

Корени јеврејске религије или јудаизма потичу још из номадског периода, када су Јевреји обожавали разне природне појаве. Већ тада један од главних јеврејских богова био је Јахве, бог ветра, олује и ватре. Доцније, Мојсијевим нормирањем јеврејска вера постаје изразито монотеистичка.

Основе вере садржане су у Тори. Јахве је постао једини јеврејски бог, који је у исто време заштитник народа. Јевреји су изабрани народ, носилац идеје о спаситељу света (месија) који ће доћи из јеврејског народа. Одлике вере су: строг морал заснован на Десет божјих заповести, приношење животињских жртава, теократија, строг формализам. Верски центар је јерусалимски храм у коме се једино могу вршити богослужења.

Након уништења јерусалимског храма престаје богослужење, а верски центри постају синагоге. Улогу свештенства преузимају рабини а верски обреди састоје се из молитава и читања Торе. Поред Торе, велику важност има Талмудсредњовековна збирка расправа које су водили рабини о јеврејском праву, етици, обичајима и историји.

Писмо[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хебрејско писмо

Хебрејски алфабет је писмо од 22 слова којим се пише хебрејски језик. Широко је распрострањен и међу јеврејском дијаспором, тако да се још неколико језика, као што су јидиш и ладино, пише овим писмом. Пише се здесна улево. Испрва су сва јеврејска слова консонантска, а вокални знакове су увели рабини у 8. веку.

Старојеврејско писмо није идентично са данашњим. Оно води порекло од месопотамског клинастог писма. Најстарији писани су старојеврејским писмом потичу између 11. и 10. века п. н. е.

Језик[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хебрејски језик

Хебрејски језик (иврит) је семитски језик којим говори око 6 милиона људи, углавном у Израелу где је службени језик.

До 20. века хебрејски језик је био мртав језик. Стварањем државе Израел 1948. године долази до ускрснућа хебрејског језика. Данас под хебрејским језиком или ивритом подразумевамо онај који је настао радом јеврејских лингвиста, који су настојали да поново уведу у живот старојеврејске и арамејске речи где год је могуће, чувајући старе форме у граматичком и синтактичком погледу, уводећи нове форме и нове речи само када је то било неизбежно. Изговор иврита је сефардски изговор старојеврејског писма.

Књижевност[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Јеврејска књижевност

Јеврејска књижевност обухвата време од 3000 година, писана на хебрејском и језицима народа под чијом су влашћу и утицајем Јевреји живели.

Најстарији и најважнији споменик јеврејске књижевности је Библија. Настала је столећима, тек у 8. веку п. н. е. добија завршни облик. Библија садржи многе легенде, историјске податке, филозофске, морално-религиозне погледе, побожне (псалми), па чак и љубавне песме („Песма над песмама”), па отуда представља важан извор за проучавање античке јеврејске историје.

У хеленистичком периоду хебрејски језик постаје мртав језик, а Јевреји стварају махом на грчком језику. У том периоду настаје „Септуагинта”, колективно дело које представља превод хебрејске Библије на грчки језик. У јеврејску књижевност могу се сврстати и дела јеврејских филозофа и историчара; Филона из Александрије и историјска дела Јосифа Флавија, будући да су она изворно писана на грчком језику. Оба дела су важан извор за познавање историје Јевреја из хеленистичког периода.

У касној антици и раном средњем веку најважније дело јеврејске књижевности је Талмуд, а значајна је и верска поезија која је нарочито негована до 8. века.

Класично доба јеврејске књижевности, звано и „Златним добом” је средњовековна јеврејска литература (10-12. в.). У вези с арапском културом развили су се до завидне висине сви облици литерарног стварања. Највећи песници су Габирол, Моше ибн Езра и Јехуда Халеви, а најзначајнији писац је Моше бен Мајмон (Мајмонидес).

За касни средњи век и рани нови век значајна су дела која стварају коментатори Талмуда Јозеф Каро, Менасе бен Израел (16. врк) и др.

Новојеврејска књижевност почиње с европским рационализмом.

Ликовна уметност[уреди]

Јевреји у Србији[уреди]

Споменик јеврејским жртвама нацистичког геноцида у Београду


Табла са споменика јеврејским жртвама у Београду

Јевреји у свету[уреди]

Увек присутне асимилацијске тенденције у локално друштво, те двојност самих Јевреја као верске и народне заједнице, доводе до опречних процена о укупном броју Јевреја. Према једној статистици они чине око 0,2% светског становништва - 13 милиона, а према другој широм света живи око 15 милиона Јевреја.

