Инсекти

Из Википедије, слободне енциклопедије
Инсекти
Временски распон:
карбон—данас[1][2]
Insect collage.png
У смеру казаљки на сату од горе лево: играјућа мува (Empis livida), дугоноси жижак (Rhinotia hemistictus), ровац (Gryllotalpa brachyptera), немачка оса (Vespula germanica), царски гумени мољац (Opodiphthera eucalypti), (Harpactorinae)
Таксономија
Царство: Animalia
Тип: Arthropoda
Подтип: Hexapoda
Класа: Insecta
L., 1758.
Поткласе

Погледајте таксономију

Инсекти (Insecta) су најмногобројнија класа животиња.[3][4] Врло су разнолики по облику и начину живота;[5] већином су малих размера; тело им је састављено из три јасно одељена дела: главе, груди и трбуха; на глави имају пар писака и три пара усних делова; на грудима са доње стране имају три пара чланковитих ногу a са горње два пара крила, ређе један пар или су без њих. Према грађи крила и усног апарата деле се на многобројне редове: тврдокрилце, опнокрилце, правокрилце, лептире, двокрилце, риличаре итд. Развијају се преображајем (метаморфозом) која може да буде потпуна (обухвата jaje, ларву, лутку и одраслог инсекта) или непотпуна (без стадијума лутке). Играју значајну улогу у природи, као опрашивачи биљака, a многи су велике штеточине пољопривредних и шумских култура или паразити човека (бува, стеница) и домаћих животиња (обад, голубачка мушица). Многи су преносиоци епидемичних болести човека и стоке (тифус, маларија, спаваћа болест). Многи су корисни као паразити и предатори штетних инсеката; директно су корисни пчела и свилопреља.

Процењује се да постоји око 800.000 описаних врста инсеката, што је више од броја свих осталих врста животиња заједно. Инсекти живе на свим местима на Земљи, у свим окружењима, мада је јако мали број инсеката прилагођен животу у мору. Постоји око 5.000 врста Odonata, 2.000 Mantodea, 20.000 скакаваца, 170.000 лептира, 120.000 мушица, 82.000 hemiptera, 350.000 буба, и 110.000 врста мрава и пчела. Наука о инсектима се зове ентомологија.[6][7]

Опис[уреди]

Анатомија инсекта A - Глава (cephalon); B - Груди (thorax) C - Трбух (abdomen) 1. антена 2. доње оцеле 3. горње оцеле 4. око 5. мозак (церебрална ганглија) 6. prothorax 7. дорзална артерија 8. трахеје 9. мезоторакс 10. метаторакс 11. предње крило 12. задње крило 13. стомак 14. срце 15. јајник 16. задње црево 17. анус 18. вагина 19. нерви (абдоминална ганглија) 20. малпигијеве цевчице 21. pillow 22. канџе 23. тарзус (tarsus) 24. тибија (tibia) 25. фемур (femur) 26. трохантер (trochanter) 27. предње црево 28. торакална ганглија 29. кук, кокса (coxa) 30. пљувачне жлезде 31. подждрелна ганглија 32. усни апарат

Класа инсеката обухвата око милион описаних врста што чини 2/3 укупног броја врста на нашој планети, а по неким мишљењима њихов број је далеко већи и износи између 10 и 30 милиона врста. Осим по бројношћу врста инсекти доминирају и по бројношћу јединки унутар сваке врсте. Процењује се да је укупна биомаса инсеката на Земљи 12 пута већа од биомасе целокупног становништва. Инсекти имају огроман значај како у природи тако и за човека, тако да је развијена посебна наука, ентомологија, за њихово проучавање.

Обзиром на развиће, инсекти се деле у две групе:

Метаболни инсекти могу бити:

Хемиметаболни инсекти у развићу пролазе кроз три стадијума:

Холометаболни кроз четири развојна ступња:

Пресвлачење и метаморфоза су под утицајем јувенилног хормона. Понашање инсеката је веома сложено, поготово социјалних (образују друштва). На понашање утичу егзохормони (луче их егзокрине жлезде) названи феромони.

