Античестица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Парови честица-античестица: 1. електрон-позитрон, 2. протон-антипротон, 3. неутрон-антинеутрон

У физици честица, свака честица има своју античестицу. Античестице има исту масу као и честица, али има обрнуто наелектрисање. Изузетак су честице без масе, бозони, у које спада на пример фотон. Занимљиво је, да чак и електрично неутралне честице, на пример неутрон, нису идентичне са својом античестицом. У наведеном примеру, неутрон је изграђен од кваркова, док је антинеутрон изграђен од антикваркова.

Честица и античестица могу да униште једна другу уколико се налазе у одговарајућем квантном стању. Могу се произвети у разним процесима. Ови процеси данас се користе у акцелераторима честица, у циљу стварања нових честица и тестирању теорије физике честица.

Процеси са високом енергијом природно могу да произведу античестицу. Античестице се могу видету у космичком зрачењу, као и у одређеним нуклеарним реакцијама.

Експеримент[уреди]

Године 1932., убрзо након појаве позитрона (Пол Дирак), Карл Д. Андерсон је пронашао ове честице у сударима, у космичком зрачењу . Пронађене су помоћу Вилсонове камере тј. детектора. У овом детектору честица дошло је до померања електрона или позитрона, притом се визуелно може видети путања којом се крећу. Када се у детектор уведе магнетско поље, долази до специфичног кретања сваке честице, у управо по тој путањи се препознаје о којој честици је реч. У случају електрона и позитрона, дошло је до закривљења путање, али у обрнутом смеру од смера којим би се електрон кретао. Тако је откривен позитрон тј. електронова античестица. Антипротон и антинеутрон је пронашао Емилио Сегре и Овен Чамберлејн 1955. године на Баркли универзитету у Калифорнији.

Од тада, многе античестице се користе у акцелераторима честица за велике експерименте. Послењих година ова грана физике је веома напредовала у истраживању и детековању скоро свих постојећих античестица.

Спољашње везе[уреди]