Анафилактични шок

Класификација и спољашњи ресурси
Анафилактични шок лат. Anaphylactic shock
Антишок терапија (комплет лекова који се примењује код анафилактичног шока)
ICD-10	T78.2
DiseasesDB	29153
eMedicine	med/128
MeSH	D000707

Анафилактични шок (АШ), (лат. Anaphylactic shock), генерализована анафилактична реакција, хиперсензитивна алергија, је нагла и често смртоносна алергијска реакција која настаје у току једног до 5 минута, нејчешће после примене парентералних лекова, контрастних средства (у радиологији) или нехуманих беланчевина.

Етиологија

Непосредни узрок анафилактичног шока, као и свих алергијских реакција, су алергени који доспевају у организам и реагују са већ постојећим антителима у њему. Алергени који могу да изазову анафилактични шок деле се у две групе;

• Хаптене, (који су мали хемијски молекули, попут динитрофенола или пеницилина, који могу да се вежу за антитела, али не могу и да активирају Б-ћелије, што је предуслов за њихову пролиферацију и лучење одговарајућих цитокина.
• Комплетне алергене;

Најчешћи алергени који могу изазивати анафилактични шок

Хаптени	Комплетни алергени
контрастна јодна средства која се користе у радиологији анестетици (општи и локални) аналгетици (салицилати, пирамидон) витамини Б-групе остали лекови (мепробамат, естроген)	хетерологи серуми (коњски или воловски) отрови инсеката (осе, пчеле, стршљенова) хормони протеинског састава (инсулин, АЦТХ, екстракти хипофизе) ензими (стрептокиназа, пеницилиназа, хиалуронидаза) храна (рибе, ракови, шкољке, јагоде, јаја) алергенски екстракти за дијагностичке тестове или десензибилизацију

Анафилактични шок је све чешћа појава у свету. Некада је углавном био последица примене разних серума (ова терапија је скоро потпуно избачена из употребе, па чак и код лечења тетануса где су коришћени хомологи серуми). Међутим са све већом применом антибиотика (посебно Пеницилина), нагло расте и број случајева са анафилактичним шоком. Према неким статистикама на 5.000 случајева јавља се један случај анафилактичног шока, након примене Пеницилина у облику инјекција. Код примене других антибиотика ове реакције су нешто ређе, а код неких и изузетак.

Контрастна јодна средства која се све масовније примењују у рендген дијагностици најчешћи су узрочници АШ после Пеницилина. На 30.000 болесника код којих је примењен јодни контраст умире један болесник у анафилактичном шоку.

Предиспозиција

Као фактори предиспозиције и фаворизирајући чиниоци за појаву анафилактичног шока наводе се у клиничкој пракси;

• Начин уношења алергена у организам код. Анафилактични шок најчешће настаје при интравенском уносу а затим преко коже и дигестивног тракта.
• Преосетљивост (хиперсензибилитет) организма на алергене и медикаменте, је индивидуална за сваки организам.

Количина унетог алергена, старосна доб и пол највероватније немају значај за појаву анафилактичног шока.

Патофизиологија

Бенвенист је 1978. дефинисао анафилактични шок као нагло ослобађање хемијских медијатора са базофилних крвних ћелија и ткивних мастоцита. Деградација настаје због интерреакције антигена и молекула антитела ИГЕ, кога излучују Б-лимфоцити за време фазе имунизације. На природу хемијских медијатора и на њихове анафилактогене особине утичу хистамин, серотонин, а вероватно и брадикинин.

Као последица ових поремећаја настаје у организму нагло смањење циркулишуће крвне масе, пад систолног крвног притиска и смањење минутног волумена срца. Овим променама претходи генерализована, вазодилатација, повећана пропустљивост капилара са смањењем крвне плазме и хиповолемија.

„ Све се догађа, као да је болесник искрварио у сопствене крвне судове. “

({{{2}}})

Анафилактични шок се може описати и као скуп симптома које карактерише;

• системска артеријска хипотензија,
• пепељасто бледило,
• хладна и влажна кожа,
• колапс површних вена на удовима,
• убрзан и слаб пулс,
• „глад“ за ваздухом,
• жеђ коју прати олигурија (смањена количина мокраће),
• тенденција ка погоршању и
• неповољна прогноза, јер смрт може наступити изненада због срчаног застоја или акутне асфиксије (угушења) за неколико минута, у око 45% болесника.

Болесници који преживе анафилактични шок брзо се опорављају без икаквих последица и ошећења у организму.

Клиничка слика

У клиничкој слици анафилактичног шока доминирају три основне компоненте;

• Васкуларни колапс-акстремна хипотензија или пад крвног притиска.
• Бронхосмазам-или сужење дисајних путева.
• Оток (едем) ларинкса.