На телу инсеката разликују се три региона:

  • глава (cephalon),
  • груди (thorax) и
  • трбух (abdomen).

На глави имају један пар антена на којима су чуло додира и мириса. Усни екстремитети (мандибуле и два пара максила) граде, у зависности од начина исхране, различите типове усних апарата:

Очи инсеката су сложене фацетоване које се одликују мозаичким видом. Инсекти су у стању да разликују облик, удаљеност, покрете па чак и боју.

Груди се састоје од три сегмента на којима се налазе три пара ногу за ходање. Поред ходања они могу да обављају и друге функције – копање, пливање, скакање и др. На другом и трећем грудном сегменту се, код крилатих инсеката, налазе два пара крила. На трбуху нема екстремитета, али се код неких група на последњем сегменту налазе остаци екстремитета у виду наставака, као што су легалица и жаока.

Етимологија[уреди]

Наука која се бави инсектима назива се ентомологија, а стручњаци за инсекте су ентомолози. Ентомологија је опсежна по подручју деловања, те се дели на ошту и примењену ентомологију. Популарна је широм света, те се њоме осим научника баве и бројни аматери, те бројна научна и стручна удружења.[8]

Морфологија[уреди]

Опис спољашњег изгледа (морфологија) инсеката, односи се на одрасле сполно зреле јединке, а не на ларве.

Величина инсеката јако варира. Већина инсеката је дуга од једног до 20 mm. Али постоје и врсте дужине од 0,2 mm, као и они који су дуги 16 а широке 6 cm (Titanus giganteus), или чак до 33 cm дугих јединки паличњаци (Phasmatodea). Тело инсекта може бити издужено, спљоштено или мање-више кугласто.

Тело свих инсеката изграђено је од хитина, који може бити крут (чврсти делови) или еластичан (повезивање чврстих делова). Јасно је подељено на 3 основна дијела: главу (Caput), прсиште (Thorax) и стомак (Abdomen). На оклопу се разликује леђна страна (дорзална), трбушна страна (вентрална), те бочне стране (плеуралне). Сваки део хитинског вањског оклопа састоји се од појединачних сраслих сегмента: леђних плочица (тергити), трбушних плочица (стернити) и бочних плочица (плеурити). Отвори кроз које инсекти дишу (стигме) отварају се бочно, те у телу прелазе у густи капиларни сплет дишних цевчица трахеја помоћу којих дишу, а број трахеја јако варира од врсте до врсте.

Глава инсекта: очи, пипци, усни апарат[уреди]

Портрет инсекта

Глава инстекта настала је спајањем 6 ембрионалних колутића, што се одражава на вањске и унутрашње структуре. На горњој страни главе се налази један пар пипака с чулима за мирис, а са сваке стране главе је по једно сложено око. Сложено око се може састојати и од хиљада мањих окашаца. Многе врсте (цврчци, осе, пчеле, мрави) имају и додатне једноставне очи на темену, а служе им за лакше сналажење у мраку. Многе пећињске врсте немају очи. На доњој страни хитинске чауре главе се налазе по три пара усних органа: горња усна (одозго затвара уста), горња и доња чељуст и доња усна, са пипалима. Ти усни органи су прилагођени (врста хране, начин прехране) за грижење (термити), бодење (комарци), лизање (пчеле) и сисање (лептири). Начин прехране у уској је вези с начином кретања, па је неки ловац месождер нпр. трчак хитар, биљождер нпр. гусеница се често добро пење, а неки разлагач нпр. балегар добро копа. Ту су и разне комбинације с летењем и без летења, специјализације грађе чељусти ловца за већи и мањи плен, или грађе рила биљождера (нпр. дужина рила лептира или бумбара) за посебне биљке.

