Трабант

Из Википедије, слободне енциклопедије
Трабант
Trabant 601 Mulhouse FRA 001.JPG
Трабант 601 лимузина
Произвођач нем. VEB Sachsenring Automobilwerke Cwikau
Познат као Траби
Производња 1957 - 1991
Модели П50 (Трабант 500), Трабант 600, Трабант 601, Трабант 1.1
Класа A - мали градски ауто
Каросерија лимузина, караван, кабриолет
Мотор двотактни
линијски са 2 цилиндра
600 cm3
Степен преноса 4 степена (мануелни)
Међуосовинско
растојање
2020 mm
Дужина 3555 – 3560 mm
Ширина 1504 – 1510 mm
Висина 1437 – 1467 mm
Тежина 620 - 660 kg
Хронологија модела
AWZ P70  link= AWZ P70 AWZ P70

Трабант је аутомобил који је производила бивша источнонемачка фабрика аутомобила нем. VEB Sachsenring Automobilwerke Cwikau из Цвикауа, у Саксонији. Био је најчешће возило у Источној Немачкој, а масовно је извожен у земље комунистичког блока, али и ван њега. У време увођења у производњу, главне предности су му биле солидан простор за смештај четири одрасле особе и пртљаг у компактној, лакој и издржљивој каросерији, брзина и трајност.

Током више од тридесет година производње, аутомобил је претпрео ситне, углавном козметичке измене, па је у односу на већину модела свог времена постао застарео и неефикасан. Двотактни мотор није имао довољну снагу да одговори захтевима времена и производио је претеране количине издувних гасова.

Ипак, у условима недовољне понуде путничких возила и овакав аутомобил је био веома пожељна имовина у земљама СЕВ-а, а они којима је одобрена куповина „трабанта” су након уплате чекали и по више година на испоруку. Зато се „трабант“ често наводи као пример недостатака планске економије и централизованог планирања.

Модел је био у производњи, без значајнијих промена скоро 30 година, и за то време је произведено 3.096.099 комада. [1] Часопис “Тајм” је уврстио „трабант“ у свој списак 50 најгорих икада направљених аутомобила [2], што је можда тачно са аспекта критичара са запада, али не узима у обзир реалност Источне Европе у време када је овај аутомобил био актуелан. Поред својих очигледних недостатака, „трабант“ је био једноставан и јефтин за производњу и одржавање, а за услове источноевропске производње тог времена и веома квалитно направљен. Важио је за свестрано и поуздано возило. Може се видети на путевима и дан данас, двадесет година након престанка производње.

Карактеристике[уреди]

Ако би се могао употребити један израз који дефинише „трабант“, онда је то једноставност. Његов двоцилиндрични двотактни мотор алуминијумског блока је био ваздушно хлађен, није поседовао бензинску пумпу ни разводник паљења. Постављен је попречно, истовремно носи и предњи трап и конзолно је учвршћен за каросерију. Сходно томе, аутомобил није у стању да стоји на предњим точковима ако му се извади мотор. Мењачка кутија се налази испред њега, а брзине се мењају помоћу шипке бирача, налик оној на „реноу 4“. Како нема бензинску пумпу, резервоар за гориво је смештен изнад мотора, одакле се бензин слива природним падом, што знатно поједностављује систем, али представља и ризик од избијања пожара. Грејање кабине је решено преко издувног система. Ово омогућава да систем веома брзо загреје возило након покретања, али потенцијално може бити врло опасно, јер је чест случај да се услед дотрајалости издувног система отровни гасови нађу у кабини.

Самоносећа каросерија се састоји од потконструкције, израђене пресовањем и тачкастим заваривањем лимова, која чини целину са подом возила и пластичних спољних елемената, израђених од „дуропласта“, пластичне масе сродне бакелиту, која се добија од смола ојачаних вуненим или памучним влакнима. Дуропласт је изузетно отпоран на временске утицаје и корозију, али приликом сагоревања ствара отровне гасове. Главни извор памучних влакана је био отпад индустрије текстила из Совјетског Савеза, а фенолске смоле су биле нуспроизвод источнонемачке индустрије боја, што је чинило „трабант“ првим аутомобилом са каросеријом од рециклираних материјала.[3] На испитивањима на судар, „трабант“ се показао знатно боље од неких савремених аутомобила са запада.[4][5][6] Супротно урбаном миту о свињама које радо једу каросерију „трабанта“ искориштеном у филму „Црна мачка бели мачор“, фенолске смоле чине дуропласт отровним, па није вероватно да би га животиње јеле.

„Трабант“ је у сваком погледу скроман и једноставан аутомобил, али су обе особине у условима некадашње Источне Европе пре биле предност него мана. Недостатак система за хлађење, система подмазивања, разводника паљења и пумпе за гориво је значио само мањи број делова који се евентуално могу покварити. Пластична каросерија није била подложна корозији и није је било могуће улубити. У случају ломљења, елементи каросерије су се веома лако мењали. Власници су могли лако и без посебног предзнања сами да отклањају кварове, па чак и оне компликованије, а делови су били јефтини и лако доступни.

Посебан куриозитет представљају чињенице да је просечан животни век „трабанта“ био невероватних 28 година [3] и да је очуван полован „трабант“ често коштао више него нов, јер је на испоруку новог требало чекати и по неколико година.

Референце[уреди]

  1. ^ http://www.trabant.ca/
  2. ^ „Педесет најгорих аутомобила свих времена“. Time. 7. 9. 2007.. 
  3. ^ а б „Scientific American Frontiers:Previous Shows:Transcripts:Special From Germany“. PBS Приступљено 2. 12. 2010.. 
  4. ^ „Sachsenring Trabant“. Home.clara.net Приступљено 2. 12. 2010.. 
  5. ^ „TrabiRent“. TrabiRent Приступљено 2. 12. 2010.. 
  6. ^ „Trabant Crashtest die wahrheit“. Youtube.com. 13. 9. 2009.. 

Спољашње везе[уреди]