Штапићаста ћелија
| Штапићаста ћелија | |
|---|---|
 Попречна секција мрежњаче. Штапићи се виде на десној страни | |
| Детаљи | |
| Локација | Ретина |
| Морфологија | штапић |
| Функција | Фоторецептор слабог светла |
| Пресyнаптиц цоннецтионс | Ноне |
| Постсyнаптиц цоннецтионс | Биполарне ћелије и хоризонталне ћелије |
| Показатељи | |
| Код | ТХ Х3.11.08.3.01030 |
| НеуроЛеx ИД | Род Целл |
| ТХ | Х3.11.08.3.01030 |
| ФМА | 67747 |
| Анатомска терминологија | |
Штапићасте ћелије (штапићи) су фоторецепторске ћелије мрежњаче ока које могу да функционишу при мање интензивном светлу од других типова визуелних фоторецептора, попут купастих ћелија. Име су добиле по свом цилиндричном облику. Штапићи су концентровани на периферији ретине и нема их у фовеи централис, користе се за периферни вид. У просеку је присутно око 90 милиона штапићастих ћелија у људској мрежњачи.[1][2][3] Штапићи су сензитивнији од чепића и скоро су у потпуности одговорни за ноћни вид.
Грађа[уреди | уреди извор]
Обе врсте фоторецептора, и чепићи и штапићи, имају анатомски три дистинктивна дела: Спољашњи сегмент, Унутрашњи сегмент и Синаптички терминал. Фоторецептори чине један од 5 слојева ретине, и уроњени су у хороид - другу од три овојнице ока. На спољашњем сегменту се налази опсин, фотосензитивна супстанца која се разлаже на светлу. У унутрашњем сегменту налази се нуклеус. У зависности од дела ретине где се налазе, ови фоторецептори могу имати ширину између 1 и 10 микрометара. Штапића нема у месту најбољег вида, фовеи централис, али зато њихов број расте према периферији и достиже свој максимум густине на 20 степени.
Функција[уреди | уреди извор]
Кључна разлика између две врсте фоторецептора је у њиховој функцији. Штапићи су изразито осетљиви на светлост, и активни су при веома ниским количинама светлости. У експерименталним условима они могу разликовати (активирати се) на један фотон енергије. Дакле, функција штапића је скотопско виђење - монохроматско виђење при слабом светлу. Штапићи се адаптирају на много нижи ниво осветљења него чепићи, али им је за то потребно више времена (око 40 минута). Када светлост падне на фоторецептор хемијска супстанца опсин почиње да се разграђује. При разграђивању, настаје градуирани потенцијал који се шаље следећем реду неурона (посредством хоризонталних па биполарних ћелија, ганглијским неуронима) кроз синаптички терминал.
Види још[уреди | уреди извор]
- Сенсорни рецептор
- Купаста ћелија (чепићи)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Оyстер C. W. (1999). Тхе хуман еyе: струцтуре анд фунцтион. Синауер Ассоциатес.
- ^ Цурцио ЦА.; Слоан КР.; Калина РЕ.; Хендрицксон АЕ. (1990). „Хуман пхоторецептор топограпхy.”. Ј Цомп Неурол. 292 (4): 497—523. ПМИД 2324310. дои:10.1002/цне.902920402.
- ^ Г. Остерберг (1935). “Топограпхy оф тхе лаyер оф родс анд цонес ин тхе хуман ретина,” Ацта Опхтхалмол., Суппл. 13:6, пп. 1-102.
Литература[уреди | уреди извор]
- Оyстер C. W. (1999). Тхе хуман еyе: струцтуре анд фунцтион. Синауер Ассоциатес.
- Здравковић, Сунчица (2011). Перцепција. Градска народна библиотека ¸¸Жарко Зрењанин˝.
