Немачка

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Њемачка)


Координате: 47°-55° СГШ, 6°-15° ИГД

Савезна Република Немачка
Bundesrepublik Deutschland
Застава Немачке Грб Немачке
Застава Грб
крилатица: Јединство и правда и слобода
(нем.
Einigkeit und Recht und Freiheit)
Химна
Das Lied der Deutschen
Положај Немачке
Главни град Coat of arms of Berlin.svg Берлин
52°31′N 13°24′E
Службени језик немачки[1]
Облик државе Савезна република
 — Председник Јоахим Гаук
 — Канцеларка Ангела Меркел
Стварање и Независност  
 — Свето римско царство 2. фебруара 962
 — Немачко царство 18. јануара 1871
 — Федерлана република 23. маја 1949
 — Уједињење Немачке 3. октобра 1990
Површина  
 — укупно 357.111,91 km² (61)
 — вода (%) 2.416
Становништво  
 — 2013. 80,716,000 [2] (14)
 — густина 229/km² (35)
БДП (ПКМ) 2007 приближно
 — укупно $2.940 билиона (3)
 — по глави становника $36.033 (19)
ИХР (2013) 0.920 (9) — веома висок
Валута Евро1 (EUR)
Временска зона UTC +1, +2 (CET, CEST)
Интернет домен .de2
Позивни број +49
1 = До 2002. Немачка марка;

2 = Домен .eu се користи, подељено је са другим држава чланице европске уније.

Немачка (или Њемачка), званично Савезна Република Немачка (нем. Bundesrepublik Deutschland) је једна од највећих индустријских сила света, смештена у централном делу Европе. Геополитички припада западној Европи [3]. На северу излази на Северно и Балтичко море где се и граничи са Данском. На истоку се граничи са Пољском и Чешком Републиком, на југу са Аустријом и Швајцарском, а на западу са Француском, Луксембургом, Белгијом и Холандијом. Површина Немачке износи 357.104 km², а са преко 82 милиона становника је најнасељенија држава-чланица Европске уније, а друга по величини територије. По броју имиграната Немачка је трећа држава на свету. [4]

Античка област Германија, коју је насељавало неколико германских племена, је била позната и документована пре 100. године. Од 10. века, територије насељене Немцима су чиниле централни део Светог римског царства које је трајало до 1806. године. Током тог периода, северне области Немачке су постале центар протестантске реформације. Као модерна држава, Немачка је први пут уједињена након Француско-пруског рата 1871. године. Након Другог светског рата, Немачка је била подељена на две одвојене државе, Западну и Источну Немачку, дуж линије савезничких окупационих зона. Те две државе су се поново ујединиле 1990. године. Западна Немачка је била једна од оснивача Европске заједнице, која је реорганизована у Европску унију 1993. године. Немачка је члан безграничне Шенгенске зоне, а 1999. је усвојила евро као своју валуту.

Немачка је савезна парламентарна република коју чини 16 држава. Главни и највећи град је Берлин. Савезна Република Немачка је чланица Уједињених нација, НАТО, групе Г8 и потписница протокола из Кјота. По мери БДП-а њена је привреда 4. најјача на свету (после САД, Кине и Јапана. [5], а по извозу је Немачка трећа држава света, иза САД и Кине [6]

Географија[уреди]

Физичка мапа Немачке

Немачка се протеже од високих планина Алпа (највиша тачка Цугшпиц 2.962 m) на југу, до обала Северног и Балтичког мора на северу. Између њих, у централном делу налазе се планине умерених висина: Шварцвалд (1.493 m), Баварска шума (1.456 m), Рудне горе (1.215 m), и Харц (1.142 m). На северу преовлађују ниска поља (најнижа тачка је Вилштермарш на -3.54 m).

Уз обалу Северног мора налази се низ Источно-Фризијских острва, а у Балтику су већа острва Риген и Уседом. У Немачкој постоји 6 великих сливова река: Рајна (865 km тока кроз Немачку), Дунав (647 km), Елба (727 km), Одра (187 km), Везер и Емс. Највеће језеро је Боденско језеро на граници са Швајцарском.

