Физичка уртикарија

С Википедије, слободне енциклопедије
Физичка уртикарија
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностдерматологија

Физичка уртикарија или физичка копривњача представља под утицајем неког од физичких фактора изненадан, пролазан оток дерма/хиподерма изазван локално повећаном пропустљивошћу капилара и венула, настао деловањем молекула ослобођених из активираних мастоцита (кутаних маст ћелија).[1] Постоји седам поткатегорија које су препознате као независне болести.[2] Познато је да је физичка уртикарија болна, сврби и физички непривлачна; може се понављати месецима до годинама,[3] мада се обично повлачи након 1 до 24 часа од појаве, док ангиоедем може да траје и до 72 часа а одликују га бол, ређе свраб.[4] Уколико траје до шест недеља сматра се акутном физичком уртикаријом, а преко тог периода представља хроничну уртикарију.[5][6]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Као често обољење, појављује се код 15-25% популације у току живота.[1] Инциденција хроничне уртикарије у општој популације је 0,5%.[7] Уртикарија је уз псоријазу и атопијски дерматитис, обољење са највишом преваленцијом у општој популацији.[8][9]

Општа разматрања[уреди | уреди извор]

Према стандардима и смерницама европских удржења за алергологију и имунологију (European Academy of Allergology and Clinical Immunology/Global Allergy and Asthma European Network/European Dermatology Forum (EAACI/GALEN/EDF)) смерницама, уртикарије су подељене на три основне групе:

  • Спонтане уртикарије (акутне и хроничне),
  • Физичке уртикарије (уртикарија на хладноћу и топлоту, одложена уртикарија услед притиска, соларна уртикарија, уртикаријални дермографизам и вибраторна уртикарија)
  • Остале уртикарије (аквагенијска, контактна, холинергијска и уртикарија узрокована вежбањем).

Уртикарија настаје као последица ослобађња хистамина, брадикинина, леукотријена C4, простагландина D2 и других вазоактивних супстанци из базофила и маст ћелија у дермису. Ове супстанце доводе до вазодилатације и повећане екстравазације течности у дермис при чему настају катактеристичне промене на кожи.

Физички спољашњи фактори уртикарија [10][уреди | уреди извор]

Стечена на хладноћу хладан ваздух, вода, ветар, храна или објекти
Одложена на притисак вертикални притисак (после 3-8 часова).
На топлоту локално излагање топлоти
Соларна опште или локално излагање ултравиолетном зрачењу и/или видљивој светлости
Дермографизам механичко повлачење тупог предмета по кожи (после 1-5 минута јављају се промене)
Вибраторна локално или опште дејство вибрације (пнеуматски алати, саобраћај)

Подтипови физичких уртикарија[уреди | уреди извор]

Подтипови физичких уртикарија и окидачи активације мастоцита наведени су у доњој табели:

Врсте и окидачки механизми физичких уртикарија
Подтип Дефиниција
Контактна уртикарија на хладно Окидач: хладни предмети, ваздух, течност, ветар
Касна уртикарија на притисак Окидач: вертикалан притисак (уртике настају након 3-12 сати)
Контактна уртикарија на топлоту Окидач: локализована топлота
Соларна уртикарија Окидач: УВ и/или видљива светлост
Дермографска уртикарија Окидач: механички надражај (уртике настају након 1-5 минута)
Уртикарија/ангиоедем на вибрације Окидач: вибрација нпр. пнеуматски чекић

Контактна уртикарија на хладно[уреди | уреди извор]

Код уртикарије на хладно, утврђено је код малог броја пацијената постојање хладноћом насталог антигена у серуму на који се стварају IgE антитела. Медијатори од значаја за овај надражај су:

  • хистамин,
  • супстанца П,
  • хемотактички фактор за еозинофиле и неутрофиле,
  • PGD2 и LTC4.[11]

Контактна уртикарија на топлоту[уреди | уреди извор]

У серуму болесника са уртикаријом на топлоту, повећан је хистамин, фактор хемотаксије зa еозинофиле, а снижен укупни хемолизни комплемент, C3 и фактор.

Соларна уртикарија[уреди | уреди извор]

Код половине пацијената са соларном уртикаријом откривен је серумски антиген као узрок ослобађања медијатора из мастоцита, под утицајем ултравиолетног зрачења са сунца.

Дермографска уртикарија[уреди | уреди извор]

Уртикарија на механички подражај, која се назива и дермографска уртикарији код неких болесника је изазвана позитивним трансфером серумског фактора вероватно IgЕ класе.

Касна уртикарија на притисак[уреди | уреди извор]

Код касне уртикарије на вертикални притисак сматра се да је једним делом одговоран ТNF α за ослобађање медијатора из мастоцита, а другим делом притисак на кожу који смањује ткивну оксигенацију, и доводи до локалне ацидозе са смањењем функције кининазе, што повећава ниво кинина и доводи до формирања локалног едема (отока).[12]

Аквагена уртикарија[уреди | уреди извор]

Код аквагене уртикарије, откривен је хидросолубилан антиген у кожи, који у in vitro условима узрокује хистаминолиберацију.