Прсиште[уреди]

Приказ рада летних мишића. Истезањем и стискањем тела унутарње хватиште крила мења положај (горе-доле) у односу на вањско хватиште и крила се помичу.
а крила
б хватишта крила
ц леђнотрбушни (дорсовентрални) мишићи д уздужни мишићи.
Ноге инсткта састоје се од 6 чланака. Делови ноге на примеру ноге:
a: кук (coxa);
b: ножни прстенак (trochanter);
c: бедро (femur);
d: цеваница (tibia);
e: стопало (tarsus);
f: предстопало (praetarsus);
g: канџе (ungues).

Прсиште је део на којем су смештене ноге и крила. Главна функција прсишта је покретачка. Инсекти су једини крилати чланконошци. У прсишту су смештени и снажни и издржљиви мишићи, који омогућују покретање ногу и крила. Прса се, бројећи од главе, деле на три дела: прототоракс, мезоторакс и метаторакс, тј. предње, средње и стражње прсиште. Сваки прсни колутић носи свој пар ногу, а средњи и задњи имају и свој пар крила. Што се инсект више служи крилима прсни колутићи су збијенији, што се више служи ногама колутићи су раздвојенији. На сваком делу налазе се плочице, длачице, рупице, шавови. У прсишту су смештени предњи део пробавног, нервног и респираторног система, те су њиме повезани глава и стомак.

Крила[уреди]

Инсекти углавном имају два пара крила иако су неким врстама посебним прилагођавањима крила деломично или посве нестала. Налазе се с горње стране средњег и задњег прсног колутића. Обликом и величином прилагођена су њиховим животним потребама. Дневни лептири лагано лепршајући замахну крилима око 9 пута у секунди, ноћни лептири 70-80 пута, пчеле скоро 200 пута, а муве више од 300 пута.

Разноврсност облика крила и распореда ребара на њима омогућава распознавање група инсеката. Код вретенаца су оба пара једнаке опнасте структуре и покрећу се независно, код већине других инсеката предња и задња крила се покрећу заједно. Код мрежокрилаца су крила испрекрштана ребрима, код опнокрилаца и лептира су задња крила мања од предњих, код двокрилаца су задња крила смањена у незнатне маљице, код равнокрилаца су задња крила већа од предњих, код корњаша су предња крила хитинизирана у тврдо покриље испод којега је пресложен много већи опнасти задњи пар крила, код полукрилаца је јаче хитинизирана само предња половина предњих крила. Крила су посве нестала код паразита: бува, ваши, стеница, пећињдких инсеката. Крила су нестала само код женки свитаца, неких грбица, код смоквине ковнарице (Blastophaga psenes) су само мужјаци без крила. Без крила су радници мрава и термита, док су полни облици крилати. Паразитска мува, овчија ушара (Melophaus ovinus) лети около док не нађе домаћина, а кад заседне на домаћину одбаци крила.

Ноге[уреди]

Према употреби ноге могу бити ходалице, тркалице, пливалице, копалице, скакалице, грабилице, сабиралице, чистилице. Ходалице су ноге код већине инсеката, тркалице су јаке ноге за трчање (нпр. код трчка), пливалице су сплоштене и круте стражње ноге, на рубовима проширене дугим длакама (код водених полукрилаца), копалице су кратке и раширене предње ноге (код роваца), скакалице су јако продужене стражње ноге са снажним бедрима (код скакаваца, бува), грабилице су савијене предње ноге тако да је бут придружен бедру омогућава хватање плена (код богомољке), сабиралице су длакаве стражње ноге за сабирање цветног праха (у цветара), чистилице су нежне и длакаве предње ноге (код лептира).

Трбух[уреди]

Трбух је стражњи дио инсекта у којему се налази највећи део утробе па се због тога његов волумен може мењати. Састоји се од 11 колутића, који су у неких инсеката срасли, а код неких утиснути једни у друге. Код одраслих облика трбух нема екстремитете, док се код гусеница и неких опнокрилаца на трбуху развијају лажне ножице. На задња два колутића чешћи су танки чланковити дршци (стyли) или наставци (церци), нпр. код воденоцветова и ухолажа. На задњем се колутићу налази анални отвор и органи за парење.