Клима је углавном умерена, под утицајем Голфске струје. Уз северне обале клима је влажна током целе године. Време је понекад непредвидиво. У сред лета могућ је топао дан, а хладан и кишовит одмах сутрадан. Али екстремне временске неприлике су готово искључене на подручју Немачке, осим поплава у долинама река када су зими температуре изнад нуле. Просечна температура по месецима иде од 0,5°C у фебруару, до 17°C у јулу.

За пољопривреду се користи 53,5% површина Немачке, док је под шумама 29,5%. Насеља и комуникације покривају 12,3% површина (са тенденцијом повећања). У Немачкој постоји 14 националних паркова.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Немачке

Претпоставља се да се етногенеза германских племена догодила током нордијског бронзаног доба или најкасније током предримског гвозденог доба. Племена су се из јужне Скандинавије и са севера Немачке почела ширити на југ, запад и исток у 1. веку п. н. е., дошавши у контакт са келтским племеном Гала, као и са иранским, балтичким и словенским народима у источној Европи. Мало се зна о германској историји, осим кроз њихове забележене везе са Римском царством, етимолошким истраживањима и археолошким налазиштима.[7]

Ширење германских племена од 750. п. н. е. до 1. н. е.

За време римског цара Августа, римски генерал Публије Квинтилије Вар је покренуо инвазију на Германију (тај су термин Римљани користили за земљу са друге стране Рајне). Варове легије су 9. године поразиле племе Херусци на челу са Арминијем у бици у Теутобуршкој шуми), тако да је територија данашње Немачке, са друге стране Рајне и Дунава, остала изван Римског царства. До 100. године нове ере, у време Тацитове књиге Германија, германска племена су се населила дуж Рајне и Дунава (Лимес Германикус). У 3. веку формирала су се велика западногерманска племена: Алемани, Франци, Хати, Саксонци, Фризијци, Сикамбри и Тиринжани. Око 260. германска племена су се пробила кроз Лимес у подручја која су контролисали Римљани.[8]

Свето римско царство (962—1806)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Свето римско царство
Принчеви-електори Светог римског царства (слика на пергаменту из 1341)

Свето римско царство је настало поделом Каролиншког царства 843. и постојало је у разним облицима све до 1806. године. Територија Светог римског царства се простирала од реке Ејдер на северу до Средоземног мора на југу. Иако се држава обично назива Светим римским царством, њено пуно име од 1448. је било Свето римско царство немачког народа (лат. Sacrum Romanum Imperium Nationis Germanicæ), чиме се прилагодио њен назив смањеној површини коју је Царство тада обухватало.

За време владавине царева из Отонске династије (919—1024), војводства Лорена, Саксонија, Франконија, Швабија, Тирингија и Баварска су се ујединила, а немачки краљ је био крунисан за светог римског цара ових области. Под царевима из Салијске династије (1024—1125), Свето римско царство је припојило северну Италију и Бургундију, мада су цареви изгубили власт кроз борбу за инвеституру. Под династијом Хоенштауфен (1138—1254), немачки кнежеви су проширили свој утицај на југ и исток на територије насељене Словенима. Севернонемачки градови су напредовали кроз Ханзеатску лигу.

Златна була из 1356. обезбедила је основни устав Царства који ће трајати до његовог распуштања. Он је кодификовао избор царева од стране седам кнезова-електора који су владали најмоћнијим кнежевинама и надбискупијама. Са почетком 15. века, цареви су скоро искључиво бирани из редова аустријске Хабзбуршке династије.

Монах Мартин Лутер је 1517. објавио својих 95 теза, осуђујући деловање Католичке цркве и започевши Протестантску реформацију. Одвојена лутеранска црква је постала званична вера у многим немачким државама након 1530. године. Верски сукоби су довели до Тридесетогодишњег рата (1618—1648), који је опустошио немачке земље. Вестфалски мир из 1648. је окончао верске ратове међу немачким државама, али је Свето римско царство de facto било подељено у независне кнежевине. Од 1740. дуализам између Хабзбуршке монархије и Пруске је доминирао немачком историјом. Године 1806. Свето римско царство је покорио Наполеон Бонапарта и оно је званично распуштено.