Држава јеврејско становништво
САД 5.671.000
Израел (1) 5.300.000
Европа < 2.000.000
Француска 600.000
ЗНД-државе (2) 400.000
тиме Русија (2) 230.000
тиме Украјина (3) 105.000
Велика Британија (3) 267.000
Немачка (4) 108.000
Турска (3) 30.000
Италија 30.000
Канада 371.000
Аргентина 250.000
Бразил 130.000
Јужна Африка 106.000
Аустралија 100.000
Азија (без Израела, Русије и Турске) 50.000
Мексико 45.000-50.000
Иран 20.405
укупно око 14.000.000

Примедбе:

1 око 76% становништва Израела
2 подручје бившег Совјетског Савеза; руски попис из 2002, друге процене говоре од преко 1 Мио
3 попис 2001
4 немачки статистички завод из 2006, за 2005

По попису у Републици Србији из 2002. године, у Србији живе 1.158 Јевреја. Друге процене говоре од око 3.000 Јевреја у Србији.

Генетичко порекло Јевреја[уреди]

Велик развој модерне популационе генетике током 90-их година 20. века, као и велико интересовање за порекло Јевреја, резултовао је спровођењем великог броја генетичких студија јеврејског становништва раштрканог по целом свету. Ове студије омогућиле су разјашњавање историјских недоумица, али и тенденциозних антисемититских тврдњи о пореклу Јевреја. Студије популационе генетике показале су да јеврејски народ највећим делом (ашкенаски Јевреји, сефардски Јевреји, Јевреји који су током дијаспоре живели у блискоисточним земљама и земљама северне Африке, тзв. Мизрахи Јевреји, воде порекло од древног блискоисточног израелског становништва[30] Генетичка студија линије мушког порекла, Y-ДНК, која се наслеђује по очинској линији, спроведена током 2000. године од стране велике групе међународних стручњака и обљављена у издању америчке националне академије наука, показала је да јеврејске заједнице у Европи, Северној Африци, Блиском истоку и Америци имају заједничко блискоисточно генетичко порекло. Студија је обухватила 1329 особа из 29 различитих држава[31] Друга велика студија објављена исте године, утврдила је да око 70% јеврејског становништва у Израелу води директно генетичко порекло од староседелачког становништва, које је хиљадама година живело на том простору.[32] Студије мајчинске митохондријалне ДНК, спроведене током 2006. године од стране Бехара и сарадника, показале су да ашкенаски Јевреји воде порекло од 150 блискоисточних жена.[33] Белика трансгеномска студија аутосомалне ДНК спроведена под покровитељством њујоршког колеџа „Алберт Ајнштајн“ током 2010. године, искључила је било какву значајну генетичку контрибуцију туркијског хазарског народа у формирању данашњих ашкенаских Јевреја, (што је често потенцирано у антисемитским круговима) и слично претходним генетичким студијама потврдила заједничко блискоисточно порекло Јевреја.[34] Иако је преласка у Јудаизам кроз векове било, с обзиром на верска ограничења било их је мало, те је у оквиру генетичке студије Бехара и сарадника 2004. године, укупни генетички инпут европске популације у формирању ашкенаске јеврејске заједнице израчунат на 12,8%[35].

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Овај број на обухвата 300.000 израелских Јевреја који се не сматрају Јеврејима по халаси

Референце[уреди]

