Параназални синуси

Из Википедије, слободне енциклопедије
Параназални синуси: 1. чеони синуси, 2. ситасти синуси, 3. клинасти синуси, 4. вилични синуси.

Параназални синуси (лат. sinus paranasales) су шупљине испуњене ваздухом смештене унутар костију лица и лобање. Оне комуницирају са носном дупљом путем отвора (орифицијума) или канала (дуктуса) и обложене су веома танком слузокожом.[1][2]

Развој[уреди]

Основна улога носне слузнице код већине сисара се огледала у детекцији мириса (олфакторна функција). Еволуцијом је она почела да губи на значају (поготово код човека) и слузокожа је постала важан фактор у процесу дисања. На развој параназалних шупљина, односно промену њиховог облика и положаја, утицали су промена положаја тела у простору (прелазак на усправни начин хода), промена начина исхране (нарочито прелазак са сирове на термички обрађену храну), увећање мозга итд.

Код човека синуси почињу да се развијају одмах након рођења јединке, а овај процес пнеуматизације се завршава између 14. и 16. године живота.[1]

Подела[уреди]

Синуси де деле према костима у којима су смештени на четири основне групе:

Биолошка улога[уреди]

Улога параназалних шупљина још увек није дефинитивно разјашњена, али се претпоставља неколико могућих функција:

  • шупљине унутар костију смањују тежину лобање,
  • повећање резнонације гласа,
  • изолација структура осетљивих на температуру (коренови зуба и очи) од сталних температурних промена у носној дупљи,
  • влажење и загревање удахнутог ваздуха итд.

Обољења[уреди]

Кроз отворе и канале слузокожа синуса је повезана са слузокожом носне дупље. Због тога различити фактори који доводе до отока и упале носне слузнице (прехлада, алергије) или ометају проток ваздуха и нормалну секрецију слузи, могу директно или индиректно да изазову упалу синуса. Разликују се акутна и хронична форма овог обољења.[4]

Остали синуси[уреди]

Постоје и шупљине унутар петрозног дела слепоочне кости (мастоидне ћелије) али је њихова слузокожа у контакту са средњим ухом.

Референце[уреди]

  1. ^ а б „Прим. др спец. Ерзебет Томљеновић: Синуси као саставни дио респираторног сустава“ Приступљено 8. 9. 2008.. 
  2. ^ Susan Standring, ed. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 ed.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  3. ^ Др Славољуб В. Јовановић, др Надежда А. Јеличић: „Анатомија човека – глава и врат“, „Савремена администрација“ Београд 2000. ISBN 86-387-0604-9
  4. ^ „Упала синуса“ Приступљено 8. 9. 2008.. 

Литература[уреди]

Параназални синуси
чеони синус - вилични синус - ситасти синус - клинасти синус
Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Параназални синуси