Обнова и револуција[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Немачка конфедерација

Након пада Наполеона Бонапарте, сазван је Бечки конгрес 1814. и основана је Немачка конфедерација, слаб савез 39 суверених држава. Неслагање са политикама ресторације феудализма довело је до јачања либералних покрета, који су тражили уједињење и слободу. Ово су, међутим, пратиле нове репресивне мере аустријског канцелара Метерниха. Царинска унија је даље продубила економско јединство немачких држава. Током овог периода многи Немци су били вођени идеалима Француске револуције и национализам је добијао на значају, посебно међу младим интелектуалцима. По први пут, црна, црвена и златна боја су изабране да представљају овај покрет, а касније су постале националне боје.

У светлу низа револуционарних покрета у Европи, које су успешно успоставиле републику у Француској, интелектуалци и обични људи су започели револуцију у немачким државама. Монарси су у почетку испунили либералне захтеве револуционара. Пруском краљу Фридриху Вилхелму IV је понуђена титула цара, али са губитком моћи одбио је круну и предложени устав, што је привремено зауставило покрет. Сукоб између новог пруског краља Вилхелма I и либералног парламента је избио због војних реформи 1862, па је краљ именовао Ота фон Бизмарка за новог канцелара Пруске. Бизмарк је успешно водио рат против Данске 1864. године. Пруска победа у Аустријско-пруском рату 1866. му је омогућило да створи Севернонемачки савез и да искључи Аустрију, некада водећу немачку државу, из уплитања у унутрашња питања осталих немачких држава.

Немачко царство (1871—1918)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Немачко царство
Оснивање данашње Немачке у Версају (Француска), 1871. Ото фон Бизмарк је у центру у белој униформи.

Након француског пораза у Француско-пруском рату, у Версају је 18. јануара 1871. проглашено Немачко царство. Пруска династија Хоенцолерн је постала владар новог царства, чије је седиште постао Берлин. Царство је ујединило све немачке државе осим Аустрије.

У периоду након уједињења Немачке, спољашња политика цара Вилхелма I је осигурала статус Немачке као моћне државе, оснивањем савеза, изоловањем Француске дипломатским путем и избегавањем рата. Међутим, под царем Вилхелмом II, Немачка је, попут других европских држава, почела да води империјалистичку политику, што је довело до трвења са суседним државама. Већина савеза у којима је Немачка била нису обновљена, а нови савези су избегавали Немачку. Посебно је значајан фрацуски савез са Уједињеним Краљевством и учвршћивање веза са Руском Империјом. Осим веза са Аустроугарском, Немачка је постајала све више изолованија.

Немачко царство (1871—1918), са доминантном Краљевином Пруском приказаном у плавој боји.

Почевши од 1884. Немачка је почела да оснива колоније изван Европе. Немачке колоније у Африци биле су Немачка источна Африка, Југозападна Африка, Того и Камерун. Трка за Африком је изазвала напетости између великих сила и један је од узрока Првог светског рата.

Убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. у Сарајеву било је повод за Први светски рат. Немачка, као чланица Централних сила је изгубила рат од Савезника у најкрвавијем сукобу до тада. Немачка револуција је избила новембра 1918. и цар Вилхелм II је абдицирао. Примирје које је окончало рат потписано је 11. новембра 1918. и Немачка је била присиљена да потпише Версајски мир у јуну 1919. године. Преговори о миру, насупрот традиционалној пост-ратовској дипломатији, су изоставили Централне силе. Мир је у Немачкој примљен као понижавајући наставак рата другим средствима, а његови тешки услови су омогућили успон нацизма у држави.

Вајмарска Република (1919—1933)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Вајмарска Република

Након успеха Немачке револуције у новембру 1918. проглашена је Вајмарска Република. Вајмарски устав је ступио на снагу када га је потписао председник Фридрих Еберт. Мало раније Роза Луксембург и Карл Либкнехт су 1918. основали Комунистичку партију Немачке, а Немачка радничка партија, касније преименована у Национал-социјалистичку немачку радничку партију, основана је 1919. године.

