Politiazil
| |
| |
| |
| Nazivi | |
|---|---|
| Drugi nazivi
politiazil
poli(sumpor nitrid) | |
| Identifikacija | |
| ChemSpider |
|
| Svojstva | |
| (SN)x | |
| Agregatno stanje | boja bronze, metalni sjaj[1] |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 verifikuj (šta je   ?)
| |
| Reference infokutije | |
Politiazil (polimerni sumporni nitrid), (SN)x, je električno provodan polimer boje zlata ili bronze sa metalnim sjajom. On je prvi otkriveni provodni neorganski polimer,[1] a isto tako je utvrđeno da je superprovodnik na veoma niskim temperaturama (ispod 0.26 K).[2][3]
Struktura i vezivanje[уреди | уреди извор]
Može se napisati nekoliko rezonantnih struktura:[4]
Sinteza[уреди | уреди извор]
Politiazil se može sintetisati polimerizacijom dimernog disumpor dinitrida (S2N2), koji je sintetisan iz cikličnog naizmeničnog tetramernog tetrasumpor tetranitrida (S4N4). Konverzija iz cikličnog tetramera do dimera je katalizovana vrućom srebrnom vunom.[1][5]
- S4N4 + 8 Ag → 4 Ag2S + 2 N2
- S4N4 (w/ Ag2S katalizator) → 2 S2N2 (w/ 77K) → S2N2
- S2N2 (@ 0°C, sublimira do površine) → termalna polimerizacija → (SN)x
Upotrebe[уреди | уреди извор]
Zbog svoje električne provodnosti, politiazil se koristi u LED diodama, tranzistorima, katodama baterija, i solarnim ćelijama.[5]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. стр. 725—727. ISBN 0080379419.
- ^ Labes, M. M.; Love, P.; Nichols, L. F. (1979). „Polysulfur Nitride - a Metallic, Superconducting Polymer”. Chemical Reviews. 79 (1): 1—15. doi:10.1021/cr60317a002.
- ^ Harry R. Allcock (20. 9. 2011). Introduction to Materials Chemistry. John Wiley & Sons. стр. 131. ISBN 978-1-118-21098-7. Приступљено 29. 6. 2012.
- ^ Okada, M.; Tanaka, K.; Takata, A.; Yamabe, T. (1993). „Examination of Electronic Phase of the Hartree-Fock Solution of an Isolated Polythiazyl Chain”. Synthetic Metals. 59 (2): 223—230. doi:10.1016/0379-6779(93)91029-2.
- ^ а б Ronald D. Archer (26. 2. 2001). Inorganic and Organometallic Polymers. John Wiley & Sons. стр. 213. ISBN 978-0-471-24187-4. Приступљено 29. 6. 2012.