Анатомија[уреди]

Нервни ситем[уреди]

Нервни ситем чини низ нервних чворова (ганглија), који су лествичасто повезани. Ганглија главе сложене је структуре. Најразвијенија је код задружних опнокрилаца, и то јаче у радилица него код полних животиња. Код различитих се инсеката опажа повезаност између величине мозга и ступња активности. Мозак пчеле је 1/174 део тела, а гундеља 1/3290. Са нервним системом повезана су чула и поједини органи, код неких инсекта су видни живци већи од остатка мозга.[9][10][11]

Из 3 прсне ганглије живци излазе у ноге, а из средње и стражње прсне ганглије у крила. Симпатички нервни систем опскрбљује нервима утробу.

Дисање и крвоток[уреди]

Инсекти дишу преко ектодерма кроз дисајне цеви (уздушнице, трахеје), чији огранци залазе у све органе. Ваздух улази у трахеје кроз отворе на површини тела – стигме које се налазе са бочне стране у паровима и помоћу њих се врши размјена гасова између ткива и спољашње средине. Крвоток је отвореног типа што значи да нема артерија, вена и капилара него се крв слободно разлева по телесној шупљини инсеката. Боја инсекатске крви може бити зелена, смеђа, црвена или жута и у њој су заступљена само бела крвна зрнца тзв. леукоцити.

Пробава и екскреција[уреди]

Пробавни систем се састоји предњег, средњег и задњег црева. У предњем цреву се налази ждрело које је јако мишићаво. Једњак је танак и наборит, у облику је праве цеви.

Полни органи[уреди]

Код већине инсеката је јасно изражено полно дволичје. Двополци (хермафродити) су ретки. Полне жлезде су парне, леже у задњем делу, већином имају заједнички отвор испред аналног отвора. Неки се инсекти паре само једном у животу, а спера одложена у семеној врећици женке оплођује јаја годинама (нпр. код пчелиње матице). Женке неких врста имају посебну легалицу за полагање јаја.

Животни простори[уреди]

Инсекти су раширени по свим континентима и у свим климатским подручјима. Најчешће су копнене животиње, само понеки живе у слаткој води, а мали број у мору. То су организми који у свом телу садрже преко 50% воде и чији губитак доводи до пропадања, као што у сувишку доводи до угибања. Битан су чинилац у природи: разарају мртву органску материју, помажу при оплодњи биљки (30% европских цветница опрашују инсекти), преносе заразне болести, паразитирају на биљкама и животињама. Опстају на температури од -40 до 48 степени и изван те границе ниједна врста не може преживети.

Начин живота[уреди]

Инсекти су често добри летачи. Неки могу без одмарања прелетјети неколико стотина километара. Број замаха крилима варира од 6 до 10 у секунди код крупних дневних лептира, око 250 у секунди код пчела, а код комараца око 1000 у секунди.

Трајање живота одраслог инсекта врло је различито: воденоцветокрилаши живе неколико сати, лептири неколико месеци, пчелиња матица 5 година, а неки мрави и до 15 година.[12]

Размножавање и развој[уреди]

Укратко: јаје - ларва - лутка - одрасли инсекат

Одрасли полно зрели инсект има довршен развој, па се назива и завршеним инсектом. Такав облик настаје дуготрајним растом, сазревањем и телесним преобликовањем низа млађих развојних облика, па живот инсекта свакако траје дуже од неколико дана, или недеља. Развој започиње оплодњом јајета, при чему се развија заметак (ембрион). То је тзв. заметни (ембрионални) развој. Старији заметак сазрева и настаје ларва, која је спремна за живот изван јајета. Након пробијања и изласка из јајета, ларве се морају хранити и расти. Зато су живахне и најчешће покретљиве, да могу дохватити храну. Приликом раста, морају одбацивати делове тела који не расту, тј. пресвлаче се. Пресвлачење се догађа код ларви свих врста инсеката. Осим раста, догађа им се и промена облика преобразба (метаморфоза).