  1. ^ Грешка цитирања Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом population_of_Jews.; $2
  2. ^ „Israel's population crosses 8 million mark“. Ynetnews. 14. 4. 2013. Приступљено 14. 4. 2013.. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ DellaPergola, Sergio (November 2, 2012). „World Jewish популација, 2012“. In Dashefsky, Arnold; Sheskin, Ira (PDF). Current Jewish Population Reports. Storrs, Connecticut: North American Jewish Data Bank Приступљено 21. 9. 2013.. 
  4. ^ Грешка цитирања Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом american-jewish-population.; $2
  5. ^ DellaPergola, Sergio (November 2, 2012). „World Jewish популација, 2012“. North American Jewish Data Bank Приступљено 21. 7. 2013.. 
  6. ^ „Hungary“. World Jewish Congress Приступљено 9. 8. 2014.. 
  7. ^ ADL Says Strong Showing For Anti-Semitic Party In Hungarian Elections 'A Vote For Hate'. Anti-Defamation League. Retrieved 2014-08-09.
  8. ^ Aliyah from Ukraine Spikes, By AFP and Arutz Sheva, First Publish: 5/4/2014
  9. ^ Turkish - Jewish Friendship Over 500 Years
  10. ^ „Jewish woman brutally murdered in Iran over property dispute“. The Times of Israel. November 28, 2012 Приступљено Aug 16, 2014. „A government census published earlier this year indicated there were a mere 8,756 Jews left in Iran.“  See Persian Jews#Iran.
  11. ^ Tubb (1998), стр. 13–14.
  12. ^ Schama 2014
  13. ^ Knoppers, Gary N. (2013). Jews and Samaritans: The Origins and History of Their Early Relations. Oxford University Press. стр. 127–. ISBN 978-0-19-532954-4. 
  14. ^ Palmer, Edward Henry (14. 10. 2002.) [First published 1874]. A History of the Jewish Nation: From the Earliest Times to the Present Day. Gorgias Press. ISBN 978-1-931956-69-7. OCLC 51578088 Приступљено 2. 4. 2012.. Lay summary. 
  15. ^ „Paul Golin: The Complicated Relationship Between Intermarriage and Jewish Conversion“. Huffingtonpost.com Приступљено 2. 10. 2013.. 
  16. ^ Golden 2009
  17. ^ Johnson (1987), стр. 82.
  18. ^ а б в „The Jewish Population of the World (2010)“. Jewish Virtual Library. 
  19. ^ Pfeffer, Anshel (12. 9. 2007.). „Jewish Agency: 13.2 million Jews worldwide on eve of Rosh Hashanah, 5768“. Haaretz. Archived from the original on 19. 3. 2009. Приступљено 24. 1. 2009.. 
  20. ^ Josephus, Flavius. Contra Apionem, I.176-183. Retrieved 6/16/2012 from http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=J.+Ap.+1.176&fromdoc=Perseus%3Atext%3A1999.01.0215.
  21. ^ Diamond, Jared (1993). „Who are the Jews?“ Приступљено November 8, 2010.  Natural History 102:11 (November 1993): 12-19.
  22. ^ „Jewish and Middle Eastern non-Jewish populations share a common pool of Y-chromosome biallelic haplotypes“ Приступљено 11. 10. 2012.. 
  23. ^ Wade, Nicholas (9. 5. 2000.). „Y Chromosome Bears Witness to Story of the Jewish Diaspora“. The New York Times Приступљено 10. 10. 2012.. 
  24. ^ Tubb (1998), стр. 13-14.
  25. ^ Evans (1989), стр. 43.
  26. ^ Smith, Mark S. (2002). The Early History of God: Yahweh and the Other Deities in Ancient Israel. Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 6-7. ISBN 978-0-8028-3972-5. 
  27. ^ Rendsberg, Gary (2008). Greenspahn, Frederick E.. ed. The Hebrew Bible: New Insights and Scholarship. NYU Press. стр. 3-5. ISBN 978-0-8147-3187-1. 
  28. ^ Dever, William G. (2002). What Did the Biblical Writers Know and When Did They Know It?. Wm. B. Eerdmans Publishing Company. стр. 99. ISBN 978-0-8028-2126-3. 
  29. ^ Crowe, David. The Holocaust: Roots, History, and Aftermath. Westview Press. стр. 36–. ISBN 0-7867-3242-3. 
  30. ^ Y Chromosome Bears Witness to Story of the Jewish Diaspora - New York Times, Приступљено 28. 3. 2013.
  31. ^ Jewish and Middle Eastern non-Jewish populations share a common pool of Y-chromosome biallelic haplotypes, Приступљено 28. 3. 2013.
  32. ^ High-resolution Y chromosome haplotypes of Israeli and Palestinian Arabs reveal geographic substructure and substantial overlap with haplotypes of Jews - Springer, Приступљено 28. 3. 2013.
  33. ^ USA. „The Matrilineal Ancestry of Ashkenazi Jewry: Portrait of a Recent Founder Event“. Ncbi.nlm.nih.gov Приступљено 31. 5. 2013.. 
  34. ^ USA. „Abraham's Children in the Genome Era: Major Jewish Diaspora Populations Comprise Distinct Genetic Clusters with Shared Middle Eastern Ancestry“. Ncbi.nlm.nih.gov Приступљено 31. 5. 2013.. 
  35. ^ http://www.familytreedna.com/pdf/Behar_contrasting.pdf

Литература[уреди]

Даље читање[уреди]

Спољашње везе[уреди]