Feromon

Из Википедије, слободне енциклопедије
Pčela izlaže Nasonovu žleždu (belo na vrhu trbuha) oslobađajući feromon kako bi privukla roj u praznu košnicu

Feromon (od grč. φέρω phero - nositi + hormon iz grč. ὁρμή - Poticaj) je izlučenje hemijskih faktora koji izazivaju društveni odgovor kod članova iste vrste. Feromoni su hemikalije sa sposobnošću delovanja izvan tela sekretirajuće osobe, koje utiču na ponašanje primajućih pojedinca.[1] Postoje alarmni feromoni, trag-hrane feromona, seksualni feromoni, i mnogi drugi koji utiču na ponašanje ili fiziologiju. Njihova upotreba među insektima je posebno dobro dokumentovana. Osim toga, neki kičmenjaci i biljke komuniciraju pomoću feromona.

Osnove[уреди]

Pojam „feromon“ je uveden od strane Petera Karlsona i Martina Lučera 1959. godine, na temelju grčke reči „pherein“ (za prevoz) i hormona (stimulisati). Oni su ponekad klasifikovani kao ekto-hormoni. Te hemijske poruke se prenoze izvan tela, a rezultat je direktni razvojni uticaj na hormonskom nivou ili promjene ponašanja.[2] Oni su predložili termin za opisivanje hemijskih signala koje izazivaju urođeno ponašanje.[3]

Ograničenja[уреди]

Postoje fizička ograničenja praktične veličine organizama koji koriste feromone, zato što feromon male veličine se šire difuzijom od izvornog organizma brže nego što mogu biti proizvedeni, i dovoljna koncentracija se dostiže veoma sporo. Bakterije su suviše male da koriste feromone kao seksualne atraktante, ali ih koriste da utvrde gustinu lokalne populacije sličnih organizama i za kontrolu ponašanja koje zahteva duže vreme izvršavanja (kvorum indikacija). Slično tome, jednostavne životinje rotatorije su tako]e suviše male za ženke da ostave upotrebljiv trag, međutim kod nešto-većih kopepoda, ženke ostavljaju trag koji mužjaci mogu da prate.[4]

Reference[уреди]

  1. ^ „Definition of Pheromone“. 
  2. ^ „Human Pheromones: Integrative Neuroendocrinology & Ethology.“. NEL 22: 309-321. 2001. 
  3. ^ KARLSON P, LUSCHER M (January 1959). „Pheromones: a new term for a class of biologically active substances“. Nature 183 (4653): 55–6. PMID 13622694. 
  4. ^ Dusenbery, David B. (2009). Living at micro scale: the unexpected physics of being small. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 0-674-03116-4. 

Literatura[уреди]

Dodatna literatura[уреди]

  • Edward O. Wilson, Bossert, W. H (1963). „Chemical communication among animals“. Recent Prog. Horm. Res. 19: 673–716. PMID 14284035. 
  • Kohl JV, Atzmueller M, Fink B, Grammer K (October 2001). „Human pheromones: integrating neuroendocrinology and ethology“. Neuro Endocrinol. Lett. 22 (5): 309–21. PMID 11600881. 
  • Wyatt, Tristram D. (2003). Pheromones and animal behaviour: communication by smell and taste. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
  • Dusenbery, David B. (2009). Living at micro scale: the unexpected physics of being small. Cambridge: Harvard University Press. 
  • Dusenbery, David B. (2009). Living at micro scale: the unexpected physics of being small. Cambridge: Harvard University Press.