Има више типова развоја инсеката, а најлакше је разликују два основна типа преобразбе:

1. непотпуна преобразба

Ларве оних врста којима млади већ након изласка из јаја наликују одраслима (скакавци, богомољке, бубашвабе, стенице, ухолаже итд.) не морају да се потпуно промене да би изгледали као одрасли. Након сваког пресвлачења ларве постају све веће и све сличније одраслима, те у задњем пресвлачењу задобију и крила и полне органе.

2. потпуна преобразба

Код другог типа развоја, ларве, иако се пресвлаче и расту, нису нимало сличне одраслима, него стално имају црволик изглед. Таква је већина инсеката (осе, пчеле, мрави, муве, лептири, корњаши, итд.). Лептирове ларве, иако су црволике, имају посебан назив гусјенице. Да би млади црволики инсекти постали одрасли комарци, корњаши итд., морају се потпуно и нагло променити. Задњим пресвлачењем ларве, уместо још веће црволике ларве, испод старе коже извирује нови и сасвим друкчији облик - лутка. Живот у облику лутке привидно је миран. Лутка се не помиче и не храни, али се у унутрашњости животиње догађају велике модификације органа. Кад лутка сазри, пуца њена спољашња површина, а из унутрашњости излази одрасли инсекат. Крила му олакшавају кретање, ради проналаска нових простора и партнера за продужење врсте. Почиње животна фаза одраслог инсекта.

Еволуција[уреди]

Инсекти су се развили од Annelida.[13] Најстарији облици налазе се у слојевима средњега девона.[14][15]

Производња звука и слух[уреди]

Цвркање скакавца

Инсекти се најчешће оглашавају помоћу органа за стридулацију. Он се састоји од два тврда, назубљена, хитинска дела тела (зрикала) која се брзим покретима међусобно тару. Зрикање или чегртање зависи од структуре зупчаника, брзине превлачења и од придодатих резонатора. Положај зрикала може бити на предњим крилима, на ногама, прсима или стомаку. Зрикало често имају само мужјаци који се на тај начин јављају женкама.

Значај инсеката[уреди]

  • Инсекти паразити и преносиоци заразних болести :
бумбар

Таксономија[уреди]

Класификација
Insecta
Dicondylia
Pterygota

Кладограм живих група инсеката,[16] са бројевима врста у свакој групи.[7] Моуће је да су Apterygota, Palaeoptera, и Exopterygota парафилетске групе.

Традиционална систематика, која је базирана на морфологији или изгледу, обично даје хексаподама ранг суперкласе,[9]:180 и идентификује четири групе унутар ње: инсекти (Ectognatha), скокуни (Collembola), Protura, и Diplura, при чему су задње три груписане заједно као Entognatha на бази интернализованих делова уста. Хијерархијски односи су прошли кроз бројне промене са напретком метода базираних на еволуционој историји и генетичким подацима. Садашње становиште је да су хексаподе полифилетске (где задњи познати предак није био члан групе), при томе класа Entognatha има засебну еволуциону историју од Insecta.[17] За многе традиционалне, на изгледу базиране таксоне је показано да су парафилетски, тако да уместо коришћења рангова попут подкласа, надред, и подред, показано је да је боље да се користе монофилетске групе (у којима је задњи познати претходник члан групе). Следеће представља најбоље подржано монофилетско груписање класе Insecta.

