Чича Горио

Из Википедије, слободне енциклопедије
Чича Горио
Le Père Goriot
BalzacOldGoriot01.jpg
Насловна страна издања из 1897.
Писац Оноре де Балзак
Наслов оригинала Le Père Goriot
Земља Застава Француске Француска
Језик француски
Жанр реализам
Издавач „Werdet“
Датум објављивања 1835.

Чича Горио (фр. Le Père Goriot) роман је француског реалисте Онореа де Балзака, објављен 1835. Део је великог циклуса који је Балзак назвао Људска комедија (Comédie humaine).

Типолошке одлике[уреди]

Роман Чича Горио је сложене структуре, типолошки вишезначан те се може одредити и као друштвени роман, и криминалистички и љубавни и роман о васпитању или о развоју карактера.

Балзак непосредно и верно приказује стварност, аналитички поступа у обради, заузима критички однос према савременим појавама и ликовима, приказује представнике различитих друштвених слојева. Писац даје широку и верну аналитичку слику друштва пратећи своје ликове у њиховом развоју, сазревању, кретању у различитим друштвеним круговима. Поред тога, у роману се јавља заплет карактеристичан за криминалистичке романе. Носилац тог значењског дела романа је тајанствени лик Вотрен. У роману су приказана и три љубавна троугла. Лик главног јунака Ежена де Растињака дат је у развоју па се роман може одредити и као роман о васпитању или о развоју карактера.

Историјска позадина[уреди]

Радња романа је временски тачно одређена: крај 1819. и почетак 1820. године. Период између 1814. и 1830. је доба Бурбонске рестаурације, период обнове монархије после Наполеоновог пораза. Тада се на власт вратила бурбонска краљевска династија свргнута 1792, за време Велике француске револуције (1789—1799).

Кроз причу о томе како је чича Горио стекао своје богатство читалац сазнаје читаву историју успона француске буржоазије. У роману «Чича Горио» јасно се види да повратак Бурбона није значио и потпуно успостављање режима који је био на власти пре револуције. Племство је сувише ослабљено да би представљало водећу друштвену снагу. Ако је племићка титула и даље на цени, ако се места у високој друштвеној администрацији по правилу додељују припадницима племства, буржоазија је снажнија од племства зато што је богатија. Моћ новца јача је од свега. Односе међу људима одређује новац као неко мрачно божанство. Са тог аспекта нема суштинске разлике у односима људи било да се налазе у пансиону госпође Вокер или у салону виконтесе Де Бозеан. У оба случаја на снази су вучји закони.

Писац инсистира на самом почетку романа како је оно о чему он говори «All is true», «све је истинито», «она је тако истинита да свак може видети њене елементе око себе, у својем срцу можда».

Извесно је да је прича истинита, у том смислу што су њени поједини делови, појединачне карактерне црте ликова, као и историјски подаци, узети из животне стварности – «свак може видети њене елементе око себе».

Композиција[уреди]

Фабула романа прати покушаје провинцијалца Ежена де Растињака да се пробије у високо друштво Париза. Он је сиромашни племић који сања о успеху, слави, новцу, љубави, а приморан је да живи у сиромашном, бедном пансиону Вокер. У пансиону упознаје чича Горија, трагичног јунака, којег убија претерана, страсна родитељска љубав према својим двема ћеркама. Оне посећују оца само да би од њега добиле новац, стидећи се њега, обичног грађанина, будући да се крећу у аристократским круговима. Горио умире сам. У последњим тренуцима неговали су га Растињак и студент медицине Бјаншон, који му и погреб плаћају. На погребу несрећног старца није се појавила ни једна ћерка. Растињак је разочаран, испуњен презиром и мржњом према париском друштву које је упознао у свој његовој демонској окрутности. И поред тога не напушта га жеља да постигне успех у том друштву.

У роману постоје три љубавна троугла. Први је између Растињака, Делфине и Викторине Тајфер. Виконтеса Де Бозеан воли маркиза Ажида-Пинто, Анастазија де Ресто је у вези са грофом Максимом де Трајем.

Међутим, љубавни односи јунака у потпуности су условљени материјалним интересима. Виконтесу де Бозеан напушта љубавник да би се оженио богатом удавачом, грофица де Ресто задржава свог љубавника плаћајући његове велике дугове. Веза између Растињака и Делфине почива на узајамном интересу. Растињаку је Делфина потребна да би успео у високом друштву, а њој, ћерци трговца и жени банкара, потребан је Растињак за улазак у салон виконтесе Де Бозеан.

У роману можемо пратити и заплет карактеристичан за криминални роман. Господин Вотрен, у подземљу познат као Лажи-Смрт, банкар робијашница, чувар новца робијаша, за којим трага полиција (полицијски агент Гондиро) и коначно га открива захваљујући својим достављачима (госпођица Мишоно).

Управо ће Вотрен пружити Растињаку лекције о животу у Паризу. Вотрен из свог угла, виконтеса Де Бозеан са свог становишта, казују исту причу Растињаку о друштву у коме владају вучји закони моћи и новца. Пут до успеха води преко беспоштедне борбе у којој опстају само најбезобзирнији, најподлији, најлицемернији. Човек мора погазити све људско у себи, не сме да покаже ни у једном тренутку саосећање за друге људе. Пут до успеха не води преко поштеног рада и мукотрпним напредовањем на друштвеној лествици. Ићи за сјајем и богатством значи одлучити се на лаж, савијати се, пузати. Продајте своја убеђења, говори Вотрен Растињаку, нудећи му погодбу.