Због последица Велике кризе, тешких мировних услова које је диктирао Версајски мир и низа мање-више нестабилних влада, политичке масе у Немачкој нису могле да се идентификују са системом парламентарне демократије. Ово је још више отежала широко распрострањена десничарска Легенда о убоду у леђа, политички мит који је тврдио да је Немачка изгубила Први светски рат због Немачке револуције, а не због војног пораза. Са друге стране, радикални комунисти, попут Спартакистичке лиге су желели да сруше владавину капиталиста. Паравојне одреде је основало неколико партија и догодила су се бројна политичка убиства. Припадници паравојних одреда су застрашивали гласаче и ширили насиље и бес међу масама, које су патиле од високе незапослености. Након неколико неуспешних влада, председник Паул фон Хинденбург, под притиском десничарских саветника, поставио је Адолфа Хитлера за канцелара Немачке 30. јануара 1933. године.

Трећи рајх (1933—1945)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Нацистичка Немачка

Дана 27. фебруара 1933. запаљен је Рајхстаг, што су нацисти искористили да укину нека основна људска права. Указ о одобрењу из 1933. је дозволио је Хитлеровој влади да сама доноси законе без учешћа Рајхстага. Серијом потеза и закона Немачка је претворена у централизовану тоталитарну државу. Индустрија је била пажљиво регулисана квотама и захтевима како би се усмерила ка нивоу ратне производње. Немачка војска је 1936. ушла у демилитаризовану Рајнску област, а политика „задовољавања“ британског премијера Невила Чемберлена се показала неприкладном. Охрабрен тиме, Хитлер је од 1938. водио политику експанзионизма како би успоставио Велику Немачку. Да би избегао вођење рата на два фронта, Хитлер је закључио Споразум Рибентроп-Молотов са Совјетским Савезом.

Растуће напетости због национализма, милитаризма и територијалних питања су довели до немачке инвазије Пољске 1. септембра 1939, а Уједињено Краљевство и Француска су два дана касније објавиле рат Немачкој, што је означило почетак Другог светског рата. Немачка је брзо успоставила директну или индиректну контролу над већим делом Европе.

Берлин у рушевинама 1945.

Дана 22. јуна 1941. Хитлер је прекршио споразум са Совјетским Савезом отварањем Источног фронта напавши Совјетски Савез. Убрзо након јапанског напада на Перл Харбор, Немачка је објавила рат Сједињеним Државама. Иако је немачка војска у почетку брзо напредовала кроз Совјетски Савез, битка за Стаљинград је била прекретница Другог светског рата. Касније је немачка војска почела повлачење на Источном фронту. Искрцавање на Нормандији је била прекретница на Западном фронту, када су се Савезници искрцали на обали Нормандије и брзо напредовали у територију под контролом Немаца. Дана 8. маја 1945. немачка се предала пошто је Црвена армија заузела Берлин.

У ономе што ће касније постати познато као холокауст, Трећи рајх је водио државну политику којом је подјармио многе делове друштва: Јевреје, комунисте, Роме, хомосексуалце, масоне, политичке противнике и неспособне. Током владавине нациста, око 11 милиона људи је убијено у холокаусту. Други светски рат и нацистички геноцид су одговорни за смрт 35 милиона људи у Европи.

Окупација, подела и уједињење (1945—1990)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Западна Немачка и Источна Немачка
Окупационе зоне окупиране Немачке из 1947, са територијама источно од линије Одра-Ниса које су додељене Пољској или Совјетском Савезу, уз протекторат Сар и подељени Берлин.

Други светски рат је за последицу имао смрт од скоро десет милиона немачких војника и цивила, територијалне губитке и протеривање неколико милиона Немаца из бивших источних делова Немачке и источноевропских земаља и уништење многих великих градова. Територију Немачке и Берлин Савезници су поделили у 4 окупационе зоне. Сектори које су контролисале Сједињене Државе, Француска и Уједињено Краљевство су уједињени 23. маја 1949. у Савезну Републику Немачку и Западни Берлин. Дана 7. октобра 1949. од совјетске зоне створена је Немачка Демократска Република. Источни и западни делови Немачке су за своје главне градове изабрали Источни Берлин и Бон. Међутим, Западна Немачка је прогласила статус Бона као главног града привременим решењем[9], како би истакла свој став да је подела државе само вештачки статус кво који ће се окончати једног дана.