Инсекти се могу поделити у две групе које су историјски третиране као подкласе: бескрилни инсекти, познати као Apterygota, и крилни инсекти, познати као Pterygota. Apterygota се састоји од примитивног бескрилног реда Zygentoma. Archaeognatha сачињава Monocondylia на бази облика њихових вилица, док су Zygentoma и Pterygota груписане заједно као Dicondylia. Могуће је да Zygentoma нису монофилетски, са фамилијом Lepidotrichidae, већ да су систеринска група Dicondylia (Pterygota и преосталих Zygentoma).[18][19]

Paleoptera и Neoptera су крилати редови инсеката који се диференцирају по присуству отврднутих делова тела званих склерити, и код Neoptera, мишића који омогућавају да се њихова крила равно преклопе преко стомака. Neoptera се може даље поделити на метаморфозно некомплетне (Polyneoptera и Paraneoptera) и комплетне групе. Показало се да је тешко да се појасне односи између редова код Polyneoptera, зато што константан прилив нових налаза условљава ревизије таксона. На пример, испоставило се да је Paraneoptera сроднија са Endopterygota него са осталим члановима Exopterygota. Недавни молекулани налази да су традиционални редови ваши Mallophaga и Anoplura произашли из Psocoptera је довело до формирања новог таксона Psocodea.[20] Предложено је да Phasmatodea и Embiidina формирају Eukinolabia.[21] Сматра се да Mantodea, Blattodea, и Isoptera формирају монофилетску групу Dictyoptera.[22]

Могуће је да је Exopterygota парафилетска у односу на Endopterygota. Питања која су произвела полемике укључују заједничко груписање Strepsiptera и Diptera као Halteria на бази редукције једног пара крила – што је становиште које нема јаку подршку ентомолошке заједнице.[23] Neuropterida се често спајају или раздвајају по хировима таксономиста. За буве се сад сматра да су блиско сродне бореидним мекоптеранима.[24] Многа питања остају отворена у погледу основних релација међу редовима ендоптеригота, а посебно Hymenoptera.

