Чедност

С Википедије, слободне енциклопедије

Чедност или целомудрије је морална врлина[1] која значи потпуно уздржавање од полне активности (за монахе или за мирјане пре брака и након удовства)[2], или, већ у браку, верност супружника. Историјски гледано, захтеви чедности су засновани на верским етичким идејама и моралним правилима.

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Концепт чедности, иако се у религиозној традицији увек повезује са контролом сексуалности, историјски се користио у различитим значењима: често подразумева невиност, понекад моралну строгост и самоконтролу у ширем смислу:

У хришћанској верској традицији, чедност се схвата као значење уздржавања од недозвољених полних радњи и мисли, као и уопште као скромност у односима у ширем смислу: у погледима, говору, одевању.

Свети Игњатије Брјанчанинов овако објашњава појам целомудрености: "Чедност је избегавање свих врста блуда. Избегавање сладострасних разговора и читања, од изговора сладострасних, гадних и двосмислених речи. Чување чула, посебно вида и слуха, а још више чула додира. скромност. Одбијање од мисли и снова расипника. Тишина. Тишина. Министарство болеснима и инвалидима. Сећања на смрт и пакао. Почетак целомудрености је ум који се не колеба од пожудних помисли и снова; савршенство целомудрености је чистота која види Бога"[3].

Облици чедности[уреди | уреди извор]

Свети Амвросије Милански говори о три вида целомудрености: "Постоје три облика врлине целомудрености: целомудреност супружника, целомудреност удовства и целомудреност девствености. Не хвалимо неке од њих искључујући друге. Ово је богатство црквене дисциплине"[4].

Катехизам Католичке цркве потврђује позив на чедност свих верника, али једни - у посвећености монашког живота, други - у породичном или самачком животу у свету: "Чедност људи треба да варира у складу са различитим стањима њиховог живота: за неке – у посвећеном девичанству и целибату, узорним путевима најлакшег предања Богу целог срца, неподељено; за друге, у границама које за свакога утврђује морални закон, у зависности од тога да ли су у браку или самци. Они који су у браку позвани су да поштују брачно целомудреност, док су други позвани да поштују целомудрено уздржавање"[5].

Прекршаји чедности[уреди | уреди извор]

Греси против чедности се разматрају у контексту тумачења једне од Десет Божијих заповести, „Не чини прељубу“. Према Зборнику катихизиса Католичке Цркве, Традиција Цркве прати свеукупност моралног учења Старог и Новог Завета и сматра да ова заповест укључује све грехе против чедности[8]. Свака сексуална активност ван брака сматра се одступањем од врлине чедности[6].

Чедност у браку се традиционално схвата као брачна верност, као и уздржавање од сексуалних пракси које се у хришћанству сматрају „неприродним“ или „изопаченим“ чедност за неожењене људе је сексуална апстиненција. Сходно томе, прави се разлика између греха против чедности, који немају везе са браком, и греха против целомудрености, који нарушава достојанство брака.

Према Катекизму Католичке цркве, греси супротни чедности укључују: прељубу, мастурбацију, блуд, порнографију, проституцију, силовање, хомосексуалне радње, развод, полигамију и слободну заједницу[7].

Идеја да је сваки грех свет повезан са сексуалношћу, посебан је случај кршења заповести „не чини прељубе“, повезан са Исусовим речима из Беседе на гори: „Чули сте да је старима речено: Не чини прељуба. А ја вам кажем да свако ко погледа жену са пожудом, већ је учинио прељубу с њом у свом срцу“ (Матеј 5:27-30).

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „ЦЕЛОМУДРИЕ происхождение, этимология”. classes.ru. Приступљено 2024-05-13. 
  2. ^ „Целомудрие - что на самом деле значит это слово? - Православный журнал «Фома»” (на језику: руски). 2018-12-22. Приступљено 2024-05-13. 
  3. ^ „Бабич И.Л. Эволюция православной церкви в период епископства святителя Игнатия Брянчанинова (конец 1850 - начало 1860-х гг.)”. Genesis: исторические исследования. 1 (1): 96—137. 2015. ISSN 2409-868X. doi:10.7256/2409-868x.2015.1.13968. 
  4. ^ Umanskaya, Tatiana A. (2020). „Metamorphosis of “Flesh” (Ambrose of Milan and the Rise of Western-Church Anthropology)”. Voprosy Filosofii (5): 176—191. ISSN 0042-8744. doi:10.21146/0042-8744-2020-5-176-191. 
  5. ^ „Катехизис Католической Церкви”. ccconline.ru. Приступљено 2024-05-13. 
  6. ^ КОМАРОВА, Наталия (2019-04-17). „Учение об обожении финской лютеранской школы как точка соприкосновения с православным понятием теозиса”. Theological Reflections: Euro-Asian Journal of Theology. 0 (22): 65—99. ISSN 2521-179X. doi:10.29357/2521-179x.2019.22.4. 
  7. ^ „Катехизис Католической Церкви”. ccconline.ru. Приступљено 2024-05-13.