Сове

Сове
ретка сова, Strix occidentalis caurina
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Aves
Ред:	Strigiformes Wagler, 1830
фамилије
Ogygoptyngidae &dagger Palaeoglaucidae &dagger Protostrigidae &dagger Sophiornithidae &dagger Strigidae Tytonidae
Синоними
Strigidae sensu Sibley & Ahlquist

Сове (Strigiformes) су ред ноћних, углавном усамљених птица грабљивица у који се убраја више од 200 врста. Лове плен углавном ноћу у чему им помаже претежно сива боја и скоро нечујан лет. Деле се у две фамилије - типичне сове (Strigidae) и кукувије (Tytonidae). Углавном се хране ситним сисарима, птицама и инсектима, а поједине врсте се хране и рибом. Живе на свим континентима осим на Антарктику, великом делу Гренланда и појединим острвима.

Изглед

Сове карактерише оштар кљун, већ од корена снажно повијен према доле, и прецизан слух и вид. Висина им је 10-70 cm. Тело им је збијено а глава, у поређењу са другим птицама, упадљиво велика и округла.

Имају упадљив пернати оквир око лица, који се назива фацијални диск.

Понашање

Перо сове (лево) и перо јастреба (десно)

Већина сова су активне ноћу, када активно лове плен под окриљем мрака. Неке сове, међутим, лове у сумрак или у зору; пример су краткоуве сове (Asio flammeus).

Сова се при лову најчешће ослања на неопаженост у мраку ефекат изненађења. Неопаженост стичу углавном захваљујући боји свог перја, због којег су под одређеним условима скоро невидљиве. Узрок неопажености је и унутрашња „заставица“ летних пера која је свиленкаста или вунаста, те им омогућава скоро нечујно летење. Једини изузетак су врсте које су специјализоване за лов на рибу и патуљасте сове.

Када ухвати плен, сова га растрга оштрим кљуном или канџама пре него што га поједе, осим у случајевима када је плен мали па га могу појести целог. Након тога, сова често поврати несварљиве остатке плена (кости, крљушти, перје итд.).

Јаја сове су обично бела и облика скоро савршене сфере. Сова полаже од два до дванаест јаја, у зависности од врсте, сваких 1-3 дана. Јаја се не излегу сва у исто времен, те разлика у величини излеглих младунаца може да буде велика. Сове не граде гнезда, него траже себи пригодно станиште на дрвету, подземним тунелима, на зградама, шталама или у пећинама.

Најмања сова је патуљаста сова, тешка око 31 g. Неке пигмејске сове су тек нешто веће. Највеће сове су такозване орловске сове, и то евроазијске орловске сове и сове из врсте Bubo blakistoni, које могу досећи дужину од 76,2 cm, распон крила од преко 2 m и тежину од скоро 4,5 kg.

Очи

Орловска сова

Имају крупне, избуљене и округле очи на предњој страни главе које им омогућавају да добро процене удаљеност и брзину плена. Очи сова су непокретне, као и у већине птица, те морају да окрећу главу да би преусмериле поглед. Главу могу да окрену и до 180°, док се за неке тврди да могу и до 270°.

Сове могу да виде на јако великим удаљеностима, нарочито ноћу. С друге стране, не могу да виде ништа што је ближе од десетак центиметара.

Слух

Аустралијски керкил, Tyto novaehollandiae

Док друге птице имају, по правилу, мале округле слушне отворе, код сова су ти отвори вертикално издужени и готово дуги скоро колико и сама глава. Међутим, слушни отвори им нису смештени симетрично - десни је мало изнад левог. Та асиметрија је од врсте до врсте мање или више изражена, али постоји код свих. Осим тога, многе сове имају упадљив „вео“ око очију од паперјастог венца који усмерава звук према ушима. Заједно са пернатим ушима, тај вео им служи за показивање расположења и често су упадљиве боје. Улогу слушних шкољки играју кратка и тврда пера која су смештена испред и иза слушног отвора и помажу при одређивању смера звука. Из истог разлога, сове имају ширу лобању неко већина птица. Због ове ширине, звук који долази са једне стране до једног ува, долази делић секунде касније до другог ува, што такође помаже у лоцирању предајника звука.

Систематизација

Систематизација сова је у науци предмет расправе. На пример, по таксономији Сибли-Алкист, на основу хибридизације ДНК-ДНК, сове су блискије фамилији Caprimulgidae и њиховим сродницима (Caprimulgiformes), него дневно активним прецима из реда Falconiformes; последично, Caprimulgiformes спадају у ред Strigidae, и сове потпадају у исти ред. Новија истраживања се са овим не слажу. У сваком случају, сродност реда Caprimulgiformes, сова, и соколова није до краја истражена; тренутно је актуелно сваку од наведених група посматрати као посебан ред.

Датотека:Lobanja sove.jpg

Лобања сове

Постоје 222 различите врсте сова, које се деле се у две фамилије - типичне сове (Strigidae) и кукувије (Tytonidae). Постоје фосилни остаци сова које не припадају ниједној од наведених фамилија, и које се од данашњих сова разликују по томе што су много мање специјализоване за лов или су специјализоване на други начин (попут приземних софиорнитида - terrestrial Sophiornithidae). Род сова Ogygoptynx из раног палеоцена (пре педесет милиона година) се може узети као пример да су сове постојале као посебна лоза већ при изумирању нелетећих диносауруса, што их чини једном од најстаријих група приземних птица изван реда Galloanserae. Наводна „сова из доба Креде“ Bradycneme је, заправо, нелетећи диносаурус, вероватно елоптерикс (Elopteryx).

