Параназални синуси
Параназални синуси (лат. sinus paranasales) су шупљине испуњене ваздухом смештене унутар костију лица и лобање. Оне комуницирају са носном дупљом путем отвора (орифицијума) или канала (дуктуса) и обложене су веома танком слузокожом.[1][2]
Развој[уреди | уреди извор]
Основна улога носне слузнице код већине сисара се огледала у детекцији мириса (олфакторна функција). Еволуцијом је она почела да губи на значају (поготово код човека) и слузокожа је постала важан фактор у процесу дисања. На развој параназалних шупљина, односно промену њиховог облика и положаја, утицали су промена положаја тела у простору (прелазак на усправни начин хода), промена начина исхране (нарочито прелазак са сирове на термички обрађену храну), увећање мозга итд.
Код човека синуси почињу да се развијају одмах након рођења јединке, а овај процес пнеуматизације се завршава између 14. и 16. године живота.[1]
Подела[уреди | уреди извор]
Синуси де деле према костима у којима су смештени на четири основне групе:
- чеони синус (лат. sinus frontalis),
- вилични синус (лат. sinus maxillaris),
- ситасти синус (лат. sinus ethmoidalis) и
- клинасти синус (лат. sinus sphenoidalis).[3]
Биолошка улога[уреди | уреди извор]
Улога параназалних шупљина још увек није дефинитивно разјашњена, али се претпоставља неколико могућих функција:
- шупљине унутар костију смањују тежину лобање,
- повећање резнонације гласа,
- изолација структура осетљивих на температуру (коренови зуба и очи) од сталних температурних промена у носној дупљи,
- влажење и загревање удахнутог ваздуха итд.
Обољења[уреди | уреди извор]
Кроз отворе и канале слузокожа синуса је повезана са слузокожом носне дупље. Због тога различити фактори који доводе до отока и упале носне слузнице (прехлада, алергије) или ометају проток ваздуха и нормалну секрецију слузи, могу директно или индиректно да изазову упалу синуса. Разликују се акутна и хронична форма овог обољења.[4]
Остали синуси[уреди | уреди извор]
Постоје и шупљине унутар петрозног дела слепоочне кости (мастоидне ћелије) али је њихова слузокожа у контакту са средњим ухом.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Прим. др спец. Ерзебет Томљеновић: Синуси као саставни део респираторног система”. Архивирано из оригинала 21. 09. 2018. г. Приступљено 8. 9. 2008.
- ^ Susan Standring, ур. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 изд.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9.
- ^ Др Славољуб В. Јовановић, др Надежда А. Јеличић: „Анатомија човека – глава и врат“, „Савремена администрација“ Београд. 2000. ISBN 978-86-387-0604-4.
- ^ „Упала синуса”. Архивирано из оригинала 31. 08. 2008. г. Приступљено 8. 9. 2008.
Литература[уреди | уреди извор]
| Параназални синуси |
|---|
| чеони синус - вилични синус - ситасти синус - клинасти синус |