Изучавање класификације или таксономије инсеката се зове систематска ентомологија. Ако је фокус на спедифичном реду или фамилији, термин може да постане специфичан за тај ред или фамилију, на пример систематска диптерологија.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Engel, Michael S.; Grimaldi, David A. (2004). „New light shed on the oldest insect”. Nature. 427 (6975): 627—630. Bibcode:2004Natur.427..627E. PMID 14961119. doi:10.1038/nature02291. 
  2. Rice, C. M.; Ashcroft, W. A.; Batten, D. J.; Boyce, A. J.; Caulfield, J. B. D.; Fallick, A. E.; Hole, M. J.; Jones, E.; Pearson, M. J.; Rogers, G.; Saxton, J. M.; Stuart, F. M.; Trewin, N. H.; Turner, G. (1995). „A Devonian auriferous hot spring system, Rhynie, Scotland”. Journal of the Geological Society, London. 152 (2): 229—250. doi:10.1144/gsjgs.152.2.0229. 
  3. Chapman, A. D. (2006). Numbers of living species in Australia and the World. Canberra: Australian Biological Resources Study. стр. 60pp. ISBN 978-0-642-56850-2. 
  4. Wilson, E.O. „Threats to Global Diversity”. Приступљено 17. 5. 2009. 
  5. Erwin, Terry L. (1982). „Tropical forests: their richness in Coleoptera and other arthropod species”. Coleopt. Bull. 36: 74—75. 
  6. Novotny, Vojtech; Basset, Yves; Miller, Scott E.; Weiblen, George D.; Bremer, Birgitta; Cizek, Lukas; Drozd, Pavel (2002). „Low host specificity of herbivorous insects in a tropical forest”. Nature. 416 (6883): 841—844. PMID 11976681. doi:10.1038/416841a. 
  7. 7,0 7,1 Erwin, Terry L. (1997). Biodiversity at its utmost: Tropical Forest Beetles. стр. 27—40.  In: Reaka-Kudla, M. L.; D. E. Wilson; E. O. Wilson (ур.). Biodiversity II. Joseph Henry Press, Washington, D.C. 
  8. Harper, Douglas; McCormack, Dan (2001). „Online Etymological Dictionary”. Online Etymological Dictionary. LogoBee.com. стр. 1. Приступљено 1. 11. 2011. 
  9. 9,0 9,1 Gullan (2005). стр. 494–528.
  10. Tracey, J; Wilson, RI; Laurent, G; Benzer, S (2003). „painless, a Drosophila gene essential for nociception”. Cell. 113 (2): 261—273. PMID 12705873. doi:10.1016/S0092-8674(03)00272-1. 
  11. Sømme, LS (14. 1. 2005). „Sentience and pain in invertebrates” (PDF). Norwegian Scientific Committee for Food Safety. Приступљено 30. 9. 2009. 
  12. Hrvatska opća enciklopedija, Leksikografski zavod Miroslav Krleža. 2004. ISBN 978-953-6036-36-3.
  13. David Grimaldi and Michael S. Engel (2005). Evolution of the Insects. Cambridge University Press. ISBN 0-521-82149-5. 
  14. „Palaeos invertebrates:Arthropoda”. Palaeos Invertebrates. 3. 5. 2002. Архивирано из оригинала на датум 15. 2. 2009. Приступљено 6. 5. 2009. 
  15. Misof, et.al., Bernhard (2014). „Phylogenomics resolves the timing and pattern of insect evolution”. Science. 346 (6210): 763. doi:10.1126/science.1257570. Приступљено 4. 12. 2014. 
  16. „Insecta”. Tree of Life Web Project. 2002. Приступљено 12. 5. 2009. 
  17. Kendall, David A. (2009). „Classification of Insect”. Приступљено 9. 5. 2009. 
  18. Gilliott, Cedric (1995). Entomology (2 изд.). Springer-Verlag New York, LLC. стр. 96. ISBN 0-306-44967-6. 
  19. Kapoor, V.C. C. (1998). Principles and Practices of Animal Taxonomy. 1 (1 изд.). Science Publishers. стр. 48. ISBN 1-57808-024-X. 
  20. Johnson, K. P.; Yoshizawa, K.; Smith, V. S. (2004). „Multiple origins of parasitism in lice”. Proceedings of the Royal Society of London. 271 (1550): 1771—1776. PMC 1691793Слободан приступ. PMID 15315891. doi:10.1098/rspb.2004.2798. 
  21. Terry, M. D.; Whiting, M. F. (2005). „Mantophasmatodea and phylogeny of the lower neopterous insects”. Cladistics. 21 (3): 240—257. doi:10.1111/j.1096-0031.2005.00062.x. 
  22. Lo, Nathan; Tokuda, Gaku; Watanabe, Hirofumi; Rose, Harley; Slaytor, Michael; Maekawa, Kiyoto; Bandi, Claudio; Noda, Hiroaki (2000). „Evidence from multiple gene sequences indicates that termites evolved from wood-feeding cockroaches”. Current Biology. 10 (13): 801—804. PMID 10898984. doi:10.1016/S0960-9822(00)00561-3. 
  23. Bonneton, F.; Brunet, F. G.; Kathirithamby J. & Laudet, V. (2006). „The rapid divergence of the ecdysone receptor is a synapomorphy for Mecopterida that clarifies the Strepsiptera problem”. Insect Molecular Biology. 15 (3): 351—362. PMID 16756554. doi:10.1111/j.1365-2583.2006.00654.x. 
  24. Whiting, M.F. (2002). „Mecoptera is paraphyletic: multiple genes and phylogeny of Mecoptera and Siphonaptera”. Zoologica Scripta. 31 (1): 93—104. doi:10.1046/j.0300-3256.2001.00095.x. 