Западна Немачка, која је успостављена као либерална парламентарна република са социјалном тржишном привредом, се сврстала уз Сједињене Државе, Уједињено Краљевство и Француску. Држава је уживала дуги економски развој од почетка 1950их. Западна Немачка је постала чланица НАТО пакта 1955. и била је оснивач Европске економске заједнице 1958. године. Са друге стране, Источну Немачку је окупирао Совјетски Савез, а од маја 1955. она је постала његов савезник. Источна Немачка је постала ауторитативна држава са совјетским стилом планске привреде, међутим, њени становници су бежали на запад због политичких слобода и економског напретка. Берлински зид, који је подигнут 1961. како би спречио Источне Немце да беже у Западну Немачку, постао је симбол Хладног рата. Ипак, напетости између Источне и Западне Немачке су мало попустиле почетком 1970их источном политиком западнонемачког канцелара Вилија Бранта, која је у себе укључивала „de facto“ прихватање немачких територијалних губитака у Другом светском рату.

Берлински зид испред Бранденбуршке капије убрзо по отварању 1989.

У светлу растуће миграције Источних Немаца у Западну Немачку преко Мађарске и масовних демонстрација током лета 1989, власти Источне Немачке су неочекивано олакшале погранична ограничења у новембру те године, дозволивши грађанима Источне Немачке да путују на запад. Иако је планирано да отварање границе буде вентил који ће очувати Источну Немачку као државу, оно је заправо убрзало реформске процесе у Источној Немачкој, што је коначно окончано Споразумом „два плус четири“ 12. септембра 1990. и уједињењем Немачке 3. октобра 1990. године. Под условима тог споразума, четири окупационе силе су се одрекле својих права и Немачка је повратила потпуни суверенитет. По Указу Бон-Берлин, који је парламент усвојио 10. марта 1994, за главни град уједињене државе изабран је Берлин, док је Бон стекао статус савезног града задржавши неколико министарстава. Прелазак владе у Берлин је окончан 1999. године.

Од уједињења, Немачка је преузела водећу улогу у Европској унији и НАТО пакту. Немачка је слала своје војнике у акцију НАТО пакта против Југославије 1999. и потоњу мисију на Косово и Метохију. Такође је послала своју војску у Авганистан као део напора НАТО пакта да осигура безбедност у тој држави након збацивања Талибана. Обе ове акције су биле контроверзне, пошто је Немачкој после Другог светског рата дозвољено да користи своју војску само у одбрамбене сврхе, али их је гласање у парламенту легализовало као мировне мисије.

Политика[уреди]

Зграда Рајхстага, седиште немачког парламента Бундестага

Немачка је уставна савезна република, чији се политички систем заснива на Уставу из 1949. године (Grundgesetz – основни закон). У њој влада парламентарни систем у којој канцелар игра најважнију улогу, а кога бира парламент.

Парламент - Бундестаг (Bundestag), се бира сваке пете године комбинованим системом непосредног и пропорционалног бирања. Шеснаест покрајина представља федерални ниво Бундесрата (Федерални савет), који је изазвао много полемика на рачун односа са Бундестагом због неусаглашености приликом доношења одлука и једног и другог тела, што политички систем чини врло компликованим.

Функција шефа државе је поверена председнику, коме је ограничена моћ одлучивања на церемонијалне и репрезентативне дужности. Али он има право да одбаци потписивање закона и да га врати назад у парламентарну процедуру. Поред тога задужен је за расписивање избора и распуштање парламента (Bundestag). Председника бирају парламент (Бундестаг) и савезни савет (Бундесрат) заједно. А тај скуп за избор председника се зове савезни скуп (Bundesversammlung).

Судску власт укључује Савезни уставни суд Немачке (Bundesverfassungsgericht), Савезни врховни суд (Budesgerichtshof), Савезни административни суд (Bundesverwaltungsgericht) и неколико савезних судова, одговорних за контролисање нижих судова. Сви нижи судови су основани од стране савезних држава.

Као чланица Европске уније, Немачка подлеже и европским судовима. Ту је пре свега Европски суд у Луксембургу (Europäischer Gerichtshof).

Немачке државе (републике)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Немачке државе

Немачка је подељена у шеснаест покрајина-држава (република) (у Немачкој се њих 13 називају Bundesländer, а Баварска, Саксонија и Тирингија - Freistaat), које су подељене у 313 округа и 116 аутономних градова.