Холинергијска уртикарија и вежбањем изазвана анафилаксија/уртикарија[уреди | уреди извор]

У холинергијској уртикарији повишена температура крви узрокује ослобађање ацетилхолина у кожи, последично појачано знојење, а зној делује као алерген. У зноју је нађен IgЕ зависан хистаминолибератор. Остаје да се разјасни да ли је овај антиген, патофизиолошки гледано, одговоран код свих болесника за холинергијску уртикарију.[11]

Терапија[уреди | уреди извор]

Како је уртикарија синдром или скуп синдрома, или стање које значајно смањује квалитет живота пацијената неопходна је примена адекватне терапије. Због високе варијабилности етиолошких фактора, клиничких манифестација и одговора на терапију, неопходна је индивидуализација терапије за сваког пацијента посебно.[13]

Медикаменти[уреди | уреди извор]

Антихистаминици су типично прописани лекови за лечење физичке уртикарије.[2] Они блокирају ефекат хистамина, једињења које производи тело које чини део локалног имунолошког одговора и последично изазива упалу.[14] Нека истраживања су показала да је употреба антихистаминика и антагониста у синергији боља за лечење физичке уртикарије.[15][16]

Каскада догађаја који повезују реакцију аутоантитело-антиген са производњом и ослобађањем хистамина није добро окарактерисана. Стога је фокус лечења физичке уртикарије био на карактеризацији ефикасности антихистаминика, а не на анализи везивања рецептора или патомеханизама.[17]

Неконтролисана терапија[уреди | уреди извор]

С обзиром на високу инциденцију уртикарије у општој популацији (15—25%), значајан број пацијената узима лекове без контроле лекара. У том смислу феномен раширене самоиницијативне употребе лекова, треба сузбији саветовање и едукација пацијената од стране лекара и фармацеута, је веома важна због успостављања одговорне самомедикације.[18]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Greaves MW. Antihistamines in dermatology. Scin Pharmacol Physiol 2005; 18(5):220-9.
  2. ^ а б Lee, Ernest E.; Maibach, Howard I. (2001). „Treatment of Urticaria”. American Journal of Clinical Dermatology. 2 (1): 27—32. ISSN 1175-0561. doi:10.2165/00128071-200102010-00005. 
  3. ^ Lee, Ernest E.; Maibach, Howard I. (February 2001). "Treatment of Urticaria: An evidence-based evaluation of Antihistamines". American Journal of Clinical Dermatology. 2 (1): 27–32.
  4. ^ Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. стр. 265, 266, 267—268. ISBN 978-1-4160-2999-1. 
  5. ^ Kim H, Lynde Ch. Impact of Desloratadine on symptoms and quality of life in subjects with chronic idiopathic urticaria: A multicenter, practice-based study. Arch Drug Inf 2008; 1(2):63-9
  6. ^ Beate, Henz (2000). „Antihistamines and Alternatives in Physical Urticaria.”. Dermatologic Therapy. 
  7. ^ Vujanović Lj, Petrović A, Jovanović M. Urticaria pigmentosa: Case report in an adultperson. JEADV 2004;18(suppl 2):543
  8. ^ Golušin Z, Jovanović M, Vujanović Lj, Subotić M. Sklerotični atrofični lihen – dijagnostički problem. Med Pregl 2001;54(3-4):187-190.
  9. ^ Jovanović M, Brkić S, Turkalj I, Vujanović Lj, Mikov I. Contact allergy to acrylatebased dental materials in users and in dental professionals. HealthMED 2010;4(4):794-9
  10. ^ Јелена Томић, Етиологија уртикарје и ангиоедема У: Група аутора, Савремени приступ уртикарији и ангиоедему Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јануар 2020) Монографије научних скупова Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, Волумен 2, број 1, 2011.
  11. ^ а б Ortonne JP, Grob JJ, Auquier I. Efficacy and safety of desloratadine in adults with cgronic idiopathic urticaria. Am J Clin Der 2007; 8:37-42.
  12. ^ Grob JJ, Gaudy-Marqueste C. Urticaria and quality of life. Clin Rev Allergy Immunol 2006; 30:47-51.
  13. ^ Zuberbier T. Urticaria. Allergy. 2003;58(12):1224-34
  14. ^ „Hives (Urticaria): Causes, Symptoms, and Treatment”. patient.info (на језику: енглески). 2023-04-16. Приступљено 2024-02-04. 
  15. ^ Breathnach SM, Allen R, Ward AM, et al. Symptomatic dermatographism: Natural history, clinical features, laboratory investigations and response to therapy. Clin Exp Dermatol 1983; 8 (5): 463-76
  16. ^ Kaur, Surrinder, Malcolm Greaves, and Nahid Eftekhari. "Factitious Urticaria (dermographism): Treatment by Cimetidine and Chlorpheniramine in a Randomized Double-blind Study." Br J Dermatol British Journal of Dermatology 104.2 (1981): 185-90. Web.
  17. ^ Grattan, Clive; Black, A. K. (2003). "Urticaria and angioedema". In Bolognia, Jean; Jorrizo, Joseph L.; Rapini, Ronald P. (eds.). Dermatology. Vol. 1. London: Elsevier. pp. 287–302. ISBN 9780323024099.
  18. ^ Goločorbin-Kon S, Mikov M. Odabrana poglavlja iz kliničke farmacije. Novi Sad: Ortomedics; 2010

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Физичка_уртикарија&oldid=27441965”