Rafer Džonson

С Википедије, слободне енциклопедије
Rafer Džonson
Rafer Johnson at the 1960 Olympics
Rafer Džonson na Olimpijadi 1960. godine
Puno imeRafer Luis Džonson
Ime po rođenjuRafer Lewis Johnson
Druga imenaRafer Johnson
Datum rođenja(1934-08-18)18. avgust 1934.
Mesto rođenjaHilsboro, Teksas
 SAD
Datum smrti2. decembar 2020.(2020-12-02) (86 god.)
Mesto smrtiLos Anđeles, Kalifornija
 SAD
PrebivališteSAD
Državljanstvoameričko
Zanimanjeatletičar
OrganizacijaSatern Kalifornija Strajders, Anahajm
Radovi100 m – 10.3 (1957)
220 yd – 21.0 (1956)
400 m – 47.9 (1956)
110 mH – 13.8 (1956)
HJ – 1.89 m (1955)
PV – 4.09 m (1960)
LJ – 7.76 m (1956)
SP – 16.75 m (1958)
DT – 52.50 m (1960)
JT – 76.73 m (1960)
Desetoboj – 7982 (1960)[1]
Visina1,90 m (6 ft 3 in)
Težina91 kg (201 lb)
SupružnikElizabet „Betsi” Torsen
(m. 1971-sadašnjost)
NagradeOlimpijsko zlato

Rafer Luis Džonson (18. avgust, 1934 — 2. decembar, 2020)[2] bio je američki desetobojac i filmski glumac. Bio je osvajač zlatne medalje u dekadlonu na Olimpijskim igrama 1960. godine, osvojivši srebro 1956. Prethodno je osvojio zlato na Panameričkim igrama 1955. godine. On je bio nosilac zastave američkog tima na Olimpijskim igrama 1960. i upalio je olimpijski plamen na Igrama u Los Anđelesu 1984. godine.

Nakon što se povukao iz atletike, Džonson se okrenuo glumi, sportu i javnom servisu i imao je ključnu ulogu u kreiranju Kalifornijskih specijalnih olimpijskih igara. Njegova glumačka karijera obuhvata nastupe u The Sins of Rachel Cade (1961), Elvis Prislijevom filmu Wild in the Country (1961), Pirates of Tortuga (1961), None but the Brave (1965), dva bilma o Tarzanu sa Majkom Henrijem, The Last Grenade (1970), Soul Soldier (1970), Roots: The Next Generations (1979), Džejms Bond filmu Licence to Kill (1989), i Think Big (1990).

Biografija[уреди | уреди извор]

Džonson je rođen u Hilsboru u Teksasu.[3][4] Njegova porodica se preselila u Kingsberg u Kaliforniji kad je on imao devet godina.[5] Jedno vreme su bili jedina crnačka porodica u gradu.[6] Kao svestrani sportista, on je igrao u fudbalskim, bejzbolskim i košarkaškim ekipama Kingsberške srednje škole. Takođe je izabran za predsednika razreda u osnovnoj i srednjoj školi.[6] Leto između prve i druge godine srednje škole (16 godina), njegov trener Marl Dodson odveo je Džonsona do 40 km udaljene Tulare, gde su gledali Boba Matijasa kako se takmiči u američkom olimpijskom desetobojskim pripremama 1952. godine.[7] Džonson je rekao svom treneru: „Mogao sam da pobedim većinu tih momaka.”[6] Dodson i Džonson su se vratili mesec dana kasnije kako bi gledali paradu povodom Matijasove pobede. Nekoliko nedelja kasnije, Džonson se takmičio u pozivnom desetoboju u srednjoj školi i pobedio na tom događaju. On je takođe pobedio na desetobojima Kalifornijskih srednjih škola u decembru 1953. i 1954. godine.[7]

Godine 1954. kao brucoš na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu (UCLA) njegov napredak u ovom sportu je bio impresivan; oborio je svetski rekord u svom četvrtom takmičenju.[6] On se pridružio bratstvo Pi Lambda Fi, prvom američkom nediskriminatornom bratstvu, i bio je predsednik klase[6] na UCLA. Godine 1955. u Meksiko Sitiju on je osvojio titulu na Pan Američkim igrama.