Немачке државе (републике)
Државе (републике) Главни град На немачком
1 Coat of arms of Baden-Württemberg (lesser).svg Баден-Виртемберг Штутгарт Baden-Württemberg Stuttgart
2 Bayern Wappen.svg Баварска Минхен Freistaat Bayern München
3 Coat of arms of Berlin.svg Берлин Берлин Berlin Berlin
4 Brandenburg Wappen.svg Бранденбург Потсдам Brandenburg Potsdam
5 Bremen Wappen(Mittel).svg Бремен Бремен Freie Hansestadt Bremen Bremen
6 Coat of arms of Hamburg.svg Хамбург Хамбург Freie und Hansestadt Hamburg Hamburg
7 Coat of arms of Hesse.svg Хесен Висбаден Hessen Wiesbaden
8 Coat of arms of Mecklenburg-Western Pomerania (small).svg Мекленбург-Западна (предња) Померанија Шверин Mecklenburg-Vorpommern Schwerin
9 Coat of arms of Lower Saxony.svg Доња Саксонија Хановер Niedersachsen Hannover
10 Coat of arms of North Rhine-Westfalia.svg Северна Рајна-Вестфалија Диселдорф Nordrhein-Westfalen Düsseldorf
11 Coat of arms of Rhineland-Palatinate.svg Рајна-Палатинат Мајнц Rheinland-Pfalz Mainz
12 Wappen des Saarlands.svg Сарланд Сарбрикен Saarland Saarbrücken
13 Coat of arms of Saxony.svg Саксонија Дрезден Freistaat Sachsen Dresden
14 Wappen Sachsen-Anhalt.svg Саксонија-Анхалт Магдебург Sachsen-Anhalt Magdeburg
15 Coat of arms of Schleswig-Holstein.svg Шлезвиг-Холштајн Кил Schleswig-Holstein Kiel
16 Coat of arms of Thuringia.svg Тирингија Ерфурт Freistaat Thüringen Erfurt

Привреда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Привреда Немачке
50 Евроцента, на коме се налази Бранденбуршка капија‒симбол уједињења Немачке

Немачка је четврта по величини привредна сила на свету после САД, Кине и Јапана, али економски далеко најјача држава Европе. Део је највеће светске привреде – Европске уније.

Дојче телеком је данас, после Водафона највећи оператер мобилне телефоније у Европи. Присутан је у 11 европских земља у коме веома успешно послује.

Немачка је богата и технолошки веома јака. Њена привреда је осетила тешкоће током 90-их година. Иако је спољна трговина врло успешна, незапосленост је један од главних проблема последњих деценија. Модернизација и припајање привреде Источне Немачке испоставио се као скуп и дугорочан проблем, са годишњем трансфером са запада на исток у износу од око 70 милијарди долара. Немачко становништво је у европском просеку старо, али комбинација са високом стопом незапослености, допринело је да се терет трошка за социјално осигурање увећа. Структурална крутост на тржишту радне снаге, укључујући строге прописе у дељењу плата на националном нивоу, учинили су незапосленост хроничним проблемом. Локална тржишта доживљавају проблеме, првенствено због социјалних бенефиција. Смањење пореза на добит и доходак у 2001. години није спречило пад у спољнотрговински размени.

Немачка привреда се, после деценије стагнације, полако опоравља. Као једна од најмногољуднијих чланица ЕУ-а, са потрошачима који важе као штедљиви, располаже великим бројем дисконтних супермаркета, који су, да би избегли високе трошкове посредника, у сталној потрази за што јефтинијим директним добављачима. Ипак, и поред тога што настоје да имају ниске цене у набавци, сви ланци супермаркета захтевају висок квалитет и прецизиран пословни однос који представља један од најбитнијих фактора за сарадњу са немачким предузећима. Индустријска роба се купује, углавном, преко великих посредника. Што се малопродаје тиче, пет водећих фирми држе ⅔ тржишта. Ту су, поред старих, препознатљивих компанија, као што су ЕДЕКА, Алди, Шпар итд. и нови ланци супермаркета, као што су Лидл, Метро или Реве. Ова грана има годишњи обрт од преко 400 милијарди евра.[тражи се извор од 05. 2013.] О величини и значају продаје у немачким супермаркетима говори и чињеница да у Немачкој на милион становника постоји 250 супермаркета.