Симптоми анафилактичног шока се обично јављају након неколико минута (у просеку 5-10 минута), у контакту са алергеном. Реакције се могу јавити и до 20 минута након контакта са антигеном и тада су и најтеже, а могу се и поново јавити након 1-6 часа после првих реакција. Фазе у развоју клиничке слике

• 0. фаза - Локална реакција, појава ограничених промене на месту контакта са алергеном - еритем (црвенило), едем (оток).
• 1. фаза - Лагана општа реакција, праћена променама на кожи у виду; свраба, оспе, цурења носа, чупања, и општим симптомима у виду отежаног говор, узнемирености, главобоље.
• 2. фаза - Изражена системска реакција, са израженијим променама на кожи у односу на локалну реакцију, хипотензија (пад крвног притиска), тахикардија (убрзан рад срца), аритмија, диспнеа, симптоми диспепсије (мучнина, повраћање, пролив), осећај анксиозности;
• 3. фаза - Тешка системска реакција, коју прате симптоми потпуно развијеног анафилактичног шока - тешка хипотензија, оток ларинкса, бронцхоспазам, асфиксја, поремећај свести, акутна диспепсија;
• 4. фаза - Смртни исход, настаје као последица изражене реакције организма на шок и праћена је сломом циркулације и престанком дисања.

Превенција

• Пре него што се започне са применом или давањем лекова, који могу да изазову АШ, треба анкетирати болеснике и проучити његову медицинску документацију, о ранијим реакцијама преосетљивости на неки лек.
• Премедикациону припрему треба спровести у свим случајевима где постоји сумња на могућу појаву АШ. Премедикацаија се спроводи кортикостероидима, антихистаминима.
• Свака лекарска торба и здравствена установа мора да поседује комплет лекова (антишок терапију) и основу опрему за реанимацију у случају појаве АШ.

Терапија

Опште мере

„Шок положај“ - правилан положај болесника у шоку.

Део опреме за реанимацију код анафилактичног шока

Опште мере које одмах треба предузети у оквиру прве помоћи су; 1. Уклањање алергена. При појави АШ, одмах престати са даљом апликацијом лека, уклонити инсекете, или болесника из простора у коме је он изложен дејству алергена.

2. Правилан положај. Болесник се поставља у „шок положај“ (да лежи са главом нижом од осталог дела тела), уколико не постоји повреда главе, са подигнутим ногама, јер се тако повећава прилив крви у церебралну циркулацију.

3. Пролазност дисајних путева. Морају бити пролазни, што се постиже; вађењем језик и зубних протезе из уста, уклањањем страних тела из уста и носа и адекватним асистираним (вештачким дисањем) уста на уста или спецојалмим амбу балоном. Услучају диспнеје и цијанозе, примењује се 8-10 литара кисеоника у минути, преко назалног катетера или маске за лице.

4. Регулација телесне температуре. Болесника је потребно утоплити како би се спречило хлађење болесника (спречавањем губитка топлоте), при чему треба избегавати јако утопљавање, јер оно може да још више прошири периферне крвне судове.

Специфичне мере

Специфичне мере обухватају примену следећих лекова који су саставни део антишок терапије, сваке здравствене установе, и примењују се следећим редоследом;

• Адреналин 1:1.000 (1 мг/мл), моћни вазопресор и кардиотонични (инотропни) лек. Даје се одмах, у дози 0,2-0,4 мл супкутано(код блажих симптома). Код тежих случајева даје се интрамускуларно или интравенски у количини од 0,2-1 мл у воденом раствору кухињскње соли (0,9% физиолошки раствор)или 5% глукозе. При давању већих концетрација од 4 мг/литар, потребно је ставити ендовенски катетер. Према потреби а у зависности од клиничке слике, адреналин се примењује и 2-3 пута на сваких 15-20 мин. Адреналин је лек избора за лечење АШ, јер коригује екстремно проширење артериола и венула, повећава артеријски притисак и смањују пропустљивост капилара. Такође његова β1 компонента појачава контракције срчаног мишића и побољшава минутни волумен срца, а β2 компонента шири бронхијално стабло и обезбеђује бољи прилив кисеоника у плућа.
• Есмархова повеска, се ставаља проксимално од места ив. или им. примене лека (ако је он узрок шока), а око места убода на истој дубини 0,2 мл адреналина.
• Венски пут, најбоље уз употребу каниле треба да обезбеди адекватан волумен течности у циркулацији. Кроз овај пут што већом брзином примењује се физиолошки раствор и 5% раствор глукозе у односу 2:1, а све у зависности од клиничке слике.
• Анитистаминик (дифенхидрамин), се убризгава кроз венски пут у року од 5 мин у дози 0,5-1 мг/кг телесне тежине (50-80 мг) Може се применити и Синопен 1 ампула (20мг) полако ив или им.
• Кисеоник, преко маске или носног катетара, са протоком од 4-6 ли/мин.

Аминофилин, се даје ако се и даље одржава бронхоспазам или се појачава 10 мин након примене адреналина. Даје се 1 амп од 10 мл (250 мг) у количини 3-3,5 мг на килограм телесне тежине у 100-150 мл 5% глукозе у току 30-45 минута.

• Кортикостероиди, нису од користи у акутној фази, јер им дејство наступа након 30-45 мин. Они се примењују у виду ампула Урбазона (20 и 40 мг- ив или им.) или Дексазона (4мг-5 ампула ив.)
• Ендотрахеална интубација, код изузетно тешких случајева, са едемом ларинкса.
• Праћење виталних параметара, се врши све до стабилизације здравственог стања и губитка симптома.

Види још

• Хиповолемијски шок
• Шок

Литература

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).