Džonson se kvalifikovao za desetoboj i za skokove udalj na Letnjim olimpijskim igrama 1956. u Melburnu. Međutim, povreda ga je omela, te je izguvio mesto u skoku udalj. Uprkos ovom hendikepu, uspeo je da zauzme drugo mesto u desetoboju iza sunarodnika Milta Kembela.

Zbog povrede, Džonson je propustio sezone 1957. i 1959. (poslednju zbog saobraćajne nesreće), ali je oborio svetski rekord 1958. i ponovo 1960. godine.[8] Kruna njegove karijere došla je na Letnjim olimpijskim igrama 1960. u Rimu. Njegov najozbiljniji rival bio je Jang Čuan-Kvang (C. K. Jang) sa Tajvana. Jang je takođe studirao na UCLA; njih dvojica su zajedno trenirali pod vođstvom UCLA atletskog trenera Elvina K. „Daki” Drejka i postali su prijatelji. U desetoboju, vođstvo se njihalo napred-nazad između njih. Konačno, posle devet događaja, Džonson je prednjačio Jangu sa malom marginom, ali se znalo da je Jang bio bolji u finalnoj disciplini, na 1500 m. Prema novinama The Telegraph (Velika Britanija), „legenda kaže” da je Drejk trenirao obojicu, pri čemu je savetovao Džonsonu da ostane blizu Janga i da bude spreman za „pakleni sprint” na kraju, a da je savetovao Jangu da stvori što veću udaljenost između sebe i Džonsona pre finalnog sprinta.[9][10]

Džonson je postigao svoj lični rekord sa 4:49,7 i završio samo 1,2 sekunde sporije od Janga, osvojivši zlato sa 58 poena sa olimpijskim rekordom od ukupno 8.392 poena. Obaje sportista su bili iscrpljeni i iznemogli, te su stali na nekoliko koraka iza linije cilja naslonjeni jedan na drugog radi podrške.[9] Ovom pobedom Džonson je okončao svoju atletsku karijeru.[3]

Na UCLA, Džonson je takođe igrao košarku pod vođstvom legendarnog trenera Džona Vudena i bio je starter za Bruinse u njihovom timu 1958–59.[11] Vuden je Džonsona smatrao odličnim odbrambenim igračem, ali je ponekad žalio što je ograničavao svoje timove na početku svoje trenerske karijere, napominjući, „zamislite Rafera Džonsona na [brzom] prodoru.“[6]

Džonson je izabran od strane Los Anđeles Remsa u 28. rundi (333. ukupno) NFL drafta 1959. kao bek.[12]

Dok je trenirao za Olimpijske igre 1960. godine, njegov prijatelj Kirk Daglas mu je ispričao o ulozi u Spartaku za koji je Daglas mislio da bi ga mogao učiniti zvezdom: etiopskom gladijatoru Drabi, koji odbija da ubije Spartaka (kojeg igra Daglas) nakon što ga je pobedio u duelu. Džonson je bio na audiciji i dobio ulogu, ali je bio primoran da je odbije, jer mu je Atletska amaterska unija rekla da će ga to učiniti profesionalcem i da samim tim neće moći da učestvuje na Olimpijskim igrama. Uloga je na kraju pripala jednom drugom velikanu UCLA, Vudiju Strodu.[6] Godine 1960, Džonson je počeo da glumi u filmovima i da radi kao sportski diler. Ostvario je nekoliko filmskih nastupa, uglavnom tokom 1960-ih. Džonson je radio sa punim radnim vremenom kao sportski voditelj tokom ranih 1970-ih. On je bio sportski voditelj vikendom u lokalnoj NBC filijali u Los Anđelesu, KNBC, ali mu ta pozicija nije pogodovala, te je na kraju je prešao na druge poslove.[13]

Džonson je radio na predsedničkoj izbornoj kampanji senatora Sjedinjenih Država Roberta F. Kenedija, i 5. juna 1968. uz pomoć Rouzi Grier uhapsio je Sirhana Sirhana odmah nakon što je Sirhan ustrelio Kenedija u hotelu Ambasador u Los Anđelesu, Kalifornija. Kenedi je umro sledećeg dana u bolnici Dobrih Samarićana. Džonson je o tom iskustvu govorio u svojoj autobiografiji, The Best That I Can Be (objavljenoj 1999. od strane izdavača Galilee Trade Publishing, i u koautorstvu sa Filipom Goldbergom).[5]