Као део заједнице ЕУ-а, Немачка има важну позицију и у Европи. Немачка је многим земаља Европе најважнији партнер у увозу. Немачка највише извози машине, возила, хемикалије, метале, индустријске производе, прехрамбене производе, као и текстил. Најважнија привредна грана Немачке су услуге. У терцијарном сектору ради највећи број запослених (71%).[тражи се извор од 05. 2013.] Главни сектори су трговина, здравство и образовање, као и сектор осигурања у коме су многе немачке осигурачке куће најпознатије на свету.

Бруто национални доходак (номинално) Немачке, 2013. године, износио је око 3,636 милијарди долара, те 40,007 долара по глави становника (мерећи паритетом куповне моћи).[10] Инфлација према изворима из 2014. године, износила је 1,04 %[11]

Vista-xmag.png Погледајте и чланак Туризам Немачке

Демографија[уреди]

Немачка има преко 80 милиона становника. Највећи градови Немачке су:

Мапа Немачке са градовима

Област са највећом концентрацијом становништва је Рајна-Рур са 11.785.196 становника.

У Немачкој живи 6,75 милиона страних држављана, у које спадају избеглице, инострани радници (Gastarbeiter) и њихове породице. Досељавањем се створила и знатна турска мањина са око 2 милиона грађана. Остале значајне мањине су Руси, Италијани и Пољаци.

На северу живи данска мањина, док у савезним државама Саксонија и Бранденбург живи малобројна словенска мањина по имену Лужички Срби. Фригијски језик, који се сматра најсроднијим енглеском, говори као матерњи око 12.000 људи у Немачкој. У сеоским подручјима северне Немачке раширен је такозвани „нисконемачки“ језик.

Немачка је међу првим земљама у свету по образовању, технолошком развитку и привредној производњи. Од краја Другог светског рата, број младих који уписују факултете порастао је више од три пута, а занатске и техничке школе у Немачкој спадају у сам светски врх. С приходима од 25.000 евра по глави становника, Немачка је друштво средње класе. Широкогрудан систем социјалног осигурања омогућује бесплатно здравство, накнаде за незапосленост и остале социјалне предности. Немци су велики туристи - сваке године милиони Немаца путују у иностранство.

Немачка је главни циљ политичких и економских бегунаца из многих земаља у развоју.

Религије[уреди]

Немачки устав, Grundgesetz, јамчи слободу вере и вероисповијести, те каже да се нико не сме дискриминисати због вере.

Католичанство је била главна религија у Немачкој до 16. века, кад је реформација драстично променила стање. Мартин Лутер се 1517. супроставио католичкој цркви и основао протестантизам. Данас већина протестаната у Немачкој спада у Немачку евангелистичку цркву.

Око 30% становника су протестанти и око 30% католици, 30% оних који се нису изјаснили као верници.

Преосталих 10% становништва чини 3.3 милиона муслимана, 1.2 милиона православаца, милион осталих хришћана, милион чланова заједница с посебним статусом, милион чланова нових религиозних покрета, милион чланова духовних заједница, 150.000 Јевреја, 150.000 будиста и 100.000 хиндуиста.


Највећи градови[уреди]

У Немачкој постоји шест милионских градова. Највећи град је Берлин, а следе га Хамбург и Минхен. Највећа конурбација је област Рајна-Рур (око 12 милиона становника) у којој се налазе градови Диселдорф, Келн, Есен, Дортмунд, Дуизбург и Бохум.

