Супернова нестабилних парова

С Википедије, слободне енциклопедије
На овој илустрацији је појашњен процес који се одвија током експлозије супернове нестабилних парова. Када је маса звезде веома велика, гама зраци произведени у њеном језгру могу постати толико енергетични да се у одређеном тренутку део те енергије потроши на стварање парова честица и античестица. Ово узрокује пад притиска унутар звезде, и тада огормна гравитација преовладава и долази до делимичног урушавања звезде. Након тога долази до незаустављиве термонуклеарне реакције, а касније и огромне експлозије, након које се сва материја звезде избацује у околни свемир.

Супернова нестабилних парова (енгл. pair-instability supernova) настаје када стварање парова, стварање слободних електрона и позитрона у сударима између атомских језгара и енергичних гама зрака, смањује термални притисак унутар језгра супермасивне звезде (хиперџина). Овај пад притиска у језгру прво узрокује делимично урушавање, а затим и значајно убрзање сагоревања које прераста у незаустављиву термонукеларну експлозију која у потпуности разара звезду, и након те експлозије не остаје чан ни остатак црне рупе.[1] Супернова нестабилних парова настаје само код звезда чије се масе крећу од 130 до 250 сунчевих маса и ниске до умерене металности (звезда поседује највише водоника и хелијума, док осталих елемената скоро и да нема). За објекте SN 2006gy, SN 2007bi,[2] SN 2213-1745 и SN 1000+0216[3], који су откривени релативно скоро, се сматра да су били супернове нестабилних парова.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Супернова нестабилних парова на Викимедијиној остави.
  1. ^ Fraley, Gary S. (1968). „Supernovae Explosions Induced by Pair-Production Instability”. Astrophysics and Space Science. 2 (1): 96—114. Bibcode:1968Ap&SS...2...96F. doi:10.1007/BF00651498. 
  2. ^ Gal-Yam, A.; Mazzali, P.; Ofek, E. O. (3. 12. 2009), „Supernova 2007bi as a pair-instability explosion”, Nature, 462: 624—627, Bibcode:2009Natur.462..624G, PMID 19956255, arXiv:1001.1156 Слободан приступ, doi:10.1038/nature08579 
  3. ^ Cooke, J.; Sullivan, M.; Gal-Yam, A.; Barton, E. J.; Carlberg, R. G.; Ryan-Weber, E. V.; Horst, C.; Omori, Y.; Díaz, C. G. (2012). „Superluminous supernovae at redshifts of 2.05 and 3.90”. Nature. 491 (7423): 228—231. PMID 23123848. doi:10.1038/nature11521. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Супернова_нестабилних_парова&oldid=27019521”