Хаулин Вулф

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хаулин Вулф
Howlin' Wolf.jpg
Подаци
Име по рођењу Честер Артур Бернет
Датум рођења 10. јун 1910.
Вајт Стејшн, Мисисипи, САД
Датум смрти 10. јануар 1976. (65 година).
Хајнс, Илиноис, САД
Жанр електрични блуз, Чикаго блуз
Занимање Музичар, текстописац
Инструмент вокал, гитара, хармоника
Активни период 1951–1976

Честер Артур Бернет (енгл. Chester Arthur Burnett; 10. јун 191010. јануар 1976), познатији као Хаулин Вулф (енгл. Howlin' Wolf), био је утицајни амерички блуз певач, гитариста и хармоникаш.

Својим громким гласом и импресивним присуством, Бернет спада међу водеће извођаче електричног блуза; музичар и критичар Каб Кода изјавио је „нико није раван Хаулин Вулфу у јединственој способности да заљуља кућу до темеља и истовремено да испрепада своје покровитеље својом духовитошћу.“[1] Многе песме које је популаризовао Барнет - као што су „Smokestack Lightnin'“, „Back Door Man“ и „Spoonful“ - постале су стандарди блуза и рок-блуза.

Висок 6 стопа и 6 инчи (198 цм) и тежак близу 300 фунти (136 кг), привлачио је пажњу на себе са једним од најгласнијих и најупечатљивијих гласова од свих „класичних“ чикашких блуз певача 50их. Хаулин Вулфов глас био је упоређен са „звуком тешке машине која послује на шљунковитом путу“.

Овај грубо оивичен, мало страшан музички стил стављан је често у супротност са мање суровим, али још увек моћним излагањем његовог савременика и професионалног ривала, Мади Вотерса - иако се њих двојица наводно нису разликовали у стварној личности - да би се описала два стуба чикашког блуза.

Хаулин Вулф, Сони Бој Вилијамсон (Рајс Милер), Литл Џејкобс, Били Диксон, и Муди Ватерс се обично сматрају у ретроспективи као највећи блуз уметници који су снимали за Чес (енгл. Chess) у Чикагу. Сем Филипс је једном приметио: „Кад сам чуо Хаулин Вулфа, рекао сам: ‘Ово је за мене. Ово је место где човекова душа никада не умире.’“ Ролинг стоун часопис поставио га је на 51. место на листи 100 највећих уметника свих времена.[2]

Рани живот[уреди]

Рођен у Вајт Сејшну, Мисисипи, близу Вест Вест Поинта, добио је име по Честер А. Артуру, двадесет и трећем председнику Сједињених Америчких Држава, и добио надимак Биг Фут Честер и Бул Кау у својим раним годинама, због масивности. Објаснио је и порекло имена Хаулин Вулф: „Добио сам га од свог деде (Џон Џоунс)“. Користио се с тим да би му испричао причу о вуковима у том делу земље и упозорио га да, ако се не буде понашао лепо, да ће га они ухватити. Према документарном филму „The Howlin' Wolf Story“, Вулфови родитељи су пропали финансијски кад је био млад. Његова врло религиозна мајка Гетруда избацила га је из куће још док је био дете због одбијања да ради на фарми. Онда се преселио код свог стрица, Вила Јунга, који се лоше опходио према њему. Кад је био тринаест година стар, побегао је, тврдећи да је босоног прешао 85 миља (137 км), да се придружи свом оцу, где је напокон нашао срећан дом у великој породици свога оца. На врхунцу свог успеха, вратио се из Чикага у свој родни град да поново види своју мајку, али се одвезао натраг у сузама, кад га је она одбацила и одбила да јој да било који новац који јој је он понудио, рекавши да је зарађен од извођења његове „ђавољеве музике“.

Године 1930. Хаулин Вулф се састао с Чарли Патоном, најпопуларнијим блузистом у Делти у том тренутку. Био је слушао његово извођење ноћу споља у оближњој колиби где се окупљало друштво музичара. Тамо је запамтио да је Патон изводио „Pony Blues“, „High Water Everywhere“, „A Spoonful Blues“, и „Banty Rooster Blues“. Њих двојица су постали блиски и ускоро га је Патон учио свирати гитару. „Први комад који сам икада свирао у мом животу био је... мелодија о томе како сам свезао понија и оседлао црну кобилу.“ (Патонов „Pony Blues“).[3] Вулф је такође учио од Патона како да привлачи пажњу јавности: „Кад би свирао своју гитару, окретао би се назад и напред, бацао је преко рамена, између ногу, бацао у ваздух.“[3] „Честер (Вулф) је могао изводити трикове с гитаром које је научио од Патона за остатак живота.“[3] „Честер је добро научио своје лекције и свирао с Патоном често (у малим заједницама у Делти)“.[4]

Хаулин Вулфа су такође инспирисали други популарни блуз извођачи тог времена, укључујући Мисисипи Шеикс (бенд), Блајнд Лемон Џеферсон, Ма Рајнеј, Лони Џонсон, Тампа Ред, Блајнд Блејк, и Томи Џонсон (две од најранијих песама којим је овладао биле су Џеферсонова „Match Box Blues“ и Лерој Карсова „How Long, How Long Blues“). Кантри певач Џими Роџерс, који је био Вулфов идол из детињства, такође је утицао на њега. Вулф је покушао да имитира Роџерсово „плаво јодловање“, али је утврдио да његови напори звуче више као крчање или урликање. „Нисам могао да јодлујем“, Бери Гифорд га је цитирао у изјави за Ролинг стоун, „и тако сам прешао на урликање. И, то ми је успело сасвим у реду“. Његова хармоника свирала је по узору на ону која је припадала Рајс Милеру (такође познатом као Сони Бој Вилијамсон Други), који га је научио да свира кад се Хаулин преселио у Паркин, Арканзас, 1933. године.

За време 30их Вулф је наступао на америчком југу као соло извођач и са неколико музичара, између осталог с Флојдом Џонсом, Џонијем Шајнсом, Хонибојем Едвардсом, Сони Бој Вилијамсоном, Робертом Џонсоном, Робертом Џуниорем Локвудом, Вили Брауном, Сон Хаусом, Вили Џонсоном. Био је примљен у америчку војску 9. априла 1941. године, у доби од тридесет година, и стациониран у неколико база. Нашавши да се тешко прилагођава војном животу, Вулф је отпуштен 3. новембра 1943, средином Другог светског рата, никада не бивајући послат у инстранство. Вулф се вратио својој породици и помогао јој је у земљорадњи, свирајући као што је то радио 30их са Флојдом Џонсом и другима. Године 1948. формирао је бенд који су сачињавали гитариста Вили Џонсон и Мат након што „Гитара“ Марфи, хармоникаш Џуниор Паркер, пијаниста запамћен само као „Разарач“ и бубњар Вили Стил. Почео је да емитује на радио-станици KWEM-у у Вест Мемфису, Арканзас, наизменично изводећи и бацајући опрему на очеву фарму, након што се његова породица преселила у ову област исте године. На крају га је Сем Филипс открио и постигао уговор с њим за Memphis Recording Service 1951. године.

Каријера[уреди]

1950е[уреди]

Хаулин је брзо постао локална личност, а ускоро је почео да ради с бендом који је укључивао Вили Џонсона, и гитаристу Пет Хера. Његов први снимак издат је 1951. када је снимио плочу и за браћу Бихари (Modern Records) и за Леонард Чесов Chess Records. Чес издаје Хаулин Вулфов албум „How Many More Years“ августа 1951; Вулф такође снима и за Modern Records, са Ајк Тарнером, крајем 1951. и почетком 1952. Чес је на крају победио у рату око певача, и Вулф се населио у Чикаго, Илиноис 1953.

Стигавши у Чикаго, образовао је нови бенд, убацивши Џосеп Леона „Џодија“ из „Memphis Slim's band“, поставивши га за првог гитаристу. У року од годину дана Вулф измамљује гитаристу Хјуберта Самлина да напусти Мемфис и да му се прикључи у Чикагу, Самлиново језгровит и увијен соло савршено је допуњавао Бернетов велики глас и изненађујуће суптилно фразирање. Иако се поставка Вулфовог бенда редовно мењала током година, запошљавајући много различитих гитариста и на снимању и на живим наступима, укључујући Вили Џонсона, Џуди Вилијамса, Ли Купера, Л. Д. Макгија, Отис „Big Smokey“ Смотерса, његовог брата Литл Смокиј Смотерса, Џими Роџерса, Фреди „Abu Talib“ Робинзона и Бади Гаја, између осталог, изузев неколико кратких одсуства у касним 50их, Самлин је остао члан бенда до краја Вулфове каријере.

Током 50их Вулф је имао четири песме које су квалификоване као хитови на билборду националне ар ен би листе: „How Many More Years“, његов први и највећи хит, који је достигао 4. место 1951.; с друге стране, „Moanin' at Midnight“, који је достигао 10. место исте године; „Smokestack Lightning“, утврђен три недеље 1956. године на осмом месту; и „I Asked For Water (She Gave Me Gasoline)“, који се појављао на листама недељу дана 1956. године на осмом месту. Године 1959. Вулфов први албум, „Moanin' in the Moonlight“, компилација претходно објављених песама, је издат.

1960е[уреди]

Његов албум из 1962. „Howlin' Wolf“ је чувен и утицајан блуз албум често називан „The Rocking Chair“, јер илустрација на његовом омоту приказује акустичну гитару наслоњену на столицу за љуљање. Овај албум садржи песме: „Wang Dang Doodle“, „Goin' Down Slow“, „Spoonful“, и „Little Red Rooster“, које су нашле свој пут на репертоарима британских и америчких бендова залуђених чикашким блузом. Године 1964. имао је турнеју у Европи као део American Folk Blues Festival-а, у продукцији Немаца Хорст Липмана и Фриц Рауа. Године 1965. појавио се на телевизијском шоу „Shindig“ на инсистирање Ролингстонса, који су испланирали да се појаве на истом програму, и који су обрадили Хаулинову песму „Little Red Rooster“ за свој претходни албум. Често је подржавао записе басисте и текстописца Вили Диксона, који је заслужан за Хаулин Вулфове стандарде као што су „Spoonful“, „Little Red Rooster“, „I Ain't Superstitious“, „Back Door Man“, „Evil“, „Wang Dang Doodle“ (касније обрађен од стране Коко Тејлора), и друге.

Септембра 1967. године удружио је снаге са Бо Дидлејем и Муди Ватерсом за The Super Super Blues Band album, у којем су се нашле две његове песме „The Red Rooster“ и „Spoonful“.

1970е[уреди]

Маја 1970. Хаулин Вулф, његов дугогодишњи гитариста Хјуберт Самлин, и његов младо чикашки блуз хармоникаш Џеф Карп путовали су у Лондон заједно са продуцентомChess Records-ом, Норманом Дајроном, да сниме Howlin' Wolf London Sessions LP, у пратњи са британским рок-блуз музичарима Ерик Клептоном, Стив Вајнвудом, Ијан Стивардом, Били Вајманом, Чарли Ватсом и другима. Вулф је снимио његов задњи албум за Чес, The Back Door Wolf, 1973. године.

Каснији приватни живот[уреди]

За разлику од многих других блуз музичара, након што је напустио своје бедно детињство да би започео музичку каријеру, Хаулин Вулф је увек био финансијски успешан. Пошто је већ досегао мерило успеха у Мемфису, описао је себе као „јединог који може да се повиси из Делте као џентлмен“ у Чикаго, где је успео, у свом сопственом ауту на „блуз путу“ (енгл. Blues Highway) и с четири хиљада долара у џепу, што је за оно време, посебно за црне музичаре било ретко. У својој раној каријери, то је резултат његове музичке популарности и способности да избегне алкохол, коцкање и разне опасности, због којих су многи музичари постали плен. Иако је успевао да буде неписмен с његових 40 година, на крају се вратио у школу, да би стекао опште образовање, да би касније студирао рачуноводство и друге послове који би му помогли у пословној каријери.

Вулф је упознао своју будућу жену, Лили, кад је наступао на једном извођењу у једном чикашком клубу. Она и њена породица су били урбани и образовани, и нису били укључени у оно што се генерално могло видети као непријатан свет блуз музичара. Ипак, одмах је привукла пажњу када ју је видео у публици. Према онима који су знали, пар је остао у дубокој љубави све до Вулфове смрти. Заједно су подигли Бети и Барбару, Лилијеве ћерке из претходне везе.

Након што је оженио Лили, која је била способна да руководи професионално с финансијама, Вулф је био толико финансијски успешан, да је био у могућности да обезбеди члановима бенда не само пристојне плате, него и здравствена осигурања; то му је омогућило да запосли ваљане музичаре, и да му одржи имиџ бенда. Према његовој ћерци, никада се није понашао финансијски екстравагантно, и рађе је возио „понтијаком“, него скупљим или јефтинијим аутомобилом.

Вулфово здравље погоршавало се крајем 60их и током 70их. Доживео је неколико срчаних напада, а 1970. његови бубрези су тешко оштећени у аутомобилској несрећи. Умро је од компликација бубрежне болести 1976. године.

Заоставштина[уреди]

Бернет је умро у болници, у Хајнсу, Илиноис, 10. јануара 1976. године и сахрањен је у Хилсајду, у Кук округу, Илиноис. Његов велики надгробни споменик, наводно купљен од стране Ерика Клептона, има на себи слику гитаре и хармонике.

Фестивал у знак сећања на Хаулин Вулфа одржава се сваке године у Вест Поинту, Мисисипи. „Wolf's Juke Joint Jam“ је још један фестивал одржаван у знак сећања на Хаулина, и одржава се годишње у Вест Поинту. Неки од уметника који су свирали на овим фестивалима, укључујући водећег гитаристу Хјуберта Самлина.

Селективне награде и признања[уреди]

Награде за блуз[уреди]

Хаулин Вулфове награде за блуз[5]
Година Категорија Назив Резултат
2004 Historical Blues Album of the Year The London Howlin' Wolf Sessions Номинован
1995 Reissue Album of the Year Ain't Gonna Be Your Dog Номинован
1992 Vintage or Reissue Blues Album - САД или страни The Chess Box—Howlin' Wolf Победник
1990 Vintage/Reissue (страни) Memphis Days Номинован
1989 Vintage/Reissue Album (САД) Cadillac Daddy Номинован
1988 Vintage/Reissue Album (страни) Killing Floor: Masterworks Vol. 5 Победник
1987 Vintage/Reissue Album (САД) Moanin' in the Moonlight Победник
1981 Vintage or Reissue Album (страни) More Real Folk Blues Номинован

Почасти и увођење[уреди]

У САД су почеле да излазе маркице у износу од 29 центи с ликом Хаулин Вулфа 17. септембра 1994.

Хаулин Вулфова признања
Година Категорија Резултат Примедба
2003 Mississippi Musicians Hall of Fame Примљен
1991 Rock and Roll Hall of Fame Примљен Рани утицаји
1980 Blues Hall of Fame Примљен

Дискографија[уреди]

  • 1959: Moanin' in the Moonlight
  • 1962: Howlin' Wolf Sings the Blues; Howlin' Wolf
  • 1964: 'Rockin' The Blues - уживо у Немачкој
  • 1965: The Real Folk Blues
  • 1966: Live In Cambridge
  • 1966: The Super Super Blues Band
  • 1967: More Real Folk Blues
  • 1969: The Howlin' Wolf Album
  • 1971: Message to the Young
  • 1971: The London Howlin' Wolf Sessions
  • 1972: Live and Cookin' (At Alice's Revisited)
  • 1973: Evil - Live at Joe's Place
  • 1973: The Back Door Wolf
  • 1974: London Revisited

Референце[уреди]

  1. ^ Koda, Cub. „www.allmusic.com: Howlin' Wolf“ (на ((en))) Приступљено 20. август 2010.. „A Robert Johnson may have possessed more lyrical insight, a Muddy Waters more dignity, and a B.B. King certainly more technical expertise, but no one could match him for the singular ability to rock the house down to the foundation while simultaneously scaring its patrons out of its wits. 
  2. ^ „The Immortals: The First Fifty“. Rolling Stone Issue 946. Rolling Stone. 
  3. ^ а б в Segrest 2004, стране 19
  4. ^ Segrest (2004), стр. 20.
  5. ^ The Blues Foundation Database, Приступљено 29. 4. 2013.

Литература[уреди]

  • Segrest, James; Hoffman, Mark (2004). Moanin' at Midnight, The Life and Times of Howlin' Wolf. Pantheon Books. ISBN 0-375-42246-3. 

Спољашње везе[уреди]