Берлин
Берлин
Хамбург
Хамбург
Минхен
Минхен

Поредак Град / Држава Популација

Келн
Келн
Франкфурт на Мајни
Франкфурт на Мајни
Штутгарт
Штутгарт

1 Берлин 3.439.100
2 Хамбург 1.769.117
3 Минхен / Баварска 1.330.440
4 Келн / Северна Рајна-Вестфалија 998.105
5 Франкфурт на Мајни / Хесен 671.927
6 Штутгарт / Баден-Виртемберг 600.068
7 Диселдорф / Северна Рајна-Вестфалија 586.217
8 Дортмунд / Северна Рајна-Вестфалија 581.308
9 Есен / Северна Рајна-Вестфалија 576.259
10 Бремен 547.685
11 Хановер / Доња Саксонија 520.966
12 Лајпциг / Саксонија 518.862
13 Дрезден / Саксонија 517.052
14 Нирнберг / Баварска 503.673
15 Дуизбург / Северна Рајна-Вестфалија 491.931
ССБН (2009)[12]


Наука и култура[уреди]

Алберт Ајнштајн

Немачка је много допринела светској науци и култури.

Међу најзначајније немачке научнике спадају физичари: Ајнштајн, Планк и Хајзенберг. Затим, математичари: Лајбниц, Гаус и Хилберт, астроном Кеплер, лингвисти браћа Грим, биолози Кох, Ерлих и многи други.

Чувени немачки проналазачи су: Гутенберг, Рентген, Сименс и Цепелин.

Значајни немачки композитори су Бетовен, Бах, Хендл, Брамс и Вагнер; сликари Дирер, Холбајн и Ернст; архитекти Нојман, Гропијус и Ван дер Рое.

Лудвиг ван Бетовен

Многи великани нису били Немци по савременим критеријумима, али су стварали у оквиру немачке културе, нпр. Моцарт, Кафка и Никола Коперник.

Немачки језик, који има много дијалеката, у 19. веку је био lingua franca средње, источне и северне Европе, а и данас се учи широм света као један од најважнијих језика. Најважнија институција за промоцију немачког језика и културе је Гетеов институт са 128 филијала широм света.

Однедавно се Немачка вратила на светску културну сцену у великом стилу, с препорођеним Берлином, те новом музиком и уметношћу. Између осталог, у филму и књижевности постоји јак тренд да се обрађују теме везане уз немачко уједињење.

Књижевност и филозофија[уреди]

Немачка књижевност се може пратити до средњег века и радова писаца као што су Валтер фон дер Фогелвајде и Волфрам фон Ешенбах. Познати класични немачки песници и писци су Јохан Волфганг Гете, Фридрих Шилер, Готхолд Ефрајм Лесинг и Теодор Фонтане. Колекције народних прича које су објавили браћа Грим је популарисала немачки фолклор у свету. Утицајни писци из 20. века су Герхарт Хауптман, Херман Хесе, Хајнрих Бел, Хајнрих Хајне, Томас Ман, Бертолт Брехт и Гинтер Грас.

Немачка филозофија је историјски значајна. Значајни су доприноси Готфрида Лајбница рационализму и Имануела Канта филозофији просветитељсва. Јохан Готлиб Фихте, Георг Вилхелм Фридрих Хегел и Фридрих фон Шелинг су утемељили класични немачки идеализам, а Артур Шопенхауер метафизички песимизам. Карл Маркс и Фридрих Енгелс су формулисали комунистичку теорију, Фридрих Ниче је развио перспективизам. Готлоб Фреге је допринео развоју аналитичке филозофије, Мартин Хајдегер је допринуо својим радовима о Бићу, а Франкфуртска школа Макса Хоркхајмера, Теодора Адорна, Херберта Маркузеа и Јирген Хабермаса је била посебно утицајна.

Референце[уреди]

  1. ^ § 23 Verwaltungsverfahrensgesetz (Bund), Приступљено 15. 4. 2013.
  2. ^ Национална агенција за статистику [1]
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  4. ^ Germany: Inflow of foreign population by country of nationality, 1994 to 2003, Приступљено 15. 4. 2013.
  5. ^ „Total GDP nominal 2013“. 
  6. ^ „List of countries by exports 2013“. 
  7. ^ Claster (1982), стр. 35.
  8. ^ Bowman, Garnsey & Cameron (2005), стр. 442.
  9. ^ Britannica http://www.britannica.com/eb/article-9080620/Bonn
  10. ^ „World Economic Outlook Database, April 2014“. ММФ. May 2013. 
  11. ^ Инфлација
  12. ^ „Statistisches Bundesamt Deutschland - Startseite“. Destatis.de. 20. 10. 2008. Приступљено 26. 9. 2010.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :