Упала синуса

Из Википедије, слободне енциклопедије
Упала синуса
лат. Sinusitis
Класификација и спољашњи ресурси

Рендгенски снимак на коме се види упала левог виличног синуса
ICD-10 J01., J32.
ICD-9 461, 473
DiseasesDB 12136
eMedicine emerg/536
MeSH D012852

Упала синуса или синузитис представља запаљење слузокоже параназалних шупљина због неадекватног излучивања секрета услед опструкције улаза синуса, инфекције или алергије.[1]

Узрок настанка[уреди]

Најчешћи фактори који доводе до настанка акутног синузитиса су бактерије Streptococcus pneumoniae, Hemophilus influenzae и Moraxella catarhalis. Ређе се изолују анаеробне бактерије: Streptococcus групе А, Streptococcus aureus и грам-негативне бактерије. Фактори из спољне средине, пре свега штетни и токсични гасови укључујући дувански дим, доприносе појави синузитиса и преласку у хроничну болест. Хронични синузитис може бити алергијски или настати као последица анатомских измена које ометају дренажу синуса, а ређе се јавља због функцијских абнормалности мукоцилијамог апарата (система ситних длачица које својим покретима поспешују избацивање нечистоћа и секрета из дисајних путева). Упала синуса може бити повезана и са болестима доњих дисајних путева.[1]

Клиничка слика[уреди]

Неки од симптома који прате синузитис су: повишена телесна температура, бол у пределу лица и чела (посебно на притисак) који се погоршава при нагињању напред, појачана секреција, запушеност носа и сл. Отечена слузница носа може затворити отвор синуса и спречити правилну вентилацију и изједначавање притиска у носу и синусима. Због разлике у притиску настаје бол. Синузитис, ако се не лечи правовремено и адекватно, може захвати очну дупљу, околне кости и централни нервни систем. У хроничном синузитису секреција се испољава сливањем низ носни део ждрела.[1]

Дијагноза[уреди]

Рендгенска и ултразвучна дијагностика омогућују визуелизацију (уочавање структура) синуса. Бактериолошка испитивања се раде код упала код којих уобичајена терапија не даје ефекат, за изузетно тешке облике обољења, код особа са слабим имунским системом и нозокомијалног синузитиса, код којег никад није могуће предвидети узрочника. Узрочници се траже у аспирираном садржају из синуса, а не у брису носа.[1]

Лечење[уреди]

Након постављања дијагнозе синузитиса и утврђивања узрока симптома и евентуалне идентификације узрочника инфекције, предлаже се начин лечења. Акутни синузитис углавном се лечи лековима који олакшавају симптоме, смањују упалу и отклањају инфекцију. Терапија уобичајеног синузитиса започиње се без бактериолошке потврде. Лекови избора су одговарајући антибиотици. Да би се умањио бол, дају се аналгетици и локални деконгестанти. Ако антибиотици и деконгестанти не помогну, синуси се испирају. Локални кортикостероиди могу да помогну код хроничне болести. Хируршко лечење је последњи корак у терапији упаљених синуса.[1]

Прогноза[уреди]

Синузитис је готово увек безопасан и успешно се лечи. Понекад синузитис ипак може бити озбиљнија болест која смањује квалитет живота оболеле особе. Компликације су врло ретке и могу произвести додатне симптоме који тешко угрожавају здравље или чак живот болесника.[1]

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ „Упала синуса“ Приступљено 8. 12. 2009.. 


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).


Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Упала синуса