Током палеогена, многе врсте из реда Strigiformes су еволуирале у друге облике птица. Сове какве познајемо данас, с друге стране, су се такође развиле у том периоду. До раног неогена, из овог реда су преостале само типичне сове и кукувије.

У раздобљу између палеогена и неогена (око 25 милиона година), кукувије су биле доминантна врста сова у јужној Европи и суседним територијама Азије. Присутност њихових фосила и указује да је њиховом опадању највероватније узроковао пораст врста типичних сова који се вероватно одвио на просторима Евроазије. На подручју Северне и Јужне Америке, разлог је експанзија увежених типичних сова.

Нераспоређене и базалне форме

• Род Berruornis (касни палеоцен, Француска) - базални или Sophornithidae
• Род Palaeoglaux (средњи до касни еоцен западне и континенталне Европе) - засебна фамилија Palaeoglaucidae или Strigidae
• Palaeobyas (касни еоцен/рани олигоцен, Француска) - Tytonidae или Sophiornithidae
• Palaeotyto (касни еоцен/рани олигоцен, Француска) - Tytonidae или Sophiornithidae
• Strigiformes, неодређени ред и врста (рани олигоцен, Вајомин, САД: Олсон 1985:131)
• Mioglaux (касни олигоцен или рани миоцен, западна и континентална Европа) - укључује „Bubo“ poirreiri
• Intutula (радни/средњи и можда касни миоцен, континентална Европа) - укључује „Strix/Ninox“ brevis
• Alasio (средњи миоцен, Француска)

Све наведене врсте и родови су фосилни.

Ogygoptyngidae

• Род Ogygoptynx (средњи/касни палеоцен, Колорадо, САД)

Protostrigidae

• Род Eostrix (рани еоцен западних и континенталних делова САД и Енглеске, средњи еоцен зап. и кон. делова САД)
• Род Minerva (средњи до касни еоцен зап. делова САД) - раније позната под називом Protostrix, укључује „Aquila“ ferox, „Aquila“ lydekkeri, и „Bubo“ leptosteus

Sophiornithidae

• Род Sophiornis

Типичне сове

Датотека:Strix aluco Pfahlhaltung 1.jpg

Дугоува сова, Asio otus, у уздигнутом положају

• род Otus; 65 различитих врста
• род Pyrroglaux - палау сова
• род Gymnoglaux - кубанска вриштећа сова
• род Ptilopsis - белоглава сова; две врсте
• род Mimizuku - Минданао орловска сова
• род Bubo - рогате, орловске и рибље сове; укључују Nyctea, Ketupa и Scotopelia; око 25 врста
• род Strix - безуве сове, око 15 врста
• род Ciccaba; 4 врсте
• род Lophostrix -
• род Jubula -
• род Pulsatrix; 3 врсте
• род Surnia - северне јастрепске сове
• род Glaucidium - пигмејске сове; око 30-35 врста
• род Xenoglaux -
• род Micrathene - патуљасте сове
• род Athene - 2-4 врсте (у зависности од тога да ли су укључене Speotyto и Heteroglaux или не)
• род Aegolius; 4 врсте
• род Ninox - аустралоазијске јастрепске сове; око 20 врста
• род Uroglaux - папуански јастреб
• род Pseudoscops - јамајчанска сова и вероватно ишарана сова
• род Asio - ушате сове, 6-7 врста
• род Nesasio - страшљива сова
• род Mascarenotus - маскаренске сове; 3 врсте; изумрле (око 1850.)
• род Sceloglaux; изумрла (око 1914.)
• род Grallistrix; 4 врсте (праисторијске)
• род Ornimegalonyx - карипске џиновске сове; 1-2 врсте (праисторијске)

Неразјашњена припадност

• „Otus“ wintershofensis - фосилна сова (рани/средњи миоцен, Винтерсхоф, Немачка); можда сродна роду Ninox (Олсон 1985:131)
• „Strix“ edwardsi - фосилна сова (касни миоцен)
• „Asio“ pygmaeus - фосилна сова (рани плиоцен, Одеса, Украјина)
• Сова са Ибице, Strigidae, ред и врста неодређени; праисторијска (Санчез Марко 2004)

Кукувије

• род Tyto - типичне кукувије, усправне високе до 90 cm; око 15 врста и једна вероватно скоро изумрла
• род Phodilus - лучне сове, 1-2 врсте и једна вероватно скоро изумрла

Фосилни родови

• Nocturnavis (касни еоцен/рани олигоцен) - укључује „Bubo“ incertus
• Necrobyas (касни еоцен/рани олигоцен до касног миоцена) - укључује „Bubo“ arvernensis и Paratyto
• Selenornis (касни еоцен/рани олигоцен) - укључује „Asio“ henrici
• Prosybris (вероватно рани олигоцен до раног миоцена)

Референце

• Олсон, Сторс Л. (1985): фосилни записи птица.
• Санчез Марко, Антонио (2004): Цео текст (PDF)

Спољашње везе

• Све врсте сова света (језик: енглески)
• Веб страница „Животињске раноликости“ - Сове (језик: енглески)