Литература[уреди]

  • David Grimaldi and Michael S. Engel (2005). Evolution of the Insects. Cambridge University Press. ISBN 0-521-82149-5. 
  • Gullan, P.J.; Cranston, P.S. (2005). The Insects: An Outline of Entomology (3 изд.). Oxford: Blackwell Publishing. ISBN 1-4051-1113-5. 
  • Reaka-Kudla, M. L.; D. E. Wilson; E. O. Wilson (ур.). Biodiversity II. Joseph Henry Press, Washington, D.C. 
  • Erwin, Terry L. (1997). Biodiversity at its utmost: Tropical Forest Beetles. стр. 27—40.  In: Reaka-Kudla, M. L.; D. E. Wilson; E. O. Wilson (ур.). Biodiversity II. Joseph Henry Press, Washington, D.C. 
  • Michael Chinery: Field Guide to Insects of Britain and Northern Europe. 3. Auflage. Harper Collins, 1993, 448 S. ISBN 978-0-00-219918-6
  • Michael Chinery: Pareys Buch der Insekten. Franckh-Kosmos, o. O. 2004, 328 S. ISBN 978-3-440-09969-8
  • Bernhard Klausnitzer: Insecta (Hexapoda), Insekten, in: W. Westheide, R. Rieger (Hrsg.): „Spezielle Zoologie Teil 1: Einzeller und Wirbellose Tiere“; Gustav Fischer Verlag, Stuttgart, Jena.
  • Christopher O’Toole: Faszinierende Insekten. Bechtermünz Verlag, 223 S. ISBN 978-3-8289-1584-8
  • E. Stresemann (Begr.), H.-J. Hannemann, B. Klausnitzer, K. Senglaub: Exkursionsfauna von Deutschland, Wirbellose: Insekten. 9. Aufl. Spektrum Akademischer Verlag, Heidelberg/Berlin 2000, 959 S. ISBN 978-3-8274-0922-5
  • Бей-Биенко, Григорий Яковлевич (1980). Общая энтомология: учеб. для ун-тов и сельхозвузов. 3.. М.: Высш. шк. стр. 416. 
  • А, Захваткин Ю.. (2001). Курс общей энтомологии. М.: Колос. стр. 376. ISBN 5-10-003598-6. 
  • Родендорф, Борис Борисович; Расницын, Александр Павлович (1980). Историческое развитие класса насекомых. 175. Тр. Палеонтолог. ин-та АН СССР. М.: Наука. стр. 256. 
  • Росс Г.; Росс Ч.; Росс. Д. (1985). Энтомология. М.: Мир. стр. 572. 
  • Тыщенко, Виктор Петрович (1986). Физиология насекомых: учеб. пособие для студ. ун-тов, обучающихся по спец. «Биология». М.: Высш. шк. стр. 303. 
  • В, Брайен М.. (1986). Длусский, Геннадий Михайлович, ур. Общественные насекомые: экология и поведение. М.: Мир. стр. 400. 
  • Варли Дж. К.; Градуэлл Дж. Р.; П, Хассел М.. (1978). Экология популяций насекомых. М. 
  • И, Воронцов А.. (1982). Лесная энтомология. 4.. М.: Высш. шк. стр. 384. 
  • А, Тамарина Н.. (1990). Основы технической энтомологии. М.: Изд-во МГУ. стр. 202. 
  • Шванвич, Борис Николаевич (1949). Курс общей энтомологии: введение в изучение строения и функций тела насекомых. М.—Л.: Сов. наука. стр. 900. 
  • Н, Щёголев В.. (1980). Сельскохозяйственная энтомология. М. стр. 450. 
  • В, Яхонтов В.. (1969). Экология насекомых. М.: Высш. шк. стр. 488. 
  • И, Акимушкин И.. (1993). Мир животных. Мир животных: Насекомые. Пауки. Домашние животные. 3. М.: Мысль. ISBN 5-244-00444-1. 
  • Гетгелюк П.; Альбуи В. (2008). Насекомые. М.: Мир книги. стр. 224. ISBN 978-5-486-02567-9. 
  • Насекомые. Минск: Белфакс. 1995. стр. 80. ISBN 985-407-011-5. 
  • Я, Станек В.. (1977). Иллюстрированная энциклопедия насекомых. Прага: Артия. стр. 560. 

Спољашње везе[уреди]