Вотрен ће удесити да Викторинин брат буде убијен у двобоју. Њен отац, оставши без наследника, прихватиће ћерку које се сада одриче. На Растињаку је да освоји Викторину док је она још увек сиротица. То и неће бити тако тешко јер је она већ заљубљена у Растињака. Вотрен ће заузврат добити двеста хиљада франака од Растињака коме ће будућа супруга донети у мираз милион франака. Демонска понуда младићу који је на великим искушењима. Вотрен ће Растињаку у једном тренутку рећи »... леп младић, отмен, поносит као лав, а мио као девојка. Ви бисте били красан плен за ђавола.»

Млади људи су Тантали у Паризу каже писац. Они се боре против самих себе и увек остају победници. Млади људи су гладни успеха, славе, богатства, провода, лепоте. Све што се чини да је надохват руке у исто време је и недостижно. Пред толиким искушењима право је чудо каже писац, како је мало злочина и преступа које врше млади људи.

Ликови[уреди]

Чича Горио Између гостију пансиона посебну пажњу привлачи презрени лик коме су се сви подсмевали – чича Горио, некадашњи фабрикант резанаца. Чича Горио у једном тренутку каже Растињаку како би продао Оца, Сина и Светог Духа да својим ћеркама уштеди једну сузу. Оно што покреће Горија, због чега живи, јесте трагична, превелика љубав према ћеркама. Балзакове јунаке покрећу страсти. Вотрен говори Растињаку о људима са страстима у Паризу. Горио је један од њих. Са тог аспекта роман Чича Горио је дубока анализа људских страсти.

Ежен де Растињак Као посебан значењски слој романа издваја се прича о Растињаку као младом човеку који улази у живот. На почетку он је провинцијалац без животног искуства, неискварен, са вером да се у животу може успети поштеним радом. Његова животна школа је сурова. Осећа терет сиромаштва и понижења, слуша обесхрабрујућа предавања Вотрена, изблиза ће видети примере најцрње људске незахвалности. Сахрањујући старца покопаће своје илузије о животу. На крају романа Растињак је спреман на беспоштедну борбу у којој побеђују најјачи и најбезобзирнији.

Литература[уреди]

  • Auerbach, Erich. "Père Goriot". Père Goriot. New York: W. W. Norton & Company, 1998. ISBN 0-393-97166-X. pp. 279-289.
  • Honoré de Balzac "Author's Introduction". La Comédie humaine. The Human Comedy: Introductions and Appendix. 1842. Online at Project Gutenberg. Retrieved on 19 January 2008.
  • Baran, J. H. "Predators and parasites in Le Père Goriot". Symposium. 47.1 (1993): 3–15. ISSN 0039-7709.
  • Barbéris, Pierre. "The Discovery of Solitude". Père Goriot. New York: W. W. Norton & Company, 1998. ISBN 0-393-97166-X. pp. 304-314.
  • David Bellos. Honoré de Balzac: Old Goriot (Landmarks of World Literature). Cambridge: Cambridge University Press, 1987. ISBN 0-521-31634-0.
  • Brooks, Peter (2005). Realist Vision. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-10680-7. 
  • Dedinsky, Brucia L. "Development of the Scheme of the Comédie humaine: Distribution of the Stories". The Evolution of Balzac's Comédie humaine. Ed. E. Preston Dargan and Bernard Weinberg. Chicago: University of Chicago Press, 1942.
  • Douthwaite, Julia V. "The Once and Only Pitiful King," chapter 3 of The Frankenstein of 1790 and other Lost Chapters from Revolutionary France. Chicago: University of Chicago Press, 2012.
  • Ginsberg, Michal Peled, ed. Approaches to Teaching Balzac's Old Goriot. New York: The Modern Language Association of America, 2000. ISBN 0-87352-760-7.
  • Hunt, Herbert J. Balzac's Comédie Humaine. London: University of London Athlone Press, 1959.
  • Kanes, Martin (1993). Père Goriot: Anatomy of a Troubled World. New York: Twayne Publishers. ISBN 0-8057-8363-6. 
  • McCarthy, Mary Susan. Balzac and His Reader: A Study in the Creation of Meaning in La Comédie humaine. Columbia: University of Missouri Press, 1982. ISBN 0-8262-0378-7.
  • Mozet, Nicole. "Description and Deciphering: The Maison Vauquer". Père Goriot. New York: W. W. Norton & Company, 1998. ISBN 0-393-97166-X. pp. 338-353.
  • Petrey, Sandy. "The Father Loses a Name: Constative Identity in Le Père Goriot". Père Goriot. New York: W. W. Norton & Company, 1998. ISBN 0-393-97166-X. pp. 328-338.
  • Pugh, Anthony R. Balzac's Recurring Characters. Toronto: University of Toronto Press, 1974. ISBN 0-8020-5275-4.