Džonson na Specijalnim olimpijskim igrama 1972

Džonson je služio u organizacionom komitetu za prvo takmičenje Specijalne olimpijade u Čikagu 1968. godine, čiji je domaćin bio osnivač Specijalne olimpijade, Junis Kenedi Šrajver, a sledeće godine je predvodio osnivanje Specijalne olimpijade u Kaliforniji.[8] Džonson je, zajedno sa malom grupom volontera, osnovao Kalifornijsku specijalnu olimpijadu 1969. godine tako što je sproveo takmičenje u Los Anđeleskom Memorijalnom Koloseumu za 900 osoba sa intelektualnim invaliditetom. Nakon prvih Igara u Kaliforniji 1969. godine, Džonson je postao jedan od prvobitnih članova Upravnog odbora. Odbor je zajedno radio na prikupljanju sredstava i ponudi skromnog programa plivanja i atletike. Godine 1983. Rafer se kandidovao za predsednika odbora, kako bi povećao učešće u odboru, reorganizovao osoblje kako bi najefikasnije koristilo talente svake osobe i proširio napore za prikupljanje sredstava. On je izabran za predsednika i obavljao je tu dužnost do 1992. godine, kada je imenovan za predsednika Upravnog odbora.[14]

Filmografija[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rafer Johnson. sports-reference.com
  2. ^ „Today in history”. The New York Times. Associated Press. 18. 8. 2014. Приступљено 18. 8. 2014. 
  3. ^ а б Martin, Jill; Almasy, Steve (2. 12. 2020). „Rafer Johnson, 1960 Olympic decathlon champion, dies at 86”. CNN. 
  4. ^ Moritz, Charles (1962). Current Biography 1961. New York: H.W. Wilson. стр. 222. 
  5. ^ а б Johnson, Rafer (1998). The Best That I Can Be: an AutobiographyНеопходна слободна регистрација. New York: Doubleday. стр. 24. ISBN 978-0-3854-8760-3. Приступљено 2021-10-04. „I’m sure that in 1946 no one thought twice when they heard that another family named Johnson had moved into town; it was the most common name in Kingsburg.” 
  6. ^ а б в г д ђ е Joe Posnanski (2. 8. 2010). „Rafer Johnson and the Power of 10”. Sports Illustrated. Архивирано из оригинала 5. 8. 2010. г. Приступљено 2. 8. 2010. 
  7. ^ а б Rivals: Legendary Matchups That Made Sports History, edited by David K. Wiggins, R . Pierre Rodgers; "Ch. 1 The Purest of Rivalries: Rafer Johnson, C.K. Yang, and the 1960 Olympic Decathlon," by Joseph M. Turrini; Fayetteville, Arkansas, U.S.: University of Arkansas Press, 2010.
  8. ^ а б Harris, Beth (2. 12. 2020). „Rafer Johnson, Olympic champ who helped subdue RFK's assassin, dies at 86”. The Mercury News (на језику: енглески). Associated Press. Приступљено 2020-12-02. 
  9. ^ а б Henderson, Jon (26. 6. 2012). „Great Olympic Moments: UCLA friends Rafer Johnson and Yang Chuan-kwang make decathlon history in 1960”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 26. 7. 2012. г. 
  10. ^ Maraniss, David (2008). Rome 1960: The Olympics That Changed the World. New York: Simon & Schuster. стр. 301. ISBN 978-1-4165-3407-5. „"At that moment, (Coach Elvin 'Ducky') Drake was like a master chess player competing against himself. He saw the whole board and was making the best moves for both sides."” 
  11. ^ Padilla, Mike (1. 10. 2005). „Rafer Johnson — Olympic gold medalist and UCLA dad”. UCLA Spotlight. Архивирано из оригинала 18. 1. 2008. г. Приступљено 2021-10-04. 
  12. ^ „1959 Los Angeles Rams Draftees”. Pro-Football-Reference.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-07. 
  13. ^ „Rafer Johnson Timeline”. LA84 Foundation (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-07. 
  14. ^ „Remembering Rafer Johnson”. Special Olympics (на језику: енглески). 2020-12-02. Приступљено 2020-12-02. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Rafer Džonson na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rafer_Džonson&